Гластонберски глог као Божија потврда старог календара

Благообразни Јосиф са Крста је скинуо Твоје Пречисто Тело и плаштаницом чистом обавио,  прелио мирисима и у нови гроб положио (Tропар  Велике  суботе)

На северозападу Енглеске, међу брдима и мочварама, лежи један живописан градић по имену Гластонбери. Данас је Гластонбери углавном познат због рок фестивала који се тамо одржава  као и због окупљања окултиста, али његов истински значај лежи у томе што је хришћанска вера на Британском острву поникла управо у овом граду. Праведни Јосиф Ариматејац, дошавши овде да проповеда Јеванђеље, на дан празника Христовог рођења, засадио је свој штап (који је по предању добио од самог Господа), који је пустио корење, чудесно оживео и временом се разгранао у дрво. Свети Јосиф је указао на ово чудо  као на знамење Христовог рођења, Господа Христа Који је био изданак  рода Јесејевог, као што је проречено. 

Савремена икона Светог Јосифа Ариматејског са својим штапом којег је добио од Господа Христа

Ово дрво,  познато као Гластонбeрски глог, наставило је да расте и цвета кроз векове поставши чудо јер цвета два пута годишње, први пут у пролеће око Пасхе, а други пут у дубоку зиму, око Божића. Тако je постало не само знак (предсказање) Васкрсења и победе живота над смрћу, симболизовано  кроз пролећно цветање након умртвљујуће зиме, већ и знак  рађања  самог живота, рађања Богочовека усред смрти, усред духовне зиме грешног човечанства, које симболизује зиму физичког света. Кроз векове, судбина дрвета- његово цветање и периодична смрт,  симболизује успон и пад Цркве у Британији.

Заједно са дрветом, Свети Јосиф је на Британском острву засадио цркву Христову, на том месту је касније никао  чувени манастир. Свето дрво је привлачило ходочаснике  кроз векове и манастир је израстао у један од најзначајнијих  у Великој Британији. По црквеном рангу једини важнији је био Винчестерски манастир јер  се ту  првобитно налазило епископско седиште Британске Цркве. После процавата Православља у  Енглеској проповеђу  Светог Августина,  седиште епископа  премештено је у  Кантербери. Гластонбери је остао главни духовни центар за време Енглеске Цркве, као што је био и за време Британске Цркве. По историјским  доказима  манастир је доживео свој процват  у седмом веку.

Остаци Гластонберског манастира сведоче о његовој некадашњој слави и величини

На жалост, 1066. године са инвазијом Виљема Освајача и  наметањем папизма од стране Нормана, завршава се и православна ера старе Енглеске цркве, али ипак гластонберски манастир са својим  непроцењивим благом, Светим  Глогом, остао је место ходочашћа и страхопоштовања.  До 14. столећа израстао је у један од највећих и најмоћнијих манастира у Енглеској, али је његова славна историја у том периоду достигла и свој крај: харање и уништавање манастира од стране  следбеника Томаса Кромвела (даљи предак енглеског револуционара Оливера Кромвела) у 16.столећу , под влашћу несрећног Хенрија VIII, допрло је и до Гластонберија. 

Последњи игуман манастира је обешен и рашчеречен, братство је распуштено, а манастирско богатство је  „Гурнуто  у  руке  паразитима  и курвама“, другим речима у руке оснивача владајуће класе модерне Енглеске, како је то Т.С. Елиот вешто описао у свом делу „Убиство у Катедрали“. Слуге краља отпадника су уништиле манастир, и без свог духовног центра  и више сврхе, Гластонбери је постао учмао. Свето трново дрво,  иако без заштите и манастирског старања, наставило је из године у годину да врши своје дивно чудо цветања усред голетне зиме, као да прекорава гордост и рационализам новог секуларног доба.

Иако је била само секта организована од стране људи и одсечена од већ јеретичке цркве, ипак црквена организација Хенрија VIII  је бар остала верна светоотачком календару дуго након  што га је папа променио. Када је Гргур XIII наметнуо незакониту промену старог календара 1528. године, изгледало је да је практична Краљица Бес, Елизабета I, била вољна да се сложи са тим, али њени епископи, у ретком наступу независног духа, нису желели да прихвате промену, презирући све што је папа смислио произвољно.

У исто време, они једноставни и старомодни људи, који су  још увек сачували православни дух и обичаје, истицали су чудо цветања Глога „на Божић по старом календару“ као доказ да је то истински Дан Христовог  рођења и да је јулијански календар  законит календар Цркве. 

Од времена владавине Елизабетиног наследника Џејмса I, гранчица препуна цветова са процветалог Глога слана је сваке године енглеском краљу на Бадње вече. Џејмсов син, Чарлс I изнео је примедбе једне године када је курир из Гластонберија донео гранчицу:

„Ово је чудо, зар не?“, рекао је краљ.

„Да, Ваше величанство“, неко је одговорио, „јединствено чудо за Енглеску, цењено са великим страхопоштовањем и међу римо-католицима.“

„Како?“,рекао је краљ, „када се ово чудо супротставља самом Римском папи? Доносите ми ово чудесно цветање на Божић по старом календару. Да ли се дрво увек придржава старог календара, по ком ми Енглези прослављамо Божић, да цвета у то време?“

„Увек.“

„Онда се папа и ваше чудо разилазе, и то много, јер папа прославља Божић десет дана раније по новом календару...“

Трагично и значајно, краљ Чарлс I и Гластонберски глог делили су исту  судбину за време Енглеског грађанског рата (1642-1651), када су секташки, иконоборачки и фанатични револуционарни дух обузели нацију која је већ увелико била протестантска. Вође пуританских побуњеника приредили су  јавно суђење и обезглавили краља, а следбеници демонизованих краљеубица Оливера Кромвела посекли су и спалили Свети глог. Локални верници су ипак сачували корење Глога, изделили га и посадили на различитим местима, а оно је израсло у дрвеће које је наставило да цвета само на „Стари Божић.“

Године 1752.  британска влада је одлучила да прихвати папски календар да би се  усагласили са Западном Европом. Нови режим, који је финансиран од јеврејских банкара (Франциска Лопеза Суаса) произвео „Славну  револуцију“ 1688. године, а која је докрајчила истинску снагу монархије - самодржавље, кроз ограничење моћи краља и демократизацију друштва успешно је довео на власт похлепну олигархију трговаца и зеленаша који су постали истински владари енглеске нације и њене глобалне империје. Овако обезбожена Енглеска није имала никакву корист од  побожних обичаја ако су ометали уносну трговину и геополитичке империјалне амбиције, а стари календар је управо то чинио.

Ипак, људи нису лако прихватали промену, побуне су избијале на различитим местима. Чак и у удаљеној Британској Америци, у изолованим заједницама  „брђани“ из Апалчија наставили су да славе „Стари Божић“. И сваке године, на прави Божић, људи су наставили да се окупљају око Гластонберског глога да виде шта ће бити, а чудесно цветање је настваљало да се дешава.

Време је пролазило, Глог је наставио да се размножава у Гластонберију и његови пресађени потомци наставили су да цветају два пута годишње, на дан или око самог дана Рођења и Васкрсења  нашег Господа. Године 1951. грађани су посадили једно од ових дрвећа на првобитно место на Виријал брду. Ово место постало је прелепа знаменитост видљива из целог града, и поново место хришћанског ходочашћа. Али, овај кратак предах након Другог светског рата обележио је последњу генерацију препознатљиве хришћанске Енглеске, и нова ера, мрачнија од свих претходних, управо је отпочињала.

Културна револуција шездесетих произвела је апостасију Енглеске цркве у лудило постмодернистичког безбожништва и неморала, ослободила је агресивни антихришћански дух  и демонизовала следбенике овог антихришћанског-јавног секуларизма и тајног, или не баш тако тајног, окултизма  и наставила је са праксом уништавања оног што је остало од старе културе, кампањом достојном њихових пуританских предака. Овима су се придружили други ђавоимани, мухамедански освајачи , који су доведени и  тетошени од стране  либералне отпадничке владе која служи сатанистичкој светској елити  и која кроз пошаст мултикултуризма користи запоседнуте Мухамеданце да докрајче староседеоце, енглески народ и његову хришћанску културу.

Природно је да је овај зли дух доспео чак и до Гластонберија, јер најсветија места су увек привлачила најгоре демонске силе  и Гластонбери је постао омиљено место  вештица, нео-Друида, нео- пагана и свих оних који практикују демонске вештине. Године 2010.  неко је моторном тестером дивљачки одсекао крошњу дрвета на  Виријал брду. Нешто потом изведена је и акција уништења и искорењивања младица које су наставиле да ничу из пања посеченог дрвета. Јасно је било да је то напад на хришћанску веру. На послетку, град је потпуно уклонио корење унакаженог дрвета.

Још једно дрво је посађено на Виријал брду 2012. године, али и оно је уништено рукама злих вандала. Такође, постојало је дрво потомак Светог глога у рушевинама манастира, али је проглашено мртвим 1991. године. Ипак, и дан данас  на трећој локацији, код цркве Светог Јована може да се нађе  неколико стабала из лозе Светог глога и они и даље верно два пута годишње одају почаст  Цару Живота. Данашња краљица и даље добија процветалу гранчицу, која се сече уз посебан обред, за „Стари Божић.“

Тако кроз два миленијума Гластонберски глог, засађен оним  истим рукама које су скинуле Господа са крста и положиле га у гробницу, сведочио је сејању, цветању, опадању и скорој смрти хришћанске вере у Британији. Упркос свим покушајима да се униште, и дрво и вера настављају да живе иако се налазе у тишини заборава. Недокучивом  Мудрошћу Божијом  права вера, Православље, се вратила у Британију, чија  је истина сведочена  кротко, кроз све ове векове, кроз свето дрво које цвета у складу са старим календаром. Иако малобројни, православни хришћани на овом острву, благословеној и прелепој земљи коју је покрстио свети Јосиф  и која је благословена многим светитељима, далеко од рефлектора овог света настављају да сведоче Истину Христову. Као тихо, скривено корење Светог глога, тако и тихе и скривене мошти светитеља, крв мученика и сузе аскета које су натапале земљу  овог благословеног острва, небројени свети извори, крстови крајпуташи обрасли маховином –сви они морају бити сведоци. Као и тихо, скривено корење Светог глога, и они малобројни  истински православни хришћани на овом острву, једног дана могу родити прелепе плодове, само ако и они сведоче својим животима јеванђелску истину, само ако и они остану живе цветоносне гране радосног малог дрвета које је Свети Јосиф  пре много времена посадио на дан Божића.

Приредиле монахиње манастира Утешитељево

Свети Јосифе Ариматејски моли Бога за нас!