ОДГОВОР НА ДРУГУ ПАСКВИЛУ ОБЈАВЉЕНУ НА САЈТУ «БОРБА ЗА ВЕРУ»

У новом бестидном, бесомучном, безбожничком и простачком пасквила-нападу на владику Акакија и на Српску Истински Православну Цркву, објављеном опет на сајту «Борба за веру» (27. март 2019.), наставља се прљава кампања сатанизације Српске Истински Православне Цркве.

Подсетимо се да је СИПЦ неодвојиви део Српске Православне Цркве. Након отпадања јерархије Београдске Патријаршије од правоверја – што сарадњом са безбожном влашћу, што кроз органско чланство у Светском савету цркава и упорном исповедању и упражњавању свејереси екуменизма – фактички постала је њена канонска наследница, којој је у таквим ванредним условима обновљен канонски епископат од стране архијереја Руске Истински Православне Цркве, који имају Апостолско прејемство и Духовно наслеђе Руске Заграничне Цркве и Руске Катакомбне Цркве. Због ове чињенице БЕСкрупулозни пасквила-напад усмерен је управо на сатанизацију Руске Истински Православне Цркве и Руске Заграничне Цркве.

Чим се подиже таква БЕСомучна, БЕСтијална и БЕСтидна агресивна кампања сатанизације Истинског Православља у Србији, можемо са сигурношћу очекивати неке драстичне и свима видљиве промене у Београдској патријаршији (БП), наравно, у правцу продубљивања апостасије, било по питању издаје српских националних интереса, било по питању даље издаје вере. У сваком случају, пре ових промена, СИПЦ, као једина канонска алтернатива БП – чији су клир, монаштво и паства саблажњени њеним дугодеценијским антиправославним и антисрпским курсом – мора бити тако оцрњена и сатанизована, да је се Срби случајно не досете.

Сличне операције су одавно у оптицају на политичкој сцени, сатанизацијом, маргинализацијом и разбијањем било каквих здравих националистичких снага. Јер Нови Светски Поредак не допушта постајање било какве верске или политичке (нарочито верске) опције која није под његовом влашћу и контролом, и која не доприноси остварењу његовог коначног и тоталног зацарења над животима и душама васцелог човечанства.

Дакле, нови напад је као и претходни, уперен на Руску Катакомбну и на Руску Заграничну ИПЦ, од којих, како је већ речено, води своје канонско апостолско прејемство Српска ИПЦ.

Па, започнимо наш други одговор, на други пасквила-напад истинских измећара НСП, без обзира да ли је њихова пасквила написана или наручена од оперативаца Службе или је просто надахнута одоздо, од демона, што је уствари исто, јер нема разлике да ли силе тајне безакоња делују видљиво или невидљиво, посредно или непосредно.

На ову клеветничку кампању коју је својевремено иницирала КГБ-МП изнесену на рачун епископа Лазара, Вењамина и Валентина (иако је овај трећи, како већ рекосмо, овде уметнут к'о Понтије Пилат у Вјерују, без икакве суштинске, важне, нити чак посредне везе са линијом апостолског прејемства обновљеном епископату Српске Цркве), осврнули смо се у нашем прошлом одговору. Тако да не видимо потребу да се опет детаљно бавимо оном гомилом истресеног смећа, које смо у прошлом одговору, вратили на његов место – депонију нечисти. 

У овом, другом одговору, само ћемо грубо уклонити новоистоварено ђубре, јер се интернет никада не може у потпуности од њега очистити.

Кренимо полако са чишћењем и дезинфекцијом. Аутор пасквиле се пита, како то да тајне службе не подижу тако страшне оптужбе на владике Акакија, Артемија, Амфилохија...?  Из једноставних разлога. Морамо знати да је Совјетска сатанкократија, какву свет није видео никада пре, а верујемо да горе неће бити ни у време владавине самог антихриста, уништила до темеља руску монархију и руску цркву, које су у својој симфонији биле главни бедем отпора експанзији велике апостасије илити тајне безакоња (2.Сол,2). Тријумф сатанократије је био известан јер је 80-их година на територији целе некадашње руске империје и највеће православне помесне цркве остало само двадесетак канонских катакомбних свештеника, који су били у процесу изумирања, без и једног канонског епископа који би могао обновити катакомбно свештенство и препородити Руску Цркву. Широм СССР-а постојале су разне некакноске групе епископа сумњивог порекла, самозванаца и провокатора, око којих се, осим повремених депортовања у логоре, можда баш да им се да на важности, тајне службе нису много занимале. Бољшевички војујушчи (милитантни) безбожници често су иницирали и подстрекивали појаве и постојање оваквих група и појединаца, који су се представљали као катакомбници, како би се цео покрет ИПЦ, као једини прави ривал МП, у очима верног народа дискредитовао.

Али изненадна појава епископа Лазара, носиоца епископства добијеног од тадашњег неприкосновеног црквено-канонског ауторитета, Руске Заграничне Цркве, свакако је силно уздрмала богоборачко спокојство после успешно обављеног посла ликвидације Цркве, што су још одавно  победнички прославили. Без обзира на сав адски бес, који се оркански устремио на сићушни заметак препорода Истинског Православља у лику архиепископа Лазара, богоборци га нису тек тако лако могли рутинском ликвидацијом уклонити. Нису га могли ни депортовати у логоре смрти, јер њих фактички више није било – све због тога што је гвоздена завеса већ била донекле смакнута, а пошто се центар РЗЦ налазио у САД, били су под лупом међунароне јавности. Сав тај вулкански набој адског беса богобораца, који је требао произвести ништа мање убитачнији ефекат од физичке ликвидације, преточио се у оперативни задатак дискредитације и сатанизације личности и достојанства архиепископа Лазара. Дискредитација је била усмерена и на продубљивање већ ионако постојећих неповерења међу катакомбницима, а можда је још више била усмерен ка онима који би се у ближој или даљој будућности одлучили за прелазак у Истинско Православље. Било какво јачање и просперитет Истинског Православља морао се сместа зауставити и у корену пресећи. Покренуто од људи, споља, а потпомогнуто демонима, изнутра, ово замешатељство меких и тврдокорних клевета, мноштва компромитујућих, омаловажавајућих информација, тобожњих сведочанстава, бесмислица, измишљотина завртело се прво уз помоћ усменог преношења и штампаног материјала, док је свој врхунац ипак достигло у нама савременој ери интернета. Све то воњајуће смеће богобоарачког оперативног материјала, који се користи за специјалну операцију над операцијам – затирања Православља у Русији, врли аутор је, скупидофилски (патолошка везаност за смеће) се уневши у задатак депонијског чепркара на интернет депонији, стрпљиво и вредно ишчепркао и са посебним егзибиционастичким самозадовољством истресао на српско-црквени инетернет простор који ионако трпи све, па зашто не и ово.

Е, из те воњајуће хрпе ругла, отпада, цркотина, непотребних и исхабаних предмета, па чак и неких бачених ствари којима ту можда и није место, вредни чепркар, својом алатком, сломљеном дршком старе виледа метле, одваја разне депонијске артефакте у своју кесу са натписом «најауторитарнији отпад», пакује их и шаље «Борби за веру», а «Борба за веру» сво то смеће злурадо испоручује црквеном интернет простору.

Кренућемо од првог у дугачком низу најауторативнијих депонијских артефаката – сведочанства о содомском акту руских владика од госпође Орлов, чији ауторитет писац доказује њеним телесним оцем, «знаменитим племићем» Антонијем Орловим. Овај «знаменити племић» је уствари одметнути епископ једне од крхотина разбијене Руске Заграничне Цркве, који се као самозванац, са својом минијатурном групом, прогласио ни мање ни више, него митрополитом Московским, целе Русије и целог Заграничја (значи, целе Васељене), који је, узгред, буди речено, не тако давно, благословио пуковника совјетског спецназа, «православног» национал-стаљинисту Квачкова на оружани устанак против Путина. Ту је спрчкано и тобожње сведочење извесног «најауторитавнијег клирика» катакомбног епископа Антонија Голинског, о владики Лазару Журбенку као страшном «разоритељу» и «гробару» катакомби. Овакве бедне, и ниске, измишљотине могу се производити у неограниченим количинама – довољно је да их неко просто измисли, негде напише или постави и оне ће попут безбројних кеса, које ветар разноси са депонија, на крилима интернета наћи своје скупидофиле. Овде се низ «најауторитарнијих «сведочанстава» не завршава.

Поред нама већ познатог «најауторитаивнијег» Чернова, наводи се «најауторитативнији катакомбни духовник» архиепископ Антоније Голински, који је тобоже одбио да рукополижи Лазара и то ни мање ни више, него три пута. Овај Голински је у најмању руку контроверзна личност, коме је мали број катакомбника поклонио своје поверење, јер су га сматрали тзв. патријаршијским катакомбником. Њему најближи људи, као што је његова келејница игуманија Антонија (Сухих), сведочили су да је он уствари припадао МП, од које је редовно примао епископску пензију. Већина његовог свештенства и монаштва присајединила се по његовој смрти МП. За Голинског је чак и нај-најауторитативнији Чернов тврдио да је ноторни провокатор и самозванац.

Идемо даље. Још један «најауторитативнији катакомбни духовник», «епископ» Серафим Поздјејев, који је Лазара тобоже «изагнао са скандалом, обличивши га у содомском греху» уствари je од свих катакомбника презрени сумашедши самозванац који се чак лажно издавао за чудесно спашеног великог кнеза Михаила, рођеног брата цара Николаја II, и који је јуродствовао тако што је непрестано пребивао у алкохолисаном стању, како тобоже не би привукао пажњу тајних служби. Иначе, од овог Поздјејева води порекло епископ Генадије Секач и његова катакомбна грана познатија као Секачеваци, чији су епископи ради што успешније конспирације упоредо служили и у катакомбама и у МП. У катакомбама као епископи, а у МП као свештеници. Све њих је владика Лазар разобличавао пред Синодом РЗЦ у самозванству, што му је у своје време Владимир Мос, тадашњи секачевац, веома замерио и на основу тога се дуго времена негативно о њему изражавао. Нешто касније г. Мос је схватио да су у питању заиста били самозванци, признавши да је владика Лазар при анализи и оцени њихове каноничности био у праву.

Ту је и «најауторитативнији катакомбни духовник» Теодосије Бахметев, официјелни епископ Украјинске аутономне цркве (МП) који је општио са двојицом претходно поменутих «најауторитативних» самозванаца, и који заиста није подносио архиепископа Лазара Журбенка, јер их је Лазар све разобличавао у самозванству.

На списку «најауторитативнијих» даље видимо и имена двојице свештеника, Никите Лехана и Михаила Рождественског, једног од ретких преживелих настојашчих јосифовца. Треба знати један детаљ, да су обојица ступили у општење са РЗЦ захваљујући залагању архиеп. Лазара Журбенка. Неповерење оца Михаила према свештеничком чину Лазара Журбенка било је разумљиво, јер је Лазара, како већ знамо, у чин јеромонаха рукоположио епископ МП. Док отац Никита није имао шта да замери Лазару, нити је Лазар имао потребу да га лаже у вези са рукоположењем, јер је и сам Никита добио свештенство од МП. Посебно је интересантна митолошка драматизација «најауторитативнијих» катакомбничких завештања, типа: „проклети Лазар“, „Лазар је сатана!“ и слично. Она је неодвојиви део уобичајеног прљавог клеветничког наратива.

Последњи из низа «најауторитарнијих катакомбних духовника» је заиста добри дедушка Гуриј Павлов, коме је приписана синтагма „Лазар сатана“. Он је уз сву своју доброту, и прилично добар углед, у катакомбама ипак заузимао минорно место. Око њега се окупљала група духовних чеда, акефалних катакомбника безпасошоваца, који су у једном тренутку зажелели да њихов старец под старе дане (85 година) постане епископ. Иако га је доста следбеника напустило када је, ради путешествија у Америку, био принуђен да извади совјетски пасош (по веровању безпасошоваца – жиг антихриста), успешно се домогао Њујорка. Када је у Синоду представљен епископима РЗЦ, био је топло прихваћен, али никоме није било јасно зашто је овај добри, једва покретни, старчић у тако позним годинама, превалио толики пут као кандидат за епископа – обновитеља Катакомбне цркве. Са поштовањем су га испратили кући. Тврдње да је његово произвођење у епископа стопирао архиеп. Лазар нису истините, јер је за све епископе РЗЦ била очигледна бесмисао хиротонисања тако старе и болесне особе за тако захтеван и сложени задатак. Ипак, ово подозрење је код оца Гурија и његових духовних чеда, само појачало анимозитет према владики Лазару. После овог неуспешног покушаја, духовна чеда (Владимир Мос) одводе Гурија у Грчку у старокалендарски Синод архиепископа Хризостома (Киусиса) где је, логично, такође био одбијен. После два неуспешна покушаја, опет је одведен у Америку, овог пута не у Њујорк, него у Бостон, тачније, у Бостонски раскол, где је од стране расколника од РЗЦ, пантелејмоноваца, хиротонисан у епископа. Ову хиротонију РЗЦ наравно никада није признала, као ни већина катакомбника у Русији. Као епископ се вратио у своју старачку постељу где се ускоро упокојио. Преостала духовна чада заклетог Лазаревог непријатеља, прешла су ником другом до „Лазару сатани“. Толико о основаности драматичних завештања «најауторитативнијих катакомбних духовника».

Аутор ове ђуброносне пасквиле наводи цитате Владимира Моса «из књиге коју је Акакије издао»: „РПЦЗ је несрећно изабрала Лазара Журбенка за свог представника у Русији. Лоша репутација епископа Лазара довела је до раскола између РПЦЗ и других грана Катакомбне Цркве“. „РПЦЗ је од почетка на изразито непријатељски начин поступала са оним елементима у Катакомбној Цркви који нису били спремни да се безрезервно потчине ауторитету Лазара Журбенка. Он сам је према већини катакомбног клира заузео негативан однос. И последице су биле катастрофалне“. Цитати су заиста аутентични, али, како већ видесмо, аутор се у време састављања ове књиге «коју је Акакије издао», држао другачијих убеђења, него што је то случај у последњих десетак година. Наиме, г. Мос је, у време када је био члан катакомбних скупина Секачеваца и Гуријевих безпасошника, сматрао да РЗЦ, на основу погрешних и лажно представљених извештаја архиеп. Лазара, није праведно поступила по питању примања и признања, тачније непризнања каноничности ових група. У каснијем периоду, после озбиљних истраживања ове проблематике, г. Мос је променио мишљење и не само да је потврдио Журбенков став као исправан, него се на крају присајединио његовој јурисдикцији, РИПЦ.   

“Ево, какво је Лазар 'канонско прејемство и духовно наслеђе' од Цркве 'пре бољшевичке револуције' примио и предао Акакију, а он Србима” – фраза коју аутор злонамерно провлачи као лајт-мотив свих својих напада на владику Акакија и СИПЦ. Она се износи у циљу дискредитације извора апостолског прејемства владике Лазара, а овде је употребљена у заиста бесмисленом контексту Вењамина Новицког, јер се тиче епископа који је владику Лазара рукоположио у свештеника, наглашавамо – свештеника, а не епископа. Прича о Новицком у животу владике Лазара заузима епизодну улогу, и као таква нема никакав одлучујући утицај на каноничност или неканоничност Лазаревог епископства. Но, ради разјашњења овог замешатељства налазимо за сходно да га прочешљамо. Нико не пориче да је по благослову епископа РЗЦ Леонтија Чилеанског, владика Лазар примио чин свештенства од епископа МП Венјамина Новицког. За неке, овај спорни догађај представља акт црквене икономије урађене у крајњој нужди, због непостојања поверљивог и канонског епископа, док је за друге ово био морални пад и чин издаје катакомбних принципа. Било како било, владика Лазар је, без обзира што је пре тога био катакомбник, примљен под окриље РЗЦ као свештеник МП. Чин примања, подразумева да се форма рукоположења урађена изван граница канонске, благодатне цркве, присаједињењем Истинској Цркви, облагодаћује. За нас Србе је значајно да је при хиротонији у епископа, владика Лазар већ дуго био канонски признат клирик РЗЦ, примљен у њено крило чином покајања, те се епископска благодат коју је примио од РЗЦ, а коју је касније посредно предао „Акакију, а он Србима“, сматра апсолутно канонски валидном.

Дакле, владика Лазар је епископски чин добио не од МП, него од РЗЦ. Злонамерне инсинуација да је владика Лазар предао „Акакију, а он Србима“, „апостолско прејемство и духовно наслеђе“ не од РЗЦ, већ од МП, преко Венјамина Новицког, представља бесмислицу. Иначе, епископ Венјамин Новицки био је један од ретких, часних јерераха МП, који се није слагао са њеним безакоњима, али није имао довољно снаге да претрпи поновну депортацију у логор, где је одлежао 12 година и оданде изашао као потпуни инвалид (од дугогодишњег злопаћења у логору трајно му је отпала коса и брада) . Без обзира на његово пребивање у МП, он је посредно подржавао, сакривао и помагао катакомбнике. У његовој епархији су живели и дејствовали катакомбни игуман Јован (Селицки) и свештеник Никита (Лахан) који нису признавали МП, и који од локалног епископа (за разлику од других епископа МП, као што је то на пример био случај епископа Луке Војно-Јасенецког, Симферопољског), нису били денунцирани чекистима. Ипак, владика Вењамин је по молби заграничног епископа Леонтија, под великим ризиком, тајно рукоположио владику Лазара у свештеника за потребе катакомбне цркве, не пријавивши хиротонију месним партијским властима, на шта га је совјетски закон обавезивао.

Уколико овај најнижи могући ниво клеветања уопште заслужује икакву пажњу, владика Венјамин није никада био проукрајински клирик, а украјински националиста, кога скупидофил наводи, епископ Поликарп Сикорски, који је заиста узео учешћа у хиротонији Новицког, у то време је био епископ МП. Уопште, повезивати Поликарпа Сикорског, са прејемством СИПЦ, и то све са инцидентом одбијања кађења Казанске иконе Мајке Божије као руске светиње, уз алудирање на Дедеића, јако је болесно.

Скупидофилу није било довољно окарактерисати Лазара као содомиту, покварењака, гробара, разоритеља, сатану, русофоба, сергијанаца итд. већ је списак тобожњих оптужби накарикао са још туцетом епитета: крадљивац, бегунац, стављен под забрану свештенослужења, лажно се представља итд. Сва ова лакрдија неодољиво подсећа на бескрајне бизарне клевете, накарикане у оптужбама комунистичких партијских тужилаца, на монтираним стаљинистичким процесима, када се неко по налогу партије, мора, не само прогласити кривим, већ  се пред народом мора окаљати и његово име и част.

Онда следи фотографија архиепископа Леонтија Чилеанског која треба да докаже да су он и цела РЗЦ, и РИПЦ и СИПЦ екуменисти. За владику Леонтија се зна да није никада имао екуменистичке склоности ни речју ни делом, а на фотографији он као званични представник РЗЦ и руске емигрантске заједнице у Чилеу, присуствује католичкој сахрани високог државног функционера католика у Сантијагу. Дакле, владика Леонтије не узима учешће, нити је икада то радио, на неком екуменистичком молитвеном сусрету, са екуменистичким молитвама и изјавама у духу постулата Новог Светског Поретка, него присуствује званичном државном догађају, што је православна црква одувек, и пре појаве екуменизма, упражњавала у вишеконфесионалним срединама, у случајевима војничких заклетви, државних празника, сахрана иноверних високих државних функционера итд.

Владика Леонтије Чилеански са светим Јованом Санфранциским и епископом Нектаријем Сијетелским

Злосмрадије бива све неподношљивије! Скупидофил доводи у питање чак и кандидатуру владике Лазара за епископа. Наводи се ноторна лаж да је на седници Синода РЗЦ митрополит Филарет са још пет епископа тобоже одбацио кандидатуру владике Лазара, у корист свештеника Михаила Рождественског. Аутентично сведочанство или документ који би ову измишљотину потврдили, не постоји. Она је од стране неког истресача смећа једноставно зафрљачена на интеренет депонију, па ко од виледа чепркара воли, нек' изволи. Што се тиче оца Михаила, он је заиста био један од ретких преживелих јосифовских свештеника, но његова старост, веома слабо здравље и слаба покретљивост (у време кандидатуре за епископа 1982. имао је 80 година, са тешким здаравственим последицама дугогодишњих истјазавања  у стаљинским логорима) дају за право одлуци, као у случају доброг дедушке Гурија, да кандидатура падне на педесетогодишњег Лазара. Каснији ток догађаја потврдио је ову претпоставку. После три године, отац Михаило је остао потпуно непокретан, а већ 1988. године упокојио се у Господу. Око питања кандидатуре оца Михаила Рождесвенског, доста се спекулише јер не постоје синодски документи који би његову саборну кандидатуру могла потврдити.

Хиротоникон - званични документ Синода Руске Заграничне Цркве, потврда канонске хиротоније епископа Лазара

Са друге стране, у Синодској Грамати РПЗЦ од 3/16. маја 1990. године речено је: "Архимандрит Лазар (Журбенко) из Руске Православне Цркве (која је у Катакомбама) изабран, и од Синода Руске Православне Заграничне Цркве утврђен као кандидат и одређен да буде епископ Богомспасаваног града Тамбова по чинополагању Свете Апостолске Источне Цркве, уз садејство Свесавршеног и Свесветог Духа, у 1982-ој години од оваплоћења Бога Слова, априла месеца, у 27. дан, у граду Москви, хиротонисан је од стране архијереја Руске Православне Заграничне Цркве, по одлуци Архијерејског Сабора из 1981. године. Хиротонија Преосвећеног Лазара обављена је у посебним околностима, изазваним тешкоћама садашњег времена, зато је хиротонија била савршена тајно".

Што се тиче оптужби за кипријанизам, треба знати да је РЗЦ под митрополитом Виталијем 2001. године, по разилажењу са унијатским делом РЗЦ, донела документ о прекидању општења са Синодом Супротстављених (Кипријановцима) и прогласила њихово учење неправославним. У то време архијереји РЗЦ из Русије, Лазар и Вењамин, који су се међу првима супротставили унији са МП, још увек су били у јединству са митрополитом Виталијем, што хронолошки потврђује писмени првојерашијски благослов архиепископу Лазару за нове хиротоније и оснивање Синода РИПЦ издат 2002. године.

Друго, владика Вењамин је са осталим руским епископима лазаревске РИПЦ на Црквено-народном сабору 2008. осудио кирпијанизам: «Ми исповедамо јединство вере са нашом браћом – старокалендарским истински православним хришћанима у Грчкој и другим земљама, који су одбацили унију са екуменистичким и новокалендарским официјелним православљем, не прихватајући јерес екуменизма како у отвореном исповедању, тако и скривену у учењу о удовима Цркве "болесним у вери".» Усвајање ове осуде кипријанизма проузроковало је демонстративно напуштање РИПЦ од стране двојице епископа кипријановаца Дионисија и Иринеја.

Што се тиче односа РИПЦ са митрополитом Виталијем, треба знати да је после заседања ванредног унијатског Архијерејског Сабора РПЦЗ у октобру 2001. године – на коме је митрополит поднео оставку и где се одиграо коначан чин пада у апостасију свих епископа Синода и Сабора РПЦЗ – једини орган црквеног управљања како у Заграничју, тако и у Русији, остао Архијерејски Савет Руског епископата (саздан по благослову архијерејског Сабора РПЦЗ 1994. године, ради управљања епархијама и парохијама Руске Истински Православне Цркве), који је био састављен од законитих, управљајућих (не викарних) епископа. На основу Указа 326. који издао патријарх Тихон о самосталности организовања епархија које су остале без централне црквене власти, архипископ Лазар је, као најстарији законити архијереј, био дужан да прими на себе сву пуноћу власти управљања Руском Црквом.
Ипак, смирени и ненаметљиви руски архијереји нису инсистирали на спровођењу својих права у дело. Архиепископ Лазар и епископ Вењамин тражили су благослов владике Виталија за аутономију Цркве у Русији. Свакако, за тај акт тражења благослова није постојала канонска неопходност. Кроз њега је пројављена неопходност закона љубави смиреног хришћанског срца. И владика Виталије није закаснио са одзивом својој браћи архијерејима.
Када је прочитао писмо које му је послао владика Лазар, митрополит је одмах написао кратак благодарствени одговор: 

«Архиепископу Лазару лично на руке +МВ. (натпис на коверти).

Архиепископу Лазару Одеском и Тамбовском желим од свег срца духовни и архипастирски напредак у нашем заједничком архипастирском великом сведочењу истине. А шта је истина – ако не сам Христос. Шаљем Вам наш низак поклон за сав Ваш труд у Христу Исусу. Амин. +Митрополит Виталије (потпис)».
После три дана, 26. фебруара/11. марта 2002. године, на званичном меморандуму РЗЦ Првојерарх митрополит Виталије својеручно је написао Председнику Архијерејског Савета РИПЦ архиепископу Лазару свој Првојераршки благослов за извршење архијерејских хиротонија и стварање Архијерејског Синода у Русији.
„Ваше преосвештенство, драги Владико!
Бог да Вам благослови извршење хиротонија нових епископа. На Вама је обавеза да устројите свој Архијерејски Синод, који би био у сагласности са нашим Архијерејским Синодом. Ја ћу на редовном Архијерејском Сабору саопштити свим архијерејима о овом решењу. Бићемо са Русијом у јединомислију и јединодушности, без обзира на раздвојеност црквених администрација. Сам црквени живот нам то диктира. Нека Вас чува Христос и да Вас својим Омофором покрије Његова Пресвета Мајка. Ваш искрени доброжелатељ. +Митрополит Виталије (потпис)“.

Тако су руски архијереји дочекали да им вољени митрополит, последњи законито изабрани Првојерарх РПЦЗ, призна самосталност и благослови оснивање Синода.
На основу свега наведеног, свако оспоравање каноничности РИПЦ потпуно је неосновано.

После две године, 2004, појавио се опречан документ кога је саставило митрополитово злонамерно окружење Жуков и Целишчев из манастира Мансонвил. Он је по изгледу био сличан првом, а садржајем сасвим опречан. Да ли су митролиту дали да сам испише ове редове, претходно га убедивши да је баш то потребно написати, или је фалсификован његов рукопис, једно је сигурно – митрополит у мансонвилском окружењу више није био слободан. Покренути властољубљем, мансонвилци су покушали путем манипулација и скривања иза митрополитовог ауторитета, уклонити руске архијереје којима је мансонвил по канонском поретку требао бити потчињен. Овим накднадним Целишчевим документом барата клеветник!

У наставку се наводи саслуживање неких архијереја РЗЦ са епископатом СПЦ. Да, таквих појава је, на жалост било током деведесетих година 20. века, баш када је процес апостасије РЗЦ започет. Оне се тада нису сматрале делом апостасије, него дисциплинским преступима. Док је конкретно дело апостасије РЗЦ одрађено разбојничким Сабором 2001., а запечаћено злогласним унијатским Сабором 2007. на коме је успостављена унија са МП. Треба знати да Руски Архијереји Лазар и Вењамин, нису узели учешће у том процесу. Епископ Вењамин је први објавио повлачење свог потписа са неправославних решења Сабора 2000. године. Коментаришући дубину пада донетих решења као „званичне декларације новог курса РПЦЗ“ преласка „под омофор“ Московске патријаршије, он завршава заиста потресним речима: „Да није можда Господ, грехова наших ради, узео од свих нас разум?! Пројавивши неопростиву површност, ја сам један од оних који су ставили свој потпис испод тог срамног документа, због чега се искрено кајем и због тога га повлачим“. Пребивајући у јединомислију са владиком Вењамином, ускоро је повлачење свог потписа са решења Сабора 2000. године писмено потврдио и Председавајући Архијерејског Савета РИПЦ, архиепископ Лазар Журбенко. У свом обраћању митрополиту Виталију, Архијерејском Синоду РПЦЗ и Архијерејском Савету РИПЦ, он је изјавио да скида свој потпис са резолуције о приближавању МП и са писма Српском патријарху Павлу, додавши да остаје веран Истинском Православљу, да не помишља да се одвоји од РПЦЗ, него напротив, овим кораком ограђује себе и поверену му Цркву и паству од силажења са тог јединог пута исповедништва, којим су РПЦЗ и РИПЦ (као два дела једне Руске Цркве) ишле од самог почетка свог постојања. 

Аутор пасквиле, пред крај свог ђуброписа иде толико далеко да владику Вењамина назива крвавим убицом јер је у саобраћајном удесу убио двоје људи. Да, владика Вењамин је заиста имао додир са саобраћајком са смртним исходом двојице учесника. Али само лицемери, фарисеји, злонамерници и крајњи покварењаци могу овим несрећним случајем махати као са убиством. Шта се заправо десило. Владика Вењамин је у току ове саобраћајне несреће стајао на прописаном месту, чекајући да се на семафору упали зелено светло. У том тренутку је џип са тројицом пијаних људи великом брзином окрзнуо његов ауто и ударио о насип оближњег канала воде. Од силовитог директног удара возач и сувозач џипа су изгубили животе. Како видимо, владика Вењамин  ничим није допринео смрти двојице несрећних људи, што је потврдио и суд  који је  донео тренутну ослобађајућу пресуду. Владика Вењамин се после ове несреће неколико година уздржавао од служења свете литургија, али је по истеку одређеног времена наставио своје епископско служење. Иначе, владика Вењамин је један од ретких руских катакомбника који је и рођен и васпитан у катакомбама.

И за сам крај стављена је прича о епископу Гермогену и његовом «самопрекрштавању». Будући крштен формом обливања, а ради тобожњег допуњења тајне, по узору на хаџијска самопогружења у реци Јордан, владика Гермоген је после једног обављеног крштења, ушао у крштењску воду и у њој се три пута погрузио. Овај лакомислени чин један епископ свакако не би смео себи допустити, али се владика Гермоген за ову своју непромишљеност покајао и исповедио пред руским и грчким архијерејима, који су га по снисхођењу разрешили, а због чега је доцније издржао и не малу епитимију.

Толико. Претпостављамо да ће се прљава клеветничка кампања истресања ђубрета наставити. Но, немојте замерити што се даље тиме нећемо бавити. Било какав наставак полемике са оваквим нечасним и крајње злонамерним људима је сувишан. Разумном је и ово доста. Ко год да стоји иза ових ђуброносних пасквила, удбаши, удбашки експоненти, апологете и адвокати Београдске патријашије, антонијевци – «ни екуменизам, ни зилотизам», артемијевци, калиниковци или од разних фела матејевци, «Борби за веру» свакако није на част да оваква срамотна блаћења руских катакомбника и зарубежника објављују на свом порталу.

Доћи ће можда време када ће многи који данас узимају учешће у овој кампањи против СИПЦ, или је са злурадошћу прате, у једном тренутку схватити да је она једна од малобројних која је сачувала Залог правоверја. Залог, кога прима и предаје јерархија епископима и свештенству за време божанствене литургије, на дан њиховог рукоположења – да би кроз епископе и свештенике био сачуван и предан на обожење  и просвећење верних.

И завршавамо: «О Тимотеје, сачувај поверен ти залог, клонећи се поганих и празних разговора и спорова лажно названог знања, којему се неки приволеше и отпадоше од вере» (1.Тим.6,20).

ОДГОВОР НА ПРВУ ПАСКВИЛУ ОБЈАВЉЕНУ НА САЈТУ "БОРБА ЗА ВЕРУ"