Архипастирска посланица епископа Акакија Утешитељевског
Док званични западни медији, и међународне глобалистичке политичке институције својим ћутањем и пасивношћу саучествују у прикривању стравичних блискоисточних злочина, застрашујућа истина о страдању Палестине све се теже може сакрити од истинољубиве јавности. Иако се кроз режимске главнотоковске канале углавном пробијају штури и циљано уоквирени извештаји о терору и разарањима, пуну, сурову слику дешавања на лицу места значајно допуњују независни интернет извештачи са терена. Ови теренски волонтерски посматрачи, изложени сталном ризику од хапшења и ликвидација, преносе нецензурисана сведочанства која у потпуности демаскирају израелски систем војног апартхејда[1] и етничког чишћења. Међутим, за нас као православне хришћане, ова нецензурисана теренска слика иако веома драгоцена представља само спољну манифестацију једне много дубље и страшније духовне завере. Окупација Свете Земље није пуки геополитички сукоб, већ пре свега духовно-политички пројекат јеврејског светског поретка, вођеног талмудском мржњом према Христу Спаситељу и усмерен ка успостављању царства антихриста[2].
Оно што данас гледамо у Гази и
на Западној обали[3] није
нови сукоб, већ крвави континуитет највећег и најсуровијег јеврејског злочина
над палестинским народом — историјске Накбе (арап. النكبة — „Катастрофа”) из 1948. године. Приликом насилног стварања лажне
државе Израел, јеврејске паравојне хорде спровеле су монструозни пројекат
етничког чишћења Свете Земље, када је близу милион палестинских муслимана и
хришћана огњем и мачем брутално протерано са својих вековних огњишта. У овом злочиначком
походу, јеврејски окупатор је до темеља спалио и са лица земље збрисао преко
500 палестинских градова и села, извршивши низ ужасних покоља цивилног
становништва, попут озлоглашеног масакра у селу Деир Јасин, где су јеврејски
досељеници хладнокрвно ликвидирали палестинске жене, старце и децу у њиховим
домовима. Накба из 1948. године представља државотворни темељ терористичке јудеосупремасистичке
државе Израел, која већ деценијама путем
незамисливих злочина спроводи потпуно затирање свега нејеврејског у Светој
Земљи.
Јеврејска политичка идеологија,
позната као ционизам, чији је циљ стварање етнички чисте државе Великог Израела
на Блиском истоку, нема само секуларни национални карактер – она представља
саму суштину јеврејске религиозне доктрине. Савремени талмудски јудаизам, онај
који је одбацио и распео Христа, вековима је грађен на хилијастичком,
материјалистичком веровању да ће бог покорити све нејеврејске народе света
(гоје) под ноге „изабраног јеврејског народа“ и над
свима њима поставити јеврејског цара помазаника - месију. Управо против оваквог
лажног, приземног, националистичког схватања Месије говорио је сам Господ Исус
Христос, Истински Месија, јасно обзнанивши да Његово Царство није политичко,
војно и националистичко већ духовно, не од овога света. Православна Црква је, поред
Царства Небеског, Његово Царство на земљи, Истински Израел, духовно Царство
саткано од свих народа који верују у Христа, док нераскајане богоубице и даље
тврдоглаво чекају свог лажног „Месију” – антихриста – који треба да им кроз
освајања и ратове обезбеди глобално земаљско царство и физичку доминацију над целим
човечанством. Преко вишедеценијског насилног ширења и уоквиривања зацртаних
„библијских граница”, интезивно се припремају услови за рушење постојећих исламских
светилишта на јерусалимској Храмовној гори ради подизања Трећег храма, посвећеног
управо самом антихристу. Овај богоборни пројекат отворено је потврђен и у
изјавама званичника највећих светских сила. Наиме, амерички амбасадор у Израелу
Мајк Хакаби изјавио је у интервјуу америчком конзервативном новинару Такеру
Карлсону да Израел има библијско право на територије које обухватају готово цео
Блиски исток и додао да би „било сасвим у реду да узму све то”. Такве изјаве
америчких дипломата јасно осликавају спрегу између светских центара моћи и
ционистичке идеологије, која под маском старозаветних списа оправдава израелска
крвава освајања и геополитички терор над готово целим Блиским истоком.
Овде треба додати да се и
обнова Трећег храма више не крије у тајности. О томе сведоче застрашујући
призори који долазе са самог ратишта. Унутар самог Израела се потпуно отворено
и институционално говори о његовој скорој изградњи на месту џамије Ал-Акса.
Најочигледнији доказ ове месијанске грознице јесу припадници Цахала – израелске
војске. Сведочанства и снимци са терена показују како израелски војни
резервисти и регуларни војници у Појасу Газе и на југу Либана на својим
званичним униформама масовно носе тактичке амблеме и нашивке са илустрацијом
Трећег храма испод којег пише на хебрејском „Ускоро, за нашег живота” (хебр. במהרה בימינו) и златне
круне изнад које на хебрејском језику пише „Мошијах” (хебр. מָשִׁיחַ, месија,
помазаник - антихрист). Ове амблеме најчешће
деле досељенички кругови и хасидски покрети, чинећи их општеприхваћеним
симболом међу израелским војницима на фронту. Војници Цахала отворено јуришају
под знамењем антихриста, не скривајући да је њихов рат заправо верски поход са циљем
успостављања Царства безакоња.
Као православни хришћани,
дужни смо да истину сагледамо и кроз чињенице које долазе од непосредних хришћанских
сведока са првих линија израелског терора.
1. Глас хришћана из Свете
земље: Сведочанство мати Агапије и озакоњена хула
Ционистички војни репресивни апарат
не прави разлику између ислама и хришћанства. Поред плански зацртаног уништења Ислама
– његов циљ је и потпуно затирање хришћанске присутности на Блиском истоку.
Недавни јавни иступи и разговор који је већ поменути амерички новинар Такер
Карлсон водио са православном монахињом мати Агапијом потпуно су оголили ову језиву
стварност.
Ова храбра православна монахиња, која је деценијама
служила у Руском заграничном манастиру Свете Марије Магдалене на Јелеонској
гори и као управница руководила православном школом за палестинске девојчице у
Витанији (Ал-Еизарији), посведочила је о застрашујућим последицама израелске
окупације. Она је описала како је изградња Апартхејд зида и подизање војних
контролних пунктова потпуно и насилно одсекло Витанију од Јерусалима,
спречавајући монахиње да дођу до школе, а палестинску децу да похађају наставу,
док војни апарат редовно упада, руши хришћанска сиротишта за палестинске дечаке
који пружају сигуран смештај, храну и образовање палестинским дечацима који су
због окупације, хапшења родитеља или ратних дејстава остали без дома. Мати
Агапија је отворено поручила да палестински отпор израелској окупацији није
никакав верски сукоб нити тероризам, већ природна одбрана људи којима је све
одузето и који живе у затвору на отвореном под израелским терором.
Извештаји са терена бележе одвратни
јеврејски обичај у старом делу Јерусалима, где наоружани израелски досељенички цивили
и ортодоксни Јевреји свакодневно пљују православне и католичке свештенике,
монахиње и хришћанске ходочаснике на улицама при хришћанским светињама
Јерусалима. Да ово нису појединачни инциденти, већ званични став режима,
потврдио је управо министар за националну безбедност Итамар Бен-Гвир. Он је
јавно и отворено стао у одбрану оних који пљују хришћанске вернике, изјавивши
да је то „стара јеврејска традиција” и „законски дозвољен чин”, те да такво
понижавање хришћана „није никакав кривични прекршај”. Ова изјава окупационог
министра пред очима целе светске јавности озакоњује јеврејску мржњу према
хришћанима и потврђује да систем активно подстиче потпуно брисање хришћанског
имена из Свете Земље.
2. Затирање хришћанског
корена: Напади, рушења и талмудски графити мржње
Ционистичка окупација Свете
Земље има за циљ потпуно брисање хришћанског историјског памћења. Вандализми су
у Израелу, а нарочито у Јерусалиму, постали део свакодневне стварности под
заштитом полицијског апарата који починиоце никада не процесуира, чиме се
потврђује да талмудски јудаизам у хришћанству види свог највећег
егзистенцијалног непријатеља:
Најупечатљивији је масакр и
разарање Цркве Светог Порфирија у Гази. Овај древни православни храм из 5.
века, трећа најстарија активна црква на свету, био је мета директног ваздушног
удара израелске авијације. Иако је Јерусалимска патријаршија обавестила војску
да црква служи као хуманитарно уточиште за цивиле, израелска војска је
бомбардовала црквени комплекс и сравнила са земљом зграду Парохијског дома. У
овом циљаном нападу на хришћанске цивиле животе је изгубило најмање 18
хришћана, међу којима и мала деце, док су древни зидови светиње претрпели
озбиљна оштећења.
Многобројне хришћанске светиње
су под ударом Цахала. На пример, Израелски војни снајперисти су хладнокрвно
ликвидирали две хришћанке (мајку и ћерку) готово на прагу католичке цркве Свете
Породице у Гази. Такође, израелски тенкови су пројектилима уништили католички самостан
Сестара Мајке Терезе, тешко оштетивши дом за особе са инвалидитетом о којима су
се монахиње старале.
Такође, документовани су
стални упади Јевреја на хришћанске црквене поседе и гробља, где се ломе крстови
и скрнаве хришћански симболи. На капијама и зидовима православних и католичких
светиња нападачи редовно исписују страшне талмудске хуле на хебрејском језику.
Натписи попут „Исус, копиле” (Исус мамзер / ישוע ממזר), „Исус, син курве” (Исус бен зона / ישוע бен зона), којим се вређа Пресвета Богородица, као
и поруке „Смрт хришћанима” (Мавет ла-ноцрим / מוות לנוצרים) итс., представљају од стране
израелске полиције толерисану праксу.
3. Административни пакао,
џиновски зидови, војни контролни пунктови и насељенички терор
Сведочанства на лицу места
разоткривају како израелски окупатор користи физичке баријере, масивне зидове и
апсурдне војне декрете за потпуно распарчавање животног простора и укидање
основних услова за живот свих нејеврејских народа:
Окупирана Западна обала
пресечена је монструозним израелским Апартхејд зидом – масивном преградом од
армираног бетона високом осам метара, опасаном бодљикавом жицом, кулама са
снајперистима и термалним камерама. Овај зид намерно задире дубоко у
палестинску територију, одвајајући сељаке од њиве и имања, децу од школа и
вернике од светиња. Слобода кретања је потпуно укинута или крајње отежана кроз
мрежу од преко стотину масивних војних контролних пунктова. На овим тачкама локално
палестинско становништво свакодневно сатима стоји у понижавајућим, уским
металним кавезима и лавиринтима, изложени бестијалности тешко наоружаних
израелских војника, скенирању лица и непрекидним безбедносним непријатним проверама
само да би прешли из једног дела града у други или из града у град. Овај систем
је дизајниран да сваки одлазак на посао, у школу, у болницу или породичну посету
претвори у психолошку и физичку тортуру.
Напади војних снага на
палестинске градове и избегличке кампове попут Џенина, Наблуса и Тулкарма
резултирају потпуним уништењем животног простора. Окупатор користи тешке
оклопне војне багере, којима спроводи буквално орање асфалтних палестинских
друмова и уништење животне инфраструктуре. Циљ овог варварског чина јесте
намерно и потпуно кидање водоводних цеви, канализационих мрежа и подземних
телекомуникационих каблова, чиме се палестинске цивилне заједнице намерно
остављају без текуће воде, струје и веза, док се пољски, сеоски и приградски
путеви претварају у непроходне блатњаве ровове.
Према Војној наредби Цахала,
сви водени ресурси су под контролом војске. Палестинцима је строго забрањено
чак и постављање посуда за сакупљање кишнице, док војни багери са бетонским
миксерима палестинске бунаре пуне бетоном у време када илегални јеврејски
досељенички стамбени комплекси поред њих имају приватне базене за купање. Према
законима о урбанистичком планирању, Палестинац мора тражити дозволу од
окупатора да поправи сопствену оштећену кућу, а пошто се те дозволе никада не
одобравају, сваки покушај илегалне обнове резултира рушењем целог објекта.
Такође, Палестинцима се ускраћује право на постављање обичних ограда на
сопственом имању, како би безаконе насељеничке банде несметано по њима вршљале,
а палестинске њиве се континуирано проглашавају за "забрањене војне
зоне" и одузимају у корист ширења илегалних јеврејских насељеничких насеља.
Наоружане банде израелских
цивила, којима је држава поделила стотине хиљада комада аутомаског оружја и
интегрисала их у војне резерве, свакодневно упадају у палестинска села. Они
бакљама пале приватне куће, продавнице, стотине аутомобила, секу вековне
маслињаке и масовно убијају или отимају стоку. Док они врше терор, регуларне
јединице Цахала стоје иза њих као заштита и пуцају бојевом муницијом искључиво
на Палестинце који покушају да одбране своје вековне домове и имања. Наоружани
насељеници имају државна овлашћења и да самовољно приводе и малтретирају
локално становништво, док се сваки палестински отпор проглашава актом
тероризма.
Овај брутални теренски механизам заправо делује по
унапред разрађеном окупационом обрасцу чија су главна логистичка и оперативна
гнезда такозване предстраже — дивља и нелегална досељеничка насеља која јеврејске
банде самовољно и преко ноћи подижу на стратешким планинским врховима и
пашњацима унутар палестинске територије. Ове насељеничке банде у пракси чине
фанатизовани млади Јевреји, у израелској јавности познати као „Омладина са брда“,
препознатљиви по својим ућебаним зулуфима — пајотима, и вуненим кипама. Често
исцепани, прљави и задојени бруталном агресивношћу, они у виду камп-приколица и
контејнера заузимају брда, док им државни апарат у тајности прикључује струју и
воду, а израелска војска одмах долази да их војно обезбеђује.
Из ових изолованих база,
окупациона матрица на терену функционише кроз јасан и уиграни тактички образац
од четири фазе:
- Прво, наоружане досељеничке банде упадају на приватна палестинска
имања вршећи физички терор над Палестинцима, убијајући им стоку и палећи
куће и маслињаке;
- Друго, након избијања сукоба, регуларне јединице израелске војске
долазе на лице места, али не да зауставе насиље, већ да пруже пуну заштиту
нападачима насељеницима;
- Треће, док се јеврејски нападачи мирно и безбедно разилазе под
окриљем војне заштите, војници брутално хапсе пребијеног и повређеног
Палестинца под лажном оптужбом за нарушавање безбедности;
- Четврто, након утамничења законитих власника, државни апарат њихова вековна породична имања званично проглашава за „затворене војне зоне“, чиме се простор физички празни од домаћег живља и трајно препушта ционистичком систему ради коначног ширења илегалних јеврејских колонија.
Израелска окупација строго
кажњава истицање палестинске заставе. Млади људи се брутално хапсе чак и због
ношења мајица са симболом лубенице (која се користи као алтернативни симбол
отпора јер садржи боје палестинске заставе). Војска редовно упада у штампарије
и књижаре, конфискујући књиге, плакате и историјске мапе старе преко сто
година, док је предавање палестинске историје у школама званично проглашено за
кривично дело "подривања" државе Израел.
4. Израелски затвори: Логорски
пакао Сде Тејмана, садистичка силовања и прогон лекара
Посебно поглавље израелске
тајне безакоња исписано је унутар израелских војних притворских центара, где се
огледа потпуни слом елементарних људских моралних начела окупатора. Хиљаде
Палестинаца – укључујући жене, старце и децу – држе се месецима и годинама у
оквиру тзв. административног притвора, често без икаквог разлога ухапшени, потпуно
обесправљени, без икакве оптужнице и права на одбрану, затворени унутар жица
искључиво на основу некаквих „тајних“ војних
досијеа. Ову праксу административног безакоња прати константна
забрана посета палестинским затвореницима, којом се они потпуно изолују од
породица, правне помоћи адвоката и Црвеног крста, чиме окупациони режим
спроводи тоталну изолацију затвореника како би од међународне јавности сакрио
системску тортуру, сексуална злостављања, прегладњивање и брутална физичка
ликвидирања унутар ћелија.
Сведочења преживелих из
озлоглашеног логора Сде Тејман откривају застрашујући психопатски систем тортуре.
Затвореници се недељама држе везаних очију у тешким ланцима, изложени
систематском изгладњивању, понижењима, континуираним зверским пребијањима, и
медицинском занемаривању које резултира ампутацијама удова услед гангрена. Овај
дехуманизујући терор укључује садистичку употребу посебно дресираних војних
паса ради застрашивања, директних напада и наношења тешких физичких повреда
затвореницима док су потпуно везани и беспомоћни. Сведочанства и независни
међународни извештаји бележе најмрачније случајеве где су затвореници сексуално
злостављани и силовани не само од стране израелских војника, већ и од ових
војних паса, које су израелски војници намерно наводили и пуштали на жртве ради
потпуног физичког и духовног понижења.
Крунски доказ ове институционализоване
изопачености јесте чињеница да када су поједини извршиоци ових логорских силовања
јасно идентификовани и снимљени војним сигурносним камерама, они уживају
апсолутну заштиту израелског политичког врха на челу са Бенјамином Натањахуом.
Окупациони министри и посланици Кнесета (израелског парламента) су буквално
упали у војни суд, јавно називајући силоватеље "херојима" и
блокирајући покретање било каквих кривичних поступака против њих. Уз све то,
министар Итамар Бен-Гвир истовремено спроводи у дело болесну идеју пуњење
затворских ровова крокодилима.
Истовремено, независна
медицинска удружења (попут Euro-Med Human Rights Monitor) изнела су тешке оптужбе о
пракси вађења органа из тела убијених палестинских затвореника и цивила.
Породице и лекари у Гази су приликом преузимања тела са израелске стране
документовали грубе хируршке резове и потпуни недостатак виталних органа –
рожњача, јетре и срца. Ова пракса има свој језиви историјски континуитет у
самом Израелу, где је бивши шеф Института за судску медицину Абу Кабир званично
признао да су се деценијама уназад са тела мртвих Палестинаца тајно и масовно
узимали органи и кожа без икаквог знања породица.
Нарочити фокус овог логорашког
терора усмерен је против палестинских лекара и медицинског особља, о чему је најдетаљније
сведочио британски хирург др Ник Мајнард. Израелске снаге плански хапсе и
киднапују палестинске хирурге и директоре болница како би здравствени систем
потпуно пропао. Ови врхунски лекари се одводе из операционих сала у камп Сде
Тејман, где су изложени континуираном физичком уништењу, премлаћивању и
бестидном мучењу, при чему су приморани да потпуно голи данима и недељама
бораве везани на песку и сунцу, док их војници непрекидно пљују, вређају и
изгладњују. Ову паклену стварност запечаћују неки од врхунских палестинских
медицинских специјалиста, попут доктора Аднана Ал-Бурша (шефа ортопедије
болнице Ал-Шифа), који су били брутално мучени до саме смрти.
5. Појас Газе: Спржена земља,
гађање хитне помоћи и профитабилни ционистички планови
Оно што израелски војни апарат
спроводи у пренасељеном Појасу Газе превазилази оквире обичног ратовања – то је
потпуно физичко уништење простора ради будућих јеврејских колонизатора, у коме су
нормализовани чак и напади на медицинске екипе. Сведочанства и снимци са терена
бележе застрашујућу праксу неселективног тепих-бомбардовања у коме се на пренасељене
стамбене блокове избацују десетине хиљада тона разорног експлозива,
претварајући читаве четврти у масовне гробнице под рушевинама. Израелске
инжењерске јединице плански минирају и руше оно што је преостало од
универзитета, школа, болница, џамија и цркава. Нарочито суров доказ овог геноцида
јесте масовна употреба термобаричних (вакуум) бомби и забрањеног белог фосфора.
Ове термо-бомбе приликом детонације генеришу екстремне температуре од преко
2.500 °C које дословно топе и
претварају у пепео камен и бетон, док бели фосфор гори кроз плоче и на телима
цивила развија опекотине које у додиру са телом месо топе до костију. Читави
градови избрисани су са лица земље како би се онемогућио било какав опстанак
палестинског становништва под херметичком блокадом која је пресекла и најмањи доток
хране, воде и лекова.
Очигледност да окупаторске
снаге не воде обичан рат, већ кампању истребљења, јесте чињеница да ционистички
војни оклопни багери не презају ни од убијања западних хришћана који покушају
да заштите палестинске домове. Најочитији пример ове израелске суровости јесте
убиство младе америчке активисткиње Рејчел Кори, коју је израелски војни багер
намерно прегазио и смрскао док је својим телом бранила кућу палестинског лекара
од рушења. Као врхунац демонске изопачености унутар окупационе војске, израелски
војници су касније јавно објавили фотографије са сопствене монструозне прославе
под називом „Рејчел Кори палачинка журка”, где су правили палачинке на којима
је нацртан њен лик и исмевали њено прегажено тело, тврдећи да су је „спљоштили
као палачинку”, што показује потпуни пораз људскости унутар ове антихристове
хорде.
Оваква ђаволска изопаченост
објашњава и зашто израелски снајперисти намерно и прецизно гађају палестинску
децу унутар потпуно цивилних зона. Водећи међународни лекари и хирурзи из САД-а
и Европе, који волонтерски помажу на терену Газе, јавно су за највеће светске
медије и у писмима страним владама посведочили о језивим призорима. Они су
потврдили да су свакодневно примали децу која су устрељена појединачним,
хируршки прецизним хицима директно у центар лобање или у срце или у гениталије.
Иза овог крвавог пира крије се
још морбиднији материјалистички и колонијални интерес. Док палестинске мајке
ископавају тела своје деце из рушевина, ционистичке корпорације за некретнине са
министрима из израелске владе, већ увелико јавно промовишу и продају
урбанистичке пројекте за будућу колонизацију Газе. План је јасан у својој
отворености: на месту страшног геноцида збрисаних палестинских градова, насеља,
домова и масовних гробница, израелски капитал планира изградњу луксузног
летовалишта. Пропагандни материјали већ увелико рекламирају „нову израелску
ривијеру” – појас ексклузивних хотела, бљештавих облакодера, модерних апартмана
и приватних плажних рисорта дуж медитеранске обале Газе. Ово огољено зло
показује да се један народ систематски убија и протерује како би њихова вековна
обала била претворена у етнички чисти туристички рај и место за живот богате
ционистичке елите.
Као упадљив пример деградације
људског достојанства на терену, они хуманитарци и активисти који упркос свим
блокадама покушавају да доставе преко потребну храну и медицинску помоћ
угроженим Палестинцима, пролазе кроз незапамћен прогон. Документовано је да ове
људе окупационе снаге хапсе, притварају и излажу бруталном физичком мучењу,
пребијању и сексуалном злостављању. Нарочито језива сведочанства говоре о
психолошком понижавању и дехуманизацији, где се приведени хуманитарни радници
приморавају да сатима, везани и голи, клече на коленима пред израелским
војницима и насељеницима, чиме се намерно затире сваки покушај и жеља за пружање
међународне и братске солидарности са палестинским страдалницима. Сви теренски
новинари који покушају да забележе овај терор, иако носе јасно уочљиве плаве
шлемове и панцирне прслуке са натписом PRESS, постају примарне мете за израелске снајперисте, војне дронове и циљане
ваздушне ударе како би се спречило ширење доказа у спољни свет.
Управо овакав застрашујући однос јеврејске окупационе власти
над потчињеним гојима на Блиском истоку представља живи, материјализовани
образац и макету како ће сутра изгледати јеврејско тотално глобално царство.
Историја се овде циклично понавља, будући да овај блискоисточни пакао у
потпуности пресликава унутрашњи карактер ране совјетске сатанократије, којом су
већином управљали управо јеврејски бољшевички комесари, спроводећи до тада
незапамћени црвени терор, рушење и скрнављење православних светиња и масовно
физичко истребљење милиона хришћана на најмонструозније начине. Иста та матрица
демонског презира према нејеврејским народима и психопатског терора, која је
тада тестирана над поробљеним Русима у Совјетском Савезу, данас је усавршена у
Светој Земљи као завршна припрема за свепланетарну диктатуру Лажног Месије.
Разобличавање и супротстављање овом ционистичко-талмудском злу зато није тек
пуко заузимање геополитичког става, већ пресудна хришћанска и заветна дужност у
заустављању тоталног физичког и духовног поробљавања целог човечанства.
6. Протестанска
јерес подршке Израелу: Двоструки аршини Запада
Наведни ужаси
израелског терора недвосмислено указују да је некритичка подршка окупационој
држави Израел, најчешће плод протестантског диспензационализма[4] и
јудејствујућег екуменизма, у потпуности супротних јеванђелском и светоотачком
учењу. Ипак, главно
место у тајни безакоња заузимају лажни амерички хришћани-ционисти (милионско
гласачко тело тамошњих радикално-евангелистичких секти), који су изнедрили
јеретичку јудејствујућу догму према којој је безрезервна политичка и војна
подршка Израелу наводна хришћанска дужност. Ови лажни хришћани ционисти
отворено догматизују ционистички терор, верујући да је стварање Великог Израела
и подизање Трећег храма у Јерусалиму, библијски услов за што скорији Други
долазак Христов. Тиме су ушли у домен најопскурнијег сатанизма: у име лажног
хришћанства, америчким новцем и оружјем они директно помажу затирање Свете
хришћанске земље и припремају устоличење самог Човека безакоња.
Управо у спрези
са овом лажном хришћанско-ционистичком доктрином Вашингтона, укупни
глобалистички апарат примењује застрашујућу есхатолошку селективност, која
јасно показује да тајна безакоња има спремљен план за коначно уништења
православних народа, а апсолутну заштиту Јевреја. Најочитији доказ овог
демонског хуцпа[5] цинизма јесте упоредна анализа третмана
српског и руског народа у поређењу са Израелом. Док су Европска заједница, САД
и Уједињене нације српском народу 1990-их наметнули херметичке, тоталне
економске санкције, укинули спортске наступе и по хитном поступку формирали
Хашки трибунал за Србе, исти сценарио је брутално поновљен и према Русији,
којој су наметнуте хиљаде санкција, одузете државне резерве, а њени спортисти и
уметници потпуно избачени из јавног простора.
Израелски апарат
већ деценијама потпуно отворено врши бруталну међународну агресију: израелска
авијација бесомучно разара суверену територију Сирије, бомбардује и окупира
Либан, напада Иран, док
његова обавештајна служба Мосад изводи отворено терористичке акције широм
Блиског истока — од насилних смена режима, преко подмуклих атентата на иранске
научнике, па све до монструозних саботажа и масовних убистава путем детонација
пејџера. Ипак, за ову тоталну окупацију и геноцидни државни тероризам, Израелу
није уведена ниједна једина санкција, његови званичници, а пре свих сам
израелски премијер Бенјамин Нетањаху — кога на Блиском истоку оправдано
називају „Биби
сатана“ и „највећим ратним злочинцем“, и који предводи овај
јудеосупремасистички режим Израела — у Хагу
уживају заштиту Вашингтона који отворено прети судијама, а колективни Запад
наставља да финансира и наоружава Тел Авив, доказујући да Израел има апсолутни
имунитет унутар антихристовског поретка.
Врхунац овог
лицемерја огледа се у нуклеарно-стратешком парадоксу: Израел потпуно прећутно
поседује моћни нуклеарни арсенал без икаквих међународних санкција, док се Иран
излаже војним ударима и бруталној економској блокади под изговором да наводно
покушава да га развије, и уместо да Израелу уведе санкције, САД му редовно
исплаћују милијарде долара. Ужас овог
западног војно-финансијског саучесништва постаје још страшнији када се погледа
стварна слика на терену, која разоткрива да је отпор палестинског становништва
у својој суштини потпуно примитиван и очајнички. Насупрот израелској
супериорној ратној технологији, изузев војних структура Хамаса које поред лаког
наоружања поседују и сопствени арсенал импровизованих подземних ракета, огромна
већина Палестинаца изложена јеврејском терору нема никакву војску нити заштиту,
већ се од окупатора брани голим рукама и обичним праћкама, испаљујући немоћне
каменице на најсавременије јуришне тенкове. Ова застрашујућа слика необориво разоткрива
лаж о тобожњем праву на самоодбрану Израела и доказује да се у Светој Земљи
спроводи један од најбруталнијих и најхладнокрвнијих геноцида у савременом свету
који некажњено траје већ безмало 80 година.
Ова стратегија
истребљења достиже свој врхунац у претварању хуманитарних пунктова у крваве
израелске клопке. Званични међународни извештаји сведоче како се изгладнели
палестински народ, сабијен у изоловане гетое, намерно наводи на одређене
локације ради поделе хране и воде, да би израелски снајпери, тенкови и дронови
потом отворили бесомучну паљбу по голорукој маси која чека на парче хлеба. Ово
неселективно убијање на местима дистрибуције помоћи, заједно са ликвидацијом
међународних хуманитараца и локалних волонтера, представља нечувену хладнокрвну
злочиначку стратегију изазивања вештачке глади и тоталног уништења цивилног
становништва.
Такав план је и
правно уобличен готово једногласном одлуком Кнесета о потпуној забрани деловања
специјализоване Агенције Уједињених нација за палестинске избеглице (UNRWA).
Ова организација је већ седамдесет и пет година главни стуб опстанка на терену,
задужена за обезбеђивање хране, воде, лекова и рада школа и болница милионима
Палестинаца, као и за званично међународно очување њиховог права на повратак
вековним огњиштима. Насилним затварањем њених центара под изговором
безбедносних претњи, ционистички апарат је укинуо сваку могућност за легално
допремање помоћи, чиме је пред очима целог света запечаћен пројекат потпуне
блокаде и масовног изгладњивања становништва унутар окупираних зона.
7. Есхатолошка
улога Ирана и страдање Либана
Православна Црква, као Нови Израиљ, не учествује у лажљивим
екуменистичким синкретизмима који релативизује Истину и тврде да су све вере
једнаке. Али управо из те чисте и непомућене православне свести произилази наша
морална дужност да уздигнемо наш глас и засведочимо хришћанску правду. Зато
изражавамо своју дубоку састрадалну солидарност не само са многострадалним
народом Палестине, већ и са суседним Либаном — библијском земљом која је кроз
историју важила за кључну готово хришћанску земљу на Блиском истоку. Данас
сведочимо како израелски војни терор не поштеђује ни Либан: под изговором борби
против, по Израелу и САД терористичких, а у ствари либанских одбрамбених војних
фракција Хезболаха, ционистичка авијација бесомучно бомбардује и терорише
либанске градове и села, угрожавајући опстанак древних хришћанских заједница. Израел већ деценијама држи под
делимичном или потпуном војном окупацијом неколико стратешких тачака на југу
Либана. Зато је наше саосећање са свима прогоњенима палестинским и
либанским муслиманима који заједно са хришћанима страдају под апокалиптичним
терором истог тиранина. Ми их не грлимо кроз јеретичке екуменистичке флоскуле,
већ кроз јеванђелски закон љубави који нам заповеда да у пострадалом човеку, попут
милосрдног Самарјанина, без обзира на његову веру, препознамо нашег ближњег
којег су напали разбојници (Лк. 10:30-37).
Што се тиче Ирана, као Истински Православни хришћани дужни смо да у овим
есхатолошким догађајима везаним за храбри и крајње пожртвовани ирански отпор
антихристовој коалицији, препознамо тајанствене путеве Божанског Промисла. Све
Свето Писмо Старог Завета сведочи да Свемогући Бог често подиже и наоружава
иноверне цареве и народе као физичко оруђе за извршење Своје правде, за
обуздавање зла и заустављање тајне безакоња. Посебно место у историји спасења
заузима Персија, данашњи Иран. Преко Светог Пророка Исаије, Господ изриче
страшне и величанствене речи персијском цару Киру: „Иако ме не познајеш, ја те
наоружах“ (Исаија 45:5). Самим тим, Библија нас учи да неко не мора бити део
Цркве нити познавати Истинитог Тројичног Бога да би га Свевишњи, по Свом
Промислу, употребио као свој бич и штит на земљи.
Међутим, између тадашње Персије, цара Кира и данашњег Ирана постоји
једна суштинска, дубока пророчка разлика у карактеру рата. Некада је
незнабожачка Персија војевала против вавилонске гордости у корист старог, тада
још увек благословеног и у сужањство одведеног народа Израела, како би му
омогућила повратак у Јерусалим и обнову Соломоновог храма. Данас, у овим
последњим временима, та иста Персија (Иран) наоружана је од Бога да ратује
против потпуно богоотпадничког и богоубиственог Израела, који је одбацио и убио
Истинитог Месију Христа, пригрлио талмудски месијанизам и кренуо у крваво
затирање свих хришћанских и муслиманских заједница како би подигао Трећи храм –
престо за Лажног Месију (антихриста). Бог је данас наоружао Иран да буде бедем
који подноси страшну жртву, ломећи ционистичке планове о успостављању апсолутне
светске диктатуре. Иран
данас води рат на физичком плану против антихристовог устоличења, и у тој борби
против глобалног зла, они не могу а да немају подршку сваког човека који љуби
слободу и правду Божју.
Овај сурови израелски терор на Блиском истоку праћен је незапамћеним
ратним злочинима и тоталним од стране Јевреја контролисаним медијским мраком
глобалистичког апарата.
Анализирајући почетак злочиначке агресије на Иран, суочавамо се са
чињеницом да су Сједињене Америчке Државе, под инструкцијама Израела, извршиле
несхватљиво бомбардовање основне школе за девојчице у којем је убијено 156
људи, укључујући 120 ученица између 7 и 12 година, и 26 наставница и школског
особља. И овде се пројављује одвратна јеврејска хуцпа, јер, амерички ционистички
председник Доналд Трамп и његов сарадник шеф Пентагона Пит Хегсет не само да су
хладнокрвно и упорно порицали овај злочин, већ су за то оптужили Иран, све док
независна истрага западног медија Скај Њуз није у потпуности демантовала те
лажи и доказала да је овај нечувени злочин починила војска САД.
Ова застрашујућа спремност америчког државног врха да бескрупулозно лаже
о убиству невине иранске деце представља јасан механизам тајне безакоња: ови
монструозни злочини нису војна грешка, већ смишљено окултно жртвоприношење деце
древном паганском демону Валу који непрекидно захтева проливање невине крви. Израел
је психопатски опседнут смрћу и разарањем, и он представља геополитички
прототип диктатуре који јеврејске глобалне елите сутра планирају да пресликају
на цео свет, због чега разобличавање ове завере мора бити наш императив у
буђењу успаваног српског народа који гласа за лудака који уводи Србију у
паклени савез са Израелом и САД.
Притом, овако
изнесени вапај хришћанске савести нипошто не подразумевају стратешко или
идеолошко савезништво српске државе и цркве са иноверним Ираном, већ указују на
минимум људске честитости и заузимање једне достојанствене, суверене
геополитичке позиције. Та позиција подразумева минимум компромисног решења на
које ционистичке власти не желе да пристану ни по коју цену: успостављање две
независне државе и давање потпуно једнаких права Јеврејима и Палестинцима, што
безусловно захтева да се све окупиране територије врате, потпуно репарира и
надокнади уништена имовина, као и да се милиони палестинских изгнаника и
избеглица врате својим вековним огњиштима.
Поред овог политичког
компромисног решења постоји и богоправедно решење које се огледа у потпуној деконструкцији
ционистичке државе. Јер након оваквог незапамћеног геноцида, постало је потпуно
јасно да је опција о две државе суштински немогућа, те да је једина праведна
опција потпуна деционизација простора и нестанак Израела какав данас постоји,
будући да у теолошком и библијском смислу ова вештачка и богоборна јеврејска
држава уопште не би требало ни да има право на постојање, осим као држава
антихриста и место последње и највеће побуне против Бога. Заузимањем оваквог
става од стране Цркве и хришћанске државне политике дао би се одсудни допринос одлагању
финалне фазе тајне безакоња као и самог доласка антихриста, што и јесте
императив катехонског става супротстављања антихристу и задржавања антихриста. Иако
знамо да ће се у завршници светске историје сви ови проречени догађаји свакако
збити, и иако је у овоме часу већ можда касно за било какав озбиљнији отпор талмудском
јеврејству, односно, антихристу, Црква и хришћанска политика имају заветну
дужност да пред Господом и целим светом изнесу свој кристално јасан и
непоколебљив став заснован на правди Божијој и догматском учењу Цркве.
За похвалу је
суверена позиција коју је на пример, заузела краљевина Шпанија под руководством
Педра Санчеза (иначе безбожника, левичара и либерала) која је смогла храбрости
да званично призна Палестину, обустави трговину оружјем са Тел Авивом и
отворено подржи налоге за хапшење израелских званичника пред судом за ратне
злочине у Хагу и уз то још није дала ни свој простор за америчке нападе на
Иран, свесно плаћајући за такав свој став високу цену бруталне израелске освете:
мароканска произраелска власт је намерно отворила капије и пустила преко 10.000
илегалних муслиманских миграната да за мање од 48 сати буквално преплаве и
изврше инвазију на шпанску енклаву Сеуту у северној Африци. Шпанија је тада
војском морала да брани своје границе, што је јасно показало да Израел користи
људске мигрантске масе као геополитичко оружје за кажњавање и уцену хришћанских
народа. Оваква праведничка одлучност управо и јесте основа нашег хришћанског и
националног морала — да се поступа по правди Бога истинога! Јер, „боље ти је
изгубити главу, него своју огријешити душу.”
8. Апостасија сергијанског
православља: Пакт Београда и Тел Авива
Ова есхатолошка криза на
Блиском истоку на најстрашнији начин огољује духовно отпадиштво (апостасију)
званичних црквених и државних структура у Србији, које су се отворено ставиле у
службу овоземаљских, антихришћанских владара. Потпуна равнодушност Београдске
патријаршије на челу са патријархом Порфиријем према геноциду у Палестини
представља школски пример савременог сергијанизма, где се додворавање световним
моћницима ставља изнад правде Божје. Архијереји званичне цркве делују у
бесрамној спрези са безбожним режимом Александра Вучића. Да је Београд
под потпуном контролом јеврејског светског поретка, сведочи чињеница да су
Вучићеви кључни изборни и медијски саветници израелски ПР стратези попут
Срулика Ајнхорна (који је водио Нетањахуове кампање у Израелу) и Асафа Еисина.
Управо у овој спреги огледа се тај незапамћени „хуцпа“ моменат
Вучићевог издајничког режима: док његови израелски саветници оперативно
руководе медијским манипулацијама и сламањем хришћанског народног духа, највећа
историјска издаја Србије спроводи се под гротескним слоганом „Живела Србија“,
хистерично окићена безбројним српским тробојкама. Оваква безочна, талмудска
дрскост — где се тотално утамничење и предаја сопственог народа маскирају
лажним изливима врхунског родољубља — представља, изворну хуцпу којом се српска
заветна свест уз најдрскији могући цинизам покушава потпуно поништити.
Овај заверенички пакт Београда и Тел Авива дубоко се
рефлектује и на унутрашњем полицијско-безбедносном плану унутар саме Србије.
Српски репресивни апарат (МУП и БИА) већ годинама из Израела званично увози
најопаснију сајбер-технологију за шпијунажу и дигитални надзор, попут
злогласних израелских система „Целебрајт” којима се брутално упада у телефоне и
извлачи комплетна (и обрисана) приватна комуникација грађана као и напредних
система за масовно гео-лоцирање и пресретање комуникација које производи израелски
„Веринт”. Поред тога, целокупан систем паметних камера за биометријски надзор
на српским улицама упрегнут је преко израелских војних софтвера за препознавање
лица попут „БрифКам-а”, чиме окупациони апарат у реалном времену прати,
филтрира и лоцира кретање српских грађана кроз масу. Исти они сајбер-алати
којима јудеосупремасистички апарат у Израелу спроводи технолошки терор и
прикупља податке палестинског становништва, увезени су у Србију како би режим
имао тоталну дигиталну контролу и могућност правовременог гушења сваког
националног и хришћанског отпора. Вучићева полиција је из Израела увезла и
злогласне звучне топове, конструисане да високим звучним фреквенцијама наносе
неиздржив бол, дезоријентацију и физичке повреде демонстрантима на отвореном
простору који су усавршавани на палестинским становништвом и имплементирани у
српски репресивни систем.
Тај проционистички државни
апарат развија дубока економска, обавештајна и војно-стратешка савезништва са
израелским властима, о чему сведочи и партнерство Србије, Израела и САД
потписано 2025. године, као и чињеница да Србија већ дуже време угошћава
израелске спортисте пружајући им логистички и безбедносни заклон за њихово
учешће у међународним такмичењима.
Ипак, најочитији доказ овог
ционистичког лудила јесте лично признање Александра Вучића за лист „Јерусалим
пост” (The Jerusalem Post), где се отворено хвалио пред
ционистичком јавношћу да је он једини лидер у целој Европи који Израелу
непрекидно продаје и испоручује војну муницију у јеку ових ратних дејстава. Ову
срамну чињеницу званично је потврдио и сам Тел Авив кроз анализу
војно-политичког коментатора Џонатана Спејера објављену у истоименом листу под
насловом „Србија постаје један од најближих
савезника Израела у Европи“. У овом
извештају се отворено наводи како је Београд преко свог државног предузећа „Југоимпорт-СДПР“ постао
један од кључних и највећих снабдевача Израела војним наоружањем и муницијом
одмах иза Сједињених Америчких Држава, вршећи непрекидне тајне испоруке током
овог крвавог обрачуна Израела са Палестинцима. Израелски аутор истиче да је
премијер Бенјамин Нетањаху управо због ове континуиране логистичке подршке
упутио званичну захвалност српском председнику, називајући Александра Вучића
истинским и искреним пријатељем Израела.
Сарадња Србије и Израела има
своје дубоке корене и већ годинама се систематски запечаћује кроз међународне
ционистичке центре моћи. Александар Вучић је још у марту 2020. године походио
конгрес AIPAC-а[6]
у Вашингтону — организације за коју је сам изјавио да сублимира сву моћ света—
где је пред стотинама глобалистичких моћника поручио: „Ми волимо Јевреје и
радићемо на даљем унапређењу односа”. Управо тада је у Вашингтону званично
потписао и обавезао се да ће Србија преместити своју амбасаду из Тел Авива у
окупирани Јерусалим, отворено газећи права палестинских хришћанских и
муслиманских староседелаца Свете Земље.
Као награду за ову покорност Београда, ционистички режим
у Тел Авиву је заузврат одмах потом званично признао независност лажне државе
Косово, показавши српском народу да му уз сву понизну услужност, као и свим
осталим гојима, од Јевреја следује једино сурова „хуцпа“ захвалност
Међутим, размере овог подмуклог државног лицемерја
разоткривају се иза кулиса: док пред српским народом у том сегменту Вучић глуми
дипломатско захлађење односа због Косова, његов апарат у потпуности развија
најдубљу војно-безбедносну спрегу са Израелом, која се из дана у дан све више
интензивира.
Као врхунац материјалне
подређености Београда, Вучић се на том скупу хвалио и усвајањем тзв. Закона о
реституцији јеврејске „безнаследне имовине”, истичући да је Србија једина земља
у целој Европи која је донела такав закон, преносећи власништво хиљаде некретнина
из Београда и других градова јеврејским организацијама и извлачећи десетине
милиона евра из џепова осиромашеног српског народа како би куповао политички
легитимитет и заштиту моћних израелских лобија у Вашингтону. Овај пакт Србије и
Израела коначно је и дипломатски крунисан. Током званичне посете Израелу 2026.
године, Вучићев министар спољних послова, Јеврејин Марко Ђурић (Алмули), на
заједничкој конференцији за новинаре са израелским шефом дипломатије Гидеоном
Саром, на течном хебрејском језику јавно је запечатио српску верност Израелу,
изјавивши да „сви у Израелу треба да знају да им је Србија прави пријатељ”. На
истом том крвавом израелском тлу, потпуно слеп за пакао кроз који пролазе
палестински страдалници, министар Ђурић је отишао корак даље и званично поновио
пуну подршку београдског режима израелским снагама безбедности, истакавши да
„Србија чврсто подржава израелски народ који је претрпео вишеструке палестинске
нападе”. Овакав говор, којим се деценијски џелат проглашава за жртву у јеку
систематског етничког чишћења и дехристијанизације Свете Земље, необориво открива
карактер безбожне београдске власти. Савезништво ове власти са Израелом само
потврђује наш јасан став о безбожним, отпадничким српским властима чије
деловање цео народ води право у адски амбис, и за чије се праведно свргавање
непрестано молимо пред престолом Божијим.
На жалост, ова државна издаја иде руку под руку са
дубоком црквеном издајом. Београдска патријаршија деценијама прати ову матрицу
сергијанистичког додворавања. Готово истовремено када је Вучић походио AIPAC, тадашњи
патријарх Иринеј је са посланством СПЦ званично походио јеврејску синагогу у
Њујорку код рабина Артура Шнајера. Овим чином настављена је
екуменистичко-јудејствујућа линија коју је својевремено започео патријарх Павле
заједничким молитвеним општењем са Јеврејима и изјавама како смо сви ми „деца истог
Бога“, отворено под тим подразумевајући и иноверне муслимане и нераскајане
христомрзце Јевреје. Ту духовну странпутицу су у још светогрднијем облику
наставили и патријарси Иринеј и Порфирије (као викарни епископ јегарски). Они
су у београдској синагоги узели активно учешће у јеврејском верском обредном
молитвословљу поводом празника Ханука, својом руком палећи свеће на
деветокраком јеврејском свећњаку — менори. Сви они, бесомучно понављају тврдње
да су Срби и Јевреји браћа и да верују у истог Бога. Овакав
чин представља директно кршење Светих Канона Цркве (пре свега 65. Апостолског
канона који изричито и под претњом свргавања забрањује клирицима улазак у
јеврејске синагоге ради молитвеног општења), али и отворену хулу на догмате
православне вере, јер нас сам Свети апостол Јован Богослов изричито учи да
„сваки који пориче Сина, ни Оца нема” (1. Јн. 2:23), а сам Господ обзнањује
фарисејима: „Ни мене не знате ни Оца мојега; када бисте мене знали, знали бисте
и Оца мојега” (Јн. 8:19).
Браћа могу бити само они који признају и исповедају да је
Исус – оваплоћени Бог Логос, Господ и Спаситељ; а од ђавола су они који то
поричу. Бог је људима дао могућност да кроз Христа постану деца Божија (1. Јн.
3:1,2) и да се на такав начин усинове Оцу, те да Му се обраћају са „Оче наш“. Ван Новог
Завета у искупитељској крви Господњој, ван Свете Тајне Крштења и Исповедања
Истине о Светој Тројици, не постоји нити може постојати истинско синовство Оцу,
нити братство међу људима. Супротно томе, људи који одбацују Бога во плоти
усиновљују се јеврејском „оцу“ — ђаволу („Вама је отац
ђаво“ [Јн. 8:44]) и заиста постају браћа, али
браћа по ђаволу са Јеврејима. Самим тим, проповедати братсво са онима који су
Христа одбацили и убили не представља никакав „мир и
љубав“, већ свесно саучесништво у тајни
безакоња.
Ево шта о синовству и братству каже свештеномученик Николај Српски: „Бог
је Творац свих људи. А Бог је Отац само оних људи који верују у Сина Божијега и у
синовство. 'Који се год одриче Сина, тај ни Оца
нема, а ко признаје Сина, тај има и Оца' (1.
Јн. 2,23). Сви су људи створења Божја и
потенцијално синови Божији. Али истински су синови Божији “они
који га примише и којима се даде власт да се назову синови Божји, који верују у
име Његово, који се не родише од крви... него од Бога“ (Јн. 1,12-13). Ова разлика између хришћана и
не хришћана, тј. између рођених и створених мора се нарочито истицати у наше
време вулгарне пропаганде да су све вере једнаке, снижујући планину у долине, а
не дижући долине у висину планине.“
Ова јерес доживела је своју
јавну потврду у згради Скупштине Србије, када се Порфирије писменим путем
обратио ционистичкој конференцији „Партнери у свету који се мења: централна и
источна Европа, Америка, Израел и Нови Блиски исток”[7],
где је нераскајане богоубице дословно назвао „нашом браћом” од које „Срби могу
много да уче”. Овим срамним обраћањем, осим исповедања јереси јудејствујућег
екуменизма, патријарх Порфирије се свртстао и у ред ноторних хришћанских
циониста свесно прећуткујући чињеницу да та иста наводна „браћа” у том тренутку
спроводе терористичку ционистучку агенду стварања антихристове државе - Великог
Израела. Ова конференција нам још показује да су Сједињене Америчке Државе и
Израел изабрале управо Израелу лојалан и као проверени савезник потврђен –
Београд, као своју ционистичку
платформу на Балкану. Иначе, у овој ционистичкој конференцији активно учешће су
узела и два епископа Београдске патријаршије: патријархов викар Доситеј и
израелски кадар Јован пакрачко-славонски, који је од израелског Навоновог института
својевремено званично проглашен за витеза државе Израел.
Како је могуће да хришћанске власти и црквени пастири једног
вековног хришћанског народа називају својим савезницима и својом браћом оне
који у својој врховној и за све струје јудаизма обавезној књизи, Талмуду, на
најмонструознији начин хуле на самог Господа Исуса Христа и Његову Пречисту
Мајку? У трактату Гитин 56б они отворено пишу како се оваплоћени Бог Логос Исус
Христос у вечности кува у кипућим фекалијама, док у трактатима Шабат 104б и
Санхедрин 67а брутално и светогрдно поричу чистоту Пресвете Богородице,
називајући је блудницом и прељубницом која је Христа родила ванбрачно са
римским војником. Свака прича о заједничком Богу и братству заувек је збрисана
пред чињеницом да за талмудски јудаизам само име Спаситеља представља клетву
скривену у погрдном акрониму Јешу (Хебр. ישו – Yešu, представља
скраћеницу од фразе „Yimach shemo vezichro“ - ימח שמו וזכרו. Поред овог
акронима као израза презира, лингвистички гледано, име Јешу је такође арамејски
дијалектски скраћени облик хебрејског имена Јешуа — Исус), што у
дословном преводу значи: Нека се избрише име његово и спомен на њега.
Проповедати духовну блискост са јеврејством које баштини и исповеда овакве одвратне
хуле на Сина Божјег и Мајку Његову, представља најотворенију и најгнуснију издају
хришћанства.
Дакле, проглашавањем
талмудских јудаиста и политичких циониста за „браћу”, паљењем меноре у
синагогама, милионским буџетским давањима јеврејским заједницама, званичним
изјавама на хебрејском, поносним ношењем израелских витешких титула и
организовањем ционистичких конференција у Скупштини Србије, Београдска
патријаршија заједно са световним властима у Србији отворено помаже тајну
безакоња и активно суделује у духовном и политичком припремању терена за
долазак Лажног Месије.
Управо зато није нимало случајно што се данашње световне
и духовне власти у Србији пред својим јеврејским господарима бесрамно хвале
медијским статистикама према којима је Србија држава са најмањим процентом
антисемитизма у целој Европи. Ова чињеница, коју режим промовише као велики тријумф,
у суштини представља застрашујући духовни пораз и најгору есхатолошку дијагнозу
нашег народа. Она недвосмислено сведочи да је српски народ, управо од
Београдске патријаршије успаван лажљивим екуменистичким проповедима и
сергијанским аминовањем проционистичког Вучићевог режима, потпуно изгубио
јеванђелску оштрицу и способност разликовања духова, чиме је доведен у стање
апсолутне духовне капитулације. Народ који данас без икаквог хришћанског отпора
прихвата талмудско богоборство и немо посматра изградњу јеврејског светског
поретка, у потпуности је програмиран и утрениран за коначно и понизно поклоњење
самом антихристу.
Да би овакав наш став додатно појаснили потребно је знати
да се у савременом јавном и научном дискурсу, појам „антисемитизам” користи као
универзална етикета за сваки облик критике, отпора или неслагања са јеврејском
идеологијом, политиком или религијом. Међутим, из хришћанског угла, овај термин
је не само непрецизан, већ и дубоко погрешан. Насупрот њему, појам
„антијудаизам” враћа ствари на поље духовне реалности, где се отпор хришћанских
народа не дефинише као расна мржња, већ као легитимна есхатолошка самоодбрана.
Из перспективе хришћанских народа, старозаветна идеја о
„изабраном народу” која је у талмудском јудаизму преточена у очекивање
земаљског царства и покоравања других нејеврејских нација, доживљава се као
директна претња сопственом суверенитету и духовној слободи. Супротстављање
таквој тежњи није чин мржње према Јеврејима, већ одбрана сопственог права на
постојање и верску слободу пред Богом.
Кроз историју, многи црквени и државни акти (попут
средњовековних антијеврејских закона) нису доношени из мржње и жеље за
прогоном, већ као реакција на економски или друштвени утицај који је заједница
организована око Талмуда имала унутар хришћанских држава. У том смислу, те мере
су у очима тадашњих хришћанских владара и цркава биле одбрамбеног карактера —
спречавање да већинско хришћанско становништво потпадне под утицај или контролу
јеврејске мањине.
9. Сведочанство хришћанске правде унутар антихристовског
поретка: Наша исповедничка позиција и анатема ционизму и јудејствујућем
екуменизму
Сагледавајући овај пакт
световних и црквених власти Београда са ционистичким системом, морамо извући
коначни, прецизни есхатолошки закључак о самом карактеру отпадиштва унутар Београдске
патријаршије. За потребе јеврејског светског поретка, који се из православне
есхатолошке перспективе недвосмислено препознаје као антихристов поредак,
традиционално хришћанство у Србији мора бити потпуно неутралисано. Међутим,
глобалистички богоборни систем данас то хришћанство не уништава кроз отворени
физички прогон – као што је то био случај у време паганизма или комунизма – већ
га кроз сергијанистичку јерархију Београдске патријаршије трансформише изнутра.
Богоборцима је више потребна испражњена љуштура цркве – форма без
суштине, која ће под маском Литургије, духовништва, позлаћених купола и националног
фолклора служити искључиво за пацификацију, успављивање савести и духовну
обману православних хришћана.
Управо зато Београдска
патријаршија данас проповеда пацифизовани синкретизам, сентиментални хуманизам
и апстрактну „љубав” без Истине, изједначавајући Христа Спаситеља са
богоотпадничким јудаизмом. Верски поглавари који воде ову заједницу нису Оци и
исповедници, већ пажљиво одабрани менаџери и проповедници лажног мира који
никада неће упозорити стадо на завере, долазак антихриста или губљење духовне
слободе. Напротив, сваког ревнитеља који данас упозорава на оваква искушења они
кроз своје медије проглашавају за параноика, секташа или расколника, делујући
као полиција унутар црквених редова која за рачун окупационог система гуши
сваки духовни отпор. Као Истински Православни хришћани, дужни смо да разумемо
да антихристовом поретку данас није потребно сирово безбожништво које руши
цркве, већ управо оваква лажна црква и лажни пастири Београдске патријаршије,
који ће преко лажног мира, сентименталности и лажне светогрдне синкретистичке „љубави”
српски народ мирно, добровољно и неопажено привести директно пред ноге самог антихриста.
Ова страшна завера и
антихристовска завера остају потпуно невидљиви и замагљени унутар саме Србије,
пре свега због застрашујућег интелектуалног и духовног кукавичлука који влада
на домаћој политичко-аналитичарској сцени. Готово нико у српској јавности,
укључујући и такозване „десне”, „патриотске”, „црквено-традиционалистичке”
кругове, нема храбрости нити духовне оштрине да изнесе суштину стварног
проблема — чињеницу да је Блискоисточно и јеврејско питање заправо централна
тачка за разумевање текућих есхатолошких превирања у целом свету. Савремени домаћи
геополитички аналитичари остају слепи за дубоку духовно-есхатолошку позадину
сукоба, сводећи све на суве материјалистичке и војно-економске термине, а све
из страха од Јудејаца (Јн. 7:13) да не
изгубе своје позиције у главнотоковским медијима уколико дотакну суштину
јеврејске светске завере. На тај начин, ова суштинска тема је у Србији намерно
маргинализована и препуштена искључиво естрадним и системски контролисаним
теоретичарима завере, попут Дејана Лучића и њему сличних забављача јавности,
чија је стварна функција да кроз банализацију, сензационализам и јефтине
полуистине дискредитују сваки озбиљан догматски и богословски покушај
разобличавања тајне безакоња. Тиме се српски народ држи у стању потпуне духовне
успаваности, док његови политички и црквени лидери у позадини несметано
запечаћују паклени савез са Израелом.
Сваки хришћанин мора знати да је савремени ционистички
подухват успостављања јеврејске државе на територији Свете Земље представља
дословно, до у детаље тачно испуњење есхатолошких пророчанстава која је Света
Православна Црква обзнанила још у раном хришћанском периоду преко својих
Богомудрих Отаца. Свети свештеномученик Иполит Римски, описујући управо долазак
антихриста и његов савез са нераскајаним Јеврејима, изричито сведочи: „Узвисиће се над свим царевима и над сваким богом, он ће
изградити град Јерусалим и обновити разрушени храм, и целу земљу и пределе
вратиће јудејцима“. На другом
месту овај Божји угодник запечаћује истину речима: „Обновиће
он такође и камени храм у Јерусалиму“,
појашњавајући управо савремену ционистичку агенду насељавања Јевреја раштрканих
по целом свету у Палестину: „Он ће призвати
себи сав народ јудејски са свих страна, у којима су они расејани: он ће их
усвојити, као своју сопствену децу, обавестити их да он обнавља и успоставља
јеврејско царство и храм, и све то са циљем, да му се поклоне, као Богу“.
Дакле, став Цркве по овом
питању је кристално јасан и зато сада, као српски истински православни епископ,
дижем свој архипастирски глас у име оног остатка српског христоименитог народа
који неће да преклони колена пред духом скородолазећег антихриста, произносим:
антихришћански, талмудски и ционистички Јевреји не да Српској Светосавској
Цркви нису и не могу бити „браћа”, већ представљају заклете непријатеље Христа
и хришћана. Самим тим, ционистичка држава Израел није, нити ће икада бити наша пријатељска
савезничка држава. Свето Писмо и Свето Предање нас јасно уче да је Свемогући
Бог, након најстрашнијег греха богоубиства, Јевреје вечно прогнао из Свете
Земље. Стога је сваки покушај њиховог насилног повратка, стварање јеврејске
државе и подизање Трећег храма — богоборно и сатанско дело. У овом
ционистичко-талмудском походу хришћани не препознају никакво „библијско
испуњење”, већ један од највећих знакова и потврда да се налазимо на самом
прагу доласка антихриста. Наша светосавска дужност је да останемо непоколебљиви
сведоци Истине, чувајући своје душе од ове глобалне апокалиптичне обмане, чијем
демонском дејству ће чак и изабрани бити у опасности да јој подлегну. Као
епископ Српске Истински Православне Цркве, задужен за заштиту пастве од ових
погубних обмана, подсећам на анатему ционизму и јудејствујућем екуменизму коју
смо званично обзнанили у Чину Недеље Православља, 2026. године (ОВДЕ). Свака подршка
државе Израел као наводног библијског испуњења – а што је заправо плод највишег
степена људског безакоња и отпадиштва – представља отворено саучесништво у
припреми престола антихристу у Јерусалиму, и поклоњење антихристу у духу и пре
него што се сам антихрист физички појавио на земљи.
На основу свега изнесеног, у име Свете Истински Православне
Цркве, овом Посланицом изричемо коначну, неопозиву и јасну теолошку осуду
савременог талмудског јеврејства као догматизованог богоборства, ционизма као
његовог агресивног и злочиначког политичког оруђа, и самопроглашене државе
Израел као вештачке, лажне и сатанске творевине која уопште нема везе са
библијским пророчанствима, већ служи искључиво за припрему престола антихристу.
Супротстављање овој тријади безакоња није ствар политичког опредељења , већ
темељна пастирска дужност у одбрани Православља од глобалне духовне обмане јеврејског
светског поретка. Остајући верни Христу Истинитом Месији, одбацујемо сваки
компромис са тајном безакоња, непоколебљиво стојећи у Истини до Његовог славног
и страшног Другог доласка. Амин.
О пророку Илији, манастир Утешитељево, лета Господњег
2026.
[1] Апартхејд (од речи apartheid
– „одвојеност”) је међународно-правни термин за злочин против човечности који
означава институционализовани систем расне или етничке сегрегације, угњетавања
и доминације једне групе над другом. Овај режим се спроводи кроз системско
ускраћивање грађанских права, присилно расељавање, драстично ограничавање
слободе кретања и употребу војне силе ради одржавања апсолутне контроле над
дискриминисаним становништвом.
[2] Писање
именице антихрист малим почетним словом дубоко је утемељено у вековној
православној црквеноправописној пракси и литургијском предању. У православној
богословској литератури великим словом из поштовања и слављења пишу се само
имена Три Божанске Личности (Отац, Син и Свети Дух), Богородице и светитеља.
Насупрот томе, силе зла, демонска бића, па тако и антихрист, у црквеним списима
се традиционално пишу малим словом како би се изразила њихова онтолошка
ништавност, лажност и чињеница да они немају истинско лично име достојно
поштовања, већ представљају оличење отпадања од Бога.
[3] Појас Газе (уски приобални појас уз Медитеран) и Западна обала (територија западно од реке Јордан) представљају последње, међусобно потпуно одвојене остатке некадашње историјске и географске Палестине. Након вишедеценијске израелске војне окупације, етничког чишћења и отимања земље, преостали делови муслиманског и хришћанског палестинског становништва сабијени су у ова два подручја. Израелски апарат их је претворио у изоловане гетое под тоталном војном, поморском и ваздушном блокадом, што у пракси функционише као највећи логор на отвореном у савременој историји света.
[4] Диспензационализам (енгл. Dispensationalism): Протестантско учење засновано на
погрешном тумачењу Светог Писма које је настало у првој половини 19. века
унутар енглеског радикалног протестантизма (чији је главни творац Џон Нелсон
Дарби), а које је касније на тлу Сједињених Америчких Држава кроз Скофилдову
Библију постало основа најопскурније јудејствујуће јереси унутар савремених
америчких конзервативаца. Диспензационализам заговара јеретичко уверење према
коме су биолошки Јевреји и савремена окупациона држава Израел и даље „Божији
изабрани народ” са којим Бог има посебан, земаљски завет, потпуно одвојен од
Новозаветне Цркве.
[5] Хуцпа (хебр. חֻצְפָּה): Специфичан израз који описује крајњу
безобзирност, дрскост и хладнокрвни цинизам који се, унутар јеврејског
културног и менталног склопа, не сматра маном већ врлином и супериорном
предношћу. Хуцпа је карактерна особина везана за колективни менталитет јеврејског
народа која нема свој пандан као општа карактерна црта код било ког другог
народа на свету.
[6] AIPAC (The American Israel Public Affairs Committee – Америчко-израелски комитет за јавне послове): Најмоћнија и најутицајнија произраелска лобистичка организација у Сједињеним Америчким Државама, основана 1963. године. Њена примарна функција је остваривање апсолутног политичког, економског и војног утицаја на Белу кућу и Конгрес САД ради безрезервне подршке држави Израел. Кроз огромне финансијске донације, AIPAC контролише изборне кампање америчких политичара из обе водеће партије (демократа и републиканаца) и потпуно усмерава спољну политику Вашингтона на Блиском истоку. Годишњи конгреси ове организације у Вашингтону важе за незванични центар светске моћи, где су чак и страни државници дужни да понизно потврде своју лојалност и усклађеност са ционистичким безбедносним интересима унутар јеврејског светског поретка.
[7] Нови Блиски
исток (The New Middle East): Стратешки и геополитички
пројекат који су конструисале Сједињене Америчке Државе и Израел, нарочито
промовисан кроз тзв. Аврамове споразуме и званичне наступе Бенјамина
Нетанијахуа пред УН, а који има за циљ потпуну војну, економску и дипломатску
покорност арапских држава Тел Авиву. Овај концепт у пракси служи за трајно
брисање палестинског питања са међународне сцене, војно уништење Ирана, као и
за већ увелико остварени пројекат потпуног разарања и комадања суверене Сирије
путем споља изазваних ратова и непрекидног израелског ваздушног терора. Крајњи
циљ је успостављање апсолутне ционистичке превласти у овом библијском региону,
што у есхатолошком смислу представља чисто геополитичко уобличавање пројекта
„Великог Израела” и изградњу престола за долазак антихриста.
Нема коментара:
Постави коментар