Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Светосавске Истински Православне Цркве. Духовни препород сваке људске душе и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, ка губитку дејства благодати Духа Светога на то друштво. Благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову. Схватајући то, савремени пали свет, руковођен непријатељем нашег Спасења, покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за Православног Хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода кроз Истински Православну Цркву, чисту Невесту Христову, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење и препород појединца и нације.

недеља, 24. јануар 2021.

Зашто је неопходно покајање за грех сергијанства?


Питање покајања за грех сергијанства од принципијелног је значаја. Од правилног црквеног одговора на њега зависи судбина, не само сваког хришћанина појединачно, већ и васељенске Цркве.

Да ли је свака власт од Бога? Сергијанска Московска Патријаршија учи да јесте, чак иако је та власт богоборачка. То значи да се свака власта мора прихватати и покоравати јој се... Последње године руске историје су практично утврђивање тог учења. Од тога је само један корак  до признавања антихриста. Међутим, учење Светих Отаца о томе је другачије: „саму власт успоставио је Бог, да друштво не би упало у расуло. Али, ако неки зликовац насилно преузме ту власт, онда не тврдимо, да је од Бога постављен, већ говоримо да му је допуштено или, да избљује сво своје лукавство као фараон и у том случају да поднесе и крајњу казну, или да уразуми оне којима је потребна чак и окрутност, онако како је вавилонски цар уразумљивао Јевреје.“ (Св. Исидор Пелусиот). То значи да постоји богомдана власт, али постоји и она по допуштењу Божијем за људске грехе. Православни хришћани су обавезни да се покоравају само законитој власти и законима који су сагласни са Божијом вољом. У противном, они су дужни, као по примеру светих апостола, да више слушају Бога него људе (Дела 4.19), а према примеру самог Спаситеља хришћани су дужни да буду послушни Господу, као што је и Он Богу Оцу, чак и до смрти (Фил. 2,8).

Ево шта је по том питању писао свештеномученик Иларион (Троицки): „Посланица митрополита Сергија и његовог Синода није ли бацила црквену организацију на чијем челу стоји у мрске, прељубничке загрљаје атеистичке, богохулне и христопротивне власти и није ли унело страшно бешчашће у недра наше Цркве? Приметите да та посланица није дошла од расколника-обновљенаца и њима сличним отпадницима, нити од јеретика-живоцрквеника, већ од законите, канонске, споља гледано православне јерархије.“. Свети Иларион позвао нас је да будемо пажњиви и духовно осетљиви  и да не поверавамо беспоговорно своје душе никоме у ова сложена времена, чак ни пастирима, већ да следимо чисту савест. “У супротном, лако је оскврнити светињу своје душе и почети спаљивање савести (1. Тим 4,2) кроз помирење, „по правилима“, са лажју и нечистотом, које у ограду Цркве уносе сами епископи. На „законској“ основи се може и антихрист примити...“ – писао је Иларион (Троицки).

Почетком 1980-их јеромонах Серафим (Роуз) овако је расуђивао: „Веома је лако просто размишљати о будућности овог света и о томе шта може да буде са Русијом. Васкрсење Русије зависи од напора сваке појединачне душе, она се не може остварити без учествовања православних, нашег општег покајања и подвига. Оно зависи у одређеној мери и од самог руског народа, тако како Бог дела кроз слободну вољу човека. Као што је после покајања Ниневија била помилована и пророштва пророка Јоне о њој се не испунише, тако и пророштва о опоравку Русије могу да се не остваре, ако се Руси не покају.“.

Али покајањње не може да буде нешто безоблично, апстрактно. Не може се само покајати. Покајање може да буде само конкретно, за конкретно учињен грех. Ето зашто је руском црквеном народу непоходно покајање за грех сергијанства. Али мора се јасно разумети шта је то сергијанство.

Сергијанство је унутрашња спремност православног хришћанина на компромис са богоборством, а у ширем смислу је компромис са сваким злом, са стихијама овог света. Та спремност је несвесна, она долази из срца, од духовног стања самог човека, не може се контролисати, јавља се као невидљива духовна струја у срцу човека. Разлози и мотиви таквог компромиса могу бити различити, као и сами облици богоборства.

Сергијанство је у корену кукавичлук, одвраћање од Крста Господњег и надања на Њега, а у крајњем исходу је духовна лаж и прелест. У свакој лажи реално је присутан и отац лажи, ђаво. Како човек који исповеда Истину прима Духа Истине, тако и онај који исповеда лаж поприма и дух лажи. То је неизбежни закон духовне борбе: немогуће је учинити добро радећи зло или га опрадавајући. Немогуће је сачувати Истину штитећи или слажући се са неистином. Зато сваки дан остајања у сергијанству прети ненадокнадивим духовним губицима.

Према речима преподобног Нила Мироточивог истински печат антихриста је духовно стање човека. Нија ствар толико у спољашњем виду печата, колико у духовном садржају – он означава стање и расположење душе човекове, које га одводи у одступништво. Он показује одступништво које у срцу човека већ постоји, у његовим погледима на свет, помислима и поступцима, тако да ће човек бити спреман да га прими много пре доласка антихриста. А према разјашњењима Светог Иполита Римског, он ће се постављати након признавања антихриста, потпуно добровољно и без примене насиља. То значи да ће почети да ставља печат својим миљеницима у другој половини своје владавине.

Зато се не треба тешити неумесним маштањима, да ће неко ко сада иде на компромис по питањима вере и покорава се у потпуности званичној цркви, када дође прави, последњи антихрист пројавити чудо православне чврстине. Не мојмо се варати, зато што тада већ нико од таквих православаца, према речима Светог Игњатија (Браничанинова), неће бити у стању да препозна лажног месију.

Из реченог проистиче да у Русији, без смиреног сагледавања сергијанског пада и покајања, неће оживети истинско Православље, што значи да се неће ни спасити. Уводећи сергијанство (компромис са богоборством) у норму црквеног живота, његови заштитници, свесно или несвесно, већ су припремили своју паству за признавање власти антихриста и „примања печата на њихову десну руку“(Откр. 13,16).

Наивно је надати се да ће се у кључном тренутку испита сергијанцима, који су навикли да оправдавају неистину и компромис са злом, одједном отворити очи. Такво расуђивање значило би пренебрегавати своје спасење, што је већ само по себи духовни преступ. Ван Истински Православне Цркве нема и неће се наћи средстава за исправно препознавање антихриста, ни, што је главно, благодатних сила за неодступно противстајање њему и свим његовим искушењима. Црква лукавих  не може да пренесе својој деци оно што неће имати, јер „је потпуно празна“ (Језекиљ 38,8), како то разјашњава Свети Игњатије (Брјанчанинов).

Памтићемо и речи дивног духовног писца 20. века, проповедника покајања, архиепископа РПЗЦ Аверкија (Таушева): „Врата адова неће надвладати Цркву, али, како је показала Њена историја, она могу надвладати и надвладаће многе, који себе сматрају стубовима Цркве.“.

Будимо трезвени у свему (2. Тим. 4,5).

Виталије Шумило


Преузето из књиге издате поводом обележавања 100 годишњице Руске Православне Цркве Заграничне: „ПУТ РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ 1920-2020“, са благословом архиепископа Андроника, Mountain View, USA, новембар 2020.


Нема коментара: