Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Светосавске Истински Православне Цркве. Духовни препород сваке људске душе и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, ка губитку дејства благодати Духа Светога на то друштво. Благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову. Схватајући то, савремени пали свет, руковођен непријатељем нашег Спасења, покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за Православног Хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода кроз Истински Православну Цркву, чисту Невесту Христову, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење и препород појединца и нације.

среда, 02. јун 2021.

Пут Руске заграничне Цркве је пут црквене истине


Главни значај Заграничне Цркве од њеног настанка, почевши од митрополита Антонија, је у томе што је она носилац црквене истине у наше тамно, лукаво време. Српски патријарх Варнава у својој беседи коју је изговорио у руској цркви Пресвете Тројице у Београду, овако је говорио о м. Антонију (Храповицком), оснивачу РПЗЦ: „Међу вама је велики јерарх, високо преосвећени митрополит Антоније, који је украс васељенске православне Цркве. То је узвишен ум, сличан првим јерарсима Цркве Христове на почетку хришћанства. У њему лежи црквена истина...“.

Тако високо је прихваћен ауторитет РПЗЦ међу православним Црквама и у деценијама које су уследиле. Тај положај стекла је пре свега захваљујући духовном ауторитету својих првојерараха. Њени председавајући, су  као људи и могли да греше, али нико не би почео да подозрева да су лукави, страшљиви, млаки у политици и да имају личне интересе.

Митрополит Виталије је у Посланици 15/28 марта 1998. године истакао „јединствен значај Заграничне Цркве у васељенском православном свету и целом инославном западном хришћанству.“. Писао је: „Наша Црква је Дјева која бежи у пустињу од црвеног дракона... Кроз нашу РПЗЦ одјекује глас Свете Русије, чија је суштина и природа унутрашња, скривена, ненасита жеђ руске душе да живи животом светих, по Светом Јеванђељу... Ако тај глас заћути, неће бити ни Свете Русије, а ни саме Русије...“.

На икони осликаној поводом стогодишњице РПЗЦ (ОВДЕ), у њеном горњем делу насликани су свети, које је прославила Загранична Црква, надоле су прослављени и непрослављени трудбеници. То су они који су ЗЦ учинили оним што је и била – светиоником црквене истине.

На икони су такође и познате цркве Заграничја, мада су сада у рукама оних који су пришли МП , али их они држе само физички, док им је  њихов значај туђ. Те цркве изграђене су жртвом и подвигом оних, од којих су се одрекли присајединивши се МП.

И РПЗЦ-МП (део РПЦЗ који је склопио унију са Московском Патријаршијом, нап. Прир.) слави тај јубилеј, али узалуд, јер њена историја почиње тек од 2007. године. Шта заједничко постоји између њих и м. Антонија који је написао Сергију (Староградском) да „ако остане на том широком путу, који води у погибао, да ће га он сигурно одвести на дно ада“? Шта је заједничко њима са м. Анастасијем који је заповедио „да нема никаквог канонског, молитвеног, чак ни простог животног општења“ са јерарахијом МП? Шта са м. Филаретом, који није признавао благодатност тајни у МП? А шта са м. Виталијем, који није дао благослов брату Јосифу да донесе мироточиву икону Богомајке  Иверску у Русију, где би је дочекали епископи МП?

Руска Црква је за последњих сто година преживела јединствена искушења захваљујући којима се обогатила драгоценим искуством, који немају друге помесне Цркве. То је гоњење од безбожног бољшевизма и за њим поникла саблазан сергијанства. Свети руски новомученици дали су дубоку анализу те појаве. Али сергијанизам није проблем прошлости, он се у садашњости наочиглед свих мења и у новим околностима пројављује у новим облицима.

Сада, када је многима очигледно да је почео апокалиптички процес покоравања човечанства антихристу, званично правосавље не само да се не противи властима, које затварају храмове и забрањују богослужења, већ и подржавају њихове указе, сагалашавајући се са њима.

Црква је у време гоњења прелазила у катакомбни режим  и настављала да тајно врши богослужења не улазећи у отворено супротстављање властима. Сада архијереји РПЗЦ-МП својим указима захтевају од духовника и пастве да се држе прописа грађанске власти која забрањује молитву у цркви. Шта је то ако не сергијанство?

Светско православље, прожето сергијанством је обљутавела со. Црква је по својој природи туђа свету. Господ говори о Својим ученицима: „Они нису од света, као што ни Ја нисам од света.“ (Јов. 17,16). Светско православље је потпуно од овог света. Оно живи на идеји компромиса, коме је циљ да, како би очувао спољне форме православља, мирно и безопасно устроји своје постојање у свету.

Званично сергијанско правславље понекад може да иступи са протестима поводом кршења појединих заповести Божијих од стране власти, али само дотле док то није опасно. Оно никада неће прећи црту да би прешло у праву и принципијелну опозицију власти.

Владика м. Виталије овако је писао у свом Извештају Архијерејском Сабору 1983. године који је назвао „Апокалипса наших дана“:

„Наши пастири и њихова паства живе у временима посебног духа, који можемо без и најмањег преувеличавања или било каквог мистичког заноса назвати предапокалиптичким...“

Слично настројење било је особено целој Заграничној Цркви. Очекивање блиске апокалипсе било је део погледа на свет многе њене деце. Јерарси ЗЦ имали су јасан увид у светско отпадништво и дух долазећег Антихриста.

Поражавајуће је то, што је то сазнање потпуно нестало из црквене свести РПЗЦ-МП од како је дошло до сједињења 2007. године, што, наравно, није случајно. За такав преокрет у схватањима морали су да постоје дубоки унутрашњи узроци. Као прво, губитак савести и свесно одрицање од предања РПЗЦ и њених идеала, био је дубок духовни пад, који је на души оставио неизбрисиви траг. Као резултат тога дошло је до помрачења савести и губитка духовног вида.

Са друге стране, у Русији су веома јаке апокалиптичке струје у одређеним круговима верујућих, али су они туђи званичној идеологији МП-а. Идеологија МП-а градила се у духу копромиса са комунистичким учењем, које проповеда комунистичку утопију раја на земљи. Јасно је да апокалипса и „светла будућност“ комунизма немају додирних тачака. Зато је после сједињења са МП-ом за РПЗЦ-МП постало немогуће да се држи претходног настројења. Говорити о крају света који се приближава у том новом окружењу постало је неумесно, некоректно.

Према светоотаком тумачењу, долазак Антихриста (2. Сол. 2) са политичке тачке гледишта “задржава“ царска самодржавна власт, а са духовне је то благодат Духа Светога. Црква Христова је скривница благодати Божије. Благодат Божија која пребива у Цркви, чува је у истини и непорочности, далеко од сваке прелести и лажи.

Власт антихриста засниваће се не обмани, то ће бити царство свеопште обмане, заслепљености. Човечанство које је отпало од Христа повероваће заводнику и повероваће у њега као у бога. Јасно је да је истинска Црква Христова „стуб и тврђава истине“ (1. Тим. 3,15), непремостива препрека на путу антихристовог обмањивања човечанства.

После пада РПЦЗ 2007. год. настао је духовни вакум, зато што ни једна друга Црква више не носи ту службу, коју је она носила – да буде предводник истине у свету. Сведочење јеванђелске истине свету је служење Цркве, без кога постојање света постаје бесмислено.

Нећемо преувеличавати када кажемо да је ЗЦ као глас црквене истине била последња тачка одбране на путу Антихристовом. Било је неопходно уклонити је са пута, и када је до тога дошло више у свету није било онога који  задржава. То што је РПЗЦ била незнатна по својим размерама, није умањивало њено значење и сведочење Истине. „И светлост светљаше у тами и тама је не обузе“ (Јов. 1,5). Природа светлости је таква да се и мали извор јасно и далеко види у тами. После пада више није остало никаквих препрека за појаву Антихриста ни са политичке, нити са духовне стране.

Владика Виталије је у истом Извештају писао:

„Свакоме ће бити постављен ултиматум – са ким је? Са Христом или са ђаволом? И неће бити више места духовној неодређености, неће се више моћи остати по страни. Избор је прост и јасан: Светлост или тама, Христос или велијар ... веома много православних неће издржати тако жестоко искушење и пашће падом великим... Остаће само они који нелицемерно воле Христа, они који су Му верни до смрти...“.

Време искушења, о коме је пророчки говорио м. Виталије, неочекивано је дошло и затекло нас неспремнима. Сада када су силе зла почеле да дејствују са нечувеном дрскошћу и напором, за нас је неопходно да се оставимо свих несугласица и старих рачуна и окупити се око Чаше Христове. Морамо да се научимо да гледамо на „крхотине“ РПЗЦ као на делове једне целе Руске Цркве. Баш тако треба да буде устројена Руска Црква у данашње време у сагласности са Указом бр. 362 патријарха Тихона – као аутономне црквене групе, које су у међусобном евхаристијском општењу.

Морамо да урадимо све што је у нашој моћи да превладамо раздоре међу нама, јер те поделе у суштини не садрже озбиљне канонске проблеме. Оне проистичу од људских страсти и предрасуда, а такође, као што се може предпоставити, и од тајних махинација непријатеља РЦ, који су и припремили унију 2007. год. Они су се све учинили да нас разбију и заваде.

Али, ЗЦ је жива и њена историја није се завршила 2007. године. Не приносимо беседу на опелу ЗЦ. Они који нису пошли тада за епископима-издајницима треба да се охрабре и схвате велику одговорност која је на нама. Каква год да искушења Господ попусти на своју Цркву, ми смо дужни да стојимо на том историјском путу, по коме је 100 година ишла РПЦЗ, на пут црквене истине.

Да се испуни у нашој немоћи сила Божија!

Епископ Андреј Аустралијски, РПЦЗ,  Преузето из књиге издате поводом обележавања 100 годишњице Руске Православне Цркве Заграничне: „ПУТ РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ 1920-2020“са благословом архиепископа Андроника, Mountain View, USA, новембар 2020. www.rocana.org

Повезани текст: Српска и Руска Загранична Црква поново заједно

Нема коментара: