 |
| Учесници Карловачког Сабора, 1921. |
Навршава се тачно 100 година од када је у Сремским Карловцима, у Краљевини СХС, по благослову патријарха српског Димитрија, одржано Свезагранично руско црквено сабрање, руских православних архијереја, свештенства и лаика који су се нашли у изгнанству након пораза Белог покрета у грађанском рату против бољшевика. Трајао је од 21. новембра, до 3. децембра 1921. Касније је преименован у Први Свезагранични црквени Сабор.
Сабор је усвојио „Обраћање војницима руске армије“, „Посланицу чедима Руске православне цркве, у расејању и егзилу“, као и „Посланицу Женевској конференцији“ са апелом да на конференцију не приме представнике совјетске државе, као и позив за успостављање на руском престолу „легитимног православног цара из дома Романових“ и директан апел светским силама да пруже помоћ за оружано збацивање режима у СССР.
Сабор је установио Вишу руску заграничну црквену управу (ВРЦУ) која се састојала из Архијерејског Синода и Вишег црквеног савета којим је председавао митрополит Антоније Храповицки, а који је Сабором унапређен у звање заменика патријарха.
У Сабору је, са правом гласа равноправним са архијерејима и свештенством узео учешће значајан број руских монархиста политичара, што је овом сабрању дало карактер црквено-народног Сабора, на коме је проговорио предањски дух древних светитеља и градитеља руске државности.
+ + +
На
критике упућене Сабору, зашто се Сабор толико бавио
политиком, митрополит Антоније је у свом одговору „Црквеност или политика“, између осталог навео:
“Ово питање се
поставља од 1905. године у вези са било којим говором, беседом и саборским
декретом, сваки пут када се свештенство или институције изјашњавају за
самодржавље или уопште за монархију, али никада када се изјашњавају против тога
или за нешто друго.
Дакле, Карловачки
Сабор не само да је имао право, већ је био и дужан да благослови војску за
борбу против бољшевика, а такође, да после Московског Великог сабора 1917-1918,
осуди социјализам и комунизам.
Тачније, пастирска
дужност Сабора је била да се залаже за закониту монархију. Ако је Сабор за
било шта био крив, крив је зато што није довољно снажно изразио своју осуду
револуције 1917. и свргавања господара. Ко ће порећи да је Фебруарска
револуција била колико богоборна, толико и антимонархистичка? Ко може да осуди
бољшевички покрет и да у исто време одобри Привремену владу?
Она је подигла
руку на помазаника Божијег; уништила је црквено начело у војсци, уништила
парохијске школе, увела грађанску заклетву – једном речју, цела ова ствар је
била тријумф оног нихилизма који је познат руском друштву већ три четврт века.
Али зар за сада
није довољно само позвати народ на уједињење у вези плана протеривања
бољшевика? Да ли је било паметно да се народу унапред намеће законита монархија?
– Нико није причао о наметању, нико није говорио о самој процедури обнове
Русије. Сабор је установио молитву за њену обнову, тј. за монархијску и теократску
Русију, каква је била пре револуције. Али, опет ћу рећи: будемо ли се ујединили
на негативној основи – тај посао је унапред пропао. Тек тада ће борба за
ослобођење бити јака и трајна, када се у срцима војника и свих прегалаца донесе
одлука: или за неутољивим гневом и жеђу за уништењем и сопственим интересом; или за
позитиван идеал и наду да оживимо онакву Свету Русију, која нам је свима драга и за
коју је слатко умрети. Да је Деникинова војска ово друго написала на свом
барјаку (За Веру, Цара и Отачаство), не би тако тужно завршила, не би изневерила љубав народа.
Благодарећи Богу,
Карловчки Сабор је остао веран својој пастирској дужности, нарочито када је
посебном посланицом позвао руски народ да се моли за обнову династије Романових,
не расправљајући о већ устаљеном облику легитимне монархије у Русији.”
Објављено у “Ново
Време”, јануар 1922.
Нема коментара:
Постави коментар