СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ОБЕЛЕЖИЛА СТОГОДИШЊИЦУ КАРЛОВАЧКОГ САБОРА РЗЦ

Гроб митрополита Антонија Храповицког

Ових дана навршило се тачно 100 година од када је у Сремским Карловцима, у Краљевини СХС, по благослову патријарха српског Димитрија и под покровитељством ЊКВ, краља Александра Карађорђевића одржано Свезагранично руско црквено сабрање, руских православних архијереја, свештенства и лаика који су се нашли у изгнанству након пораза Белог покрета у грађанском рату против бољшевика. Сабор је трајао од 21. новембра, до 3. децембра 1921. Касније је преименован у Први Свезагранични црквени Сабор. 

Сабор је установио Вишу руску заграничну црквену управу (ВРЦУ) која се састојала из Архијерејског Синода и Вишег црквеног савета којим је председавао митрополит Антоније Храповицки, а који је Сабором унапређен у звање заменика патријарха. Овом одлуком, Руска Загранична Црква је званично отпочела своје постојање.

Српска ИПЦ је овом јубилеју посветила целу седмицу, почев од Аранђеловдана, 21. новембра, када је литургијско сабрање у епископији Утешитељево, протекло у знаку обележавања овог јубилеја. Беседа владике Акакије била је посвећена сећању на овај догађај, уз придавање васељенског значаја оснивању и постојању Руске Заграничне Цркве, док су на Великом входу поменути блажене успомене митрополит Антоније и сви учесници Карловачког Сабора.

Током седмице, делегација СИПЦ са уваженом  гошћом високопреподобном игуманијом манастира Лесне из Француске, мати Ефросинијом (Молчановом) на Новом гробљу у Београду, одржала је парастос над гробом блаженопочившег митрополита Антонија Храповицког, где су такође поменути и сви учасници Карловачког Сабора. Потом су посетили Сремске Карловце, где је уприличен свечани ручак – академија посвећен овом јубилеју. 

Светковина је завршена свечаном саборном архијерејском литургијом 28. новембра у манастиру Утешитељево.

Епископи Српске ИПЦ: Нектарије Шумадијски и Акакије Утешитељевски са
три игуманије: Амвросијом Новобрдском (Бугарска), Ефросинијом Леснинском (Француска) и Ефросинијом Новостјеничком

Ево дела реферата преосвећеног епископа Акакија Утешитељевског изнесеног на академији у Сремским Карловцима:

“Свесни смо непроцењивог значаја појаве РПЦЗ као чуварке светог Православља у свету, и то баш у време апокалиптичног уништења православних монархија, чије је исчезнуће проузроковало престанак мирнодопског и благоустројеног живота Православне Цркве под државним покровитељством благоверних владара, помазаника Божијих.

Пошто су, по речи Апостола, уклоњени они који су задржавали ширење тајне безакоња (2Сол. 2:7), православни цареви и краљеви, наступила је ера велике апостасије, чије су црквене пројаве биле свејерес екуменизма и јудински грех издаје Цркве богоборцима – сергијанизам. Услед тога, свећњаци готово свих цркава које су  узеле учешћа у безаконим делима таме били су угашени (Отк. 2:5).

Ипак, остатак верујућих, оне који нису преклонили колена своја пред Валом велике апостасије (1Цар. 19:18), Бог није оставио сиротне (Јн. 14:18), него је преко РПЦЗ, која је сачувала Залог правоверја и благодати (1. Тим. 6:20), обновио пламен Педесетнице на свећњацима обудовелих цркава, угашен услед прогона и јереси: Руске Катакомбне, Грчке старокалендарске, напослетку и Српске ИПЦ, кроз предавање апостолског прејемства у виду обнове канонског епископата. Управо се у томе и огледа највећи значај РПЦЗ, јер захваљујући њој, у ХХ веку, страшном веку велике апостасије, врата пакла нису у потпуности савладала Цркву (Мт. 16:18).

Заиста, сви ми – архијереји којима је Божији промисао доделио да живимо у овом часу искушења који је дошао на васцели свет, да искуша оне који живе на земљи (Отк. 3:10), а који носимо на себи прејемствену благодат РПЦЗ – испуњени смо посебним осећајем почаствованости. Јер смо се, ништавни и недостојни, удостојили да будемо изданци, носиоци и настављачи њене благодати.

Наравно, ова  велика почаст носи и велику одговорност која нас обавезује да идемо исповедничким путем РПЦЗ – путем одвајања од апостасије и одбијања учешћа у делима њезиним, тј. ђавољим (pompa diaboli). Да чврсто чувамо Залог истинског православља и истинског правоживља. Да се покажемо истинским подражаваоцима и верним чедима наших отаца и учитеља, и да до краја останемо управо у оној Цркви у којој живе свети Апостоли, Пророци, Мученици и сви Свети, међу којима издвајамо све угоднике Божије Руског Заграничја, а нарочито светог Филарета Њујоршког, новог исповедника чији смо спомен ових дана прославили. Њиховим молитвама да нас Господ све милостиво помилује и спасе. Амин”.