ТЕМЕЉ ДОБРОДЕТЕЉИ ЈЕ - ПОСТ

Глава добродетељи је – молитва; њихов темељ – пост.
Пост је стална умереност у храни са разборитом строгошћу.
Горди човече! Ти у своме уму тако много и високо машташ, а он је у потпуној и непрекидној зависности од желуца.

Закон поста, будући да је спољашњи закон за стомак, у суштини је закон за ум.
Ум, тај цар у човеку, ако жели да преузме своје право власти и да га сачува, дужан је пре свега да се потчини закону поста. Тек тада ће стално бити бодар и светао; тек онда ће моћи да господари над жељама срца и тела; тек тада ће уз сталну трезвеност моћи да изучава јеванђелске заповести и да их следи. Темељ добродетељи је – пост.

Тек створеном човеку, уведеном у рај, дата је само једна заповест – заповест о посту. Једна заповест је дата зато што је била довољна да се првостворени човек сачува у његовој непорочности. Та заповест није говорила о количини хране, него је забрањивала само врсту. Нека ућуте они који признају пост само по питању количине хране, а не и врсте. Удубљујући се у опитно изучавање поста, они ће увидети значај врсте хране.

Заповест о посту, коју је у рају Бог објавио човеку, толико је важна да је заједно са заповешђу изречена и претња казном у случа ју њеног нарушавања. Казна се састојала у вечној смрти за човека.
И данас греховна смрт наставља да погађа оне који наруше свету заповест поста. Онај ко не сачува умереност и потребну разборитост у вези са храном, не може да обузда гнев, предаје се лењости, унинију и туговању, постаје слуга сујете и обитавалиште гордости коју у човека уводи његово плотско стање, које се понајвише јавља услед раскоши и обилне трпезе.
Заповест поста је обновило и потврдило Јеванђеље. Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством (Лк. 21,34) завештао је Господ. Преједање и пијанство доносе отежалост не само телу, него и уму и срцу, то јест уводе човека душом и телом у плотско стање.
Напротив, пост хришћанина уводи у духовно стање. Онај ко је очишћен постом смирен је духом, целомудрен, скроман, ћутљив, осећајан, са финим осећањима срца и мислима, лаког тела, способан за духовне подвиге и умно посматрање, способан за примање благодати Божије.
Телесни човек је у потпуности погружен у греховне насладе. Он је сладострасан и по телу и по срцу и по уму, и није способан не само за духовне насладе и примање Божанске благодати, него ни за покајање. Он је сасвим неспособан за духовна дела: прикован је за земљу, утонуо у материјалност, за живота је – мртав душом.
Тешко вама који сте сити сада јер ћете огладнети (Лк. 6,25). To Реч Божија саопштава онима који нарушавају заповести светог поста. Чиме ћете се хранити у вечности, када сте овде научили само да се преједате и наслађујете материјалним, чега на небу нема? Чиме ћете се хранити у вечности када нисте окусили ни једно небеско добро? Како можете да се храните и наслађујете небеским добрима, када их нисте заволели, него су вам мрска?
Насушни хлеб хришћана је – Христос. Непрестано једење тог хлеба – то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.
Непрестано се храни Речју Божијом; непрестано се храни испуњавањем заповести Христових; непрестано се храни за трпезом припремљеном насупрот тлачитеља твојих и чаше најјаче (Пс. 22,5).
„Одакле да почнемо – пита свети Макарије Велики – ми који се никада нисмо бавили истраживањем својих срца? Стојећи напољу куцајмо молитвом и постом, као што је и Господ заповедио: куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7,7).“
Овај подвиг, који нам предлаже један од највећих наставника монаштва, био је подвиг светих апостола. Из тог подвига они су се удостојили да чују објаве Духа. Писац њихових дела саопштава: A док они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које сам их позвао. Тада они, постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих отпустише их (Дап.13,2-3). Из подвига у коме су били сједињени пост и молитва, зачула се заповест Духа о призивању незнабожаца у хришћанство.
Какво чудесно сједињење поста и молитве! Молитва је немоћна ако није утемељена на посту, а пост бесплодан ако на њему не почива молитва.
Пост ослобађа човека од телесних страсти, а молитва се бори са душевним страстима и када их победи прожима читав састав човеков и очишћује га; у очишћени словесни храм она уводи Бога.
Онај ко не обради земљу а засеје је, тај ће изгубити зрневље и уместо пшенице пожњеће трње. Тако и ми, ако будемо сејали семе молитве а да не истањимо тело, уместо правде као плод донећемо грех. Молитва ће бити уништена и развејана различитим сујетним и другим помислима и маштањима, упрљаће се сладострасним осећањима. Наше тело произашло је из земље и, ако не буде обрађено попут земље, никада неће моћи да донесе плод правде.
Напротив, ако неко са великом бригом и издацима обрађује земљу, али је остави незасејану, њу ће коров густо да покрије. Тако, када тело буде истањено постом, а душа не буде обрађена молитвом, читањем и смиреномудреношћу, пост ће постати родитељ најразличитијег корова душевних страсти: умишљености, сујете, презира.
Шта је то страст преједања и пијанства? Изгубивши своју правилност, природна жеља за храном и пићем захтева много већу количину и разноликост својстава хране него што је то потребно за одржавање живота и телесне снаге, на које претерано узимање хране утиче штетно, супротно своме природном назначењу, слабећи их и уништавајући.
Жеља за храном исправља се једноставном трпезом и уздржањем од преједања и наслађивања храном. Најпре треба оставити преједање и наслађивање: тиме се жеља за храном исправља и постаје правилна. Када пак жеља постане правилна задовољава се једноставном храном.
Напротив, жеља за храном, која се задовољава преједањем и наслађивањем, постепено отупљује. Да бисмо је подстакли ми прибегавамо различитим укусним јелима и пићима. Жеља испрва делује задовољена, потом постаје захтевнија, и коначно претвара се у болесну страст, која тражи непрестану насладу и преједање, стално остајући незадовољена.
Намеравајући да се посветимо служењу Богу, у темељ нашег подвига положимо пост. Главна особина сваког темеља треба да буде непоколебива чврстина, иначе је немогуће да здање опстане на њему, ма колико да је оно само чврсто. И ми никако, никада и ни под каквим изговором не дозволимо себи да нарушавамо пост преједањем, а нарочито не опијањем.
За најбољи пост Свети Оци су сматрали употребу хране једном дневно, али не до ситости. Такав пост не раслабљује тело дуготрајним неједењем и не отежава га претераном храном, а при томе га чува способним за душеспасоносно делање. Такав пост не представља ништа нарочито и стога онај ко пости нема разлога за гордост којој је човек тако склон поводом добродетељи, нарочито када се она јако истиче.
Ко се бави физичким пословима или је телесно тако слаб да не може да се задовољи употребом хране једном дневно, тај треба да једе два пута. Пост је ради човека, а не човек ради поста.
Али уз сваку употребу хране, и ретку и честу, строго је забрањено преједање: оно човека чини неспособним за духовне подвиге и отвара врата другим телесним страстима.
Свети Оци не одобравају неумерени пост, то јест дуготрајно непотребно уздржавање од хране: од прекомерног уздржања и исцрпљености до које услед њега долази, човек постаје неспособан за духовне подвиге, често се окреће преједању, често пада у страст самоузношења и гордости.
Веома је важан квалитет хране. Забрањени рајски плод, мада је био наизглед леп и укусан, погубно је деловао на душу: саопштавао јој је познање добра и зла, и тиме уништио непорочност у којој су наши праоци били створени.
И данас храна наставља да силно делује на душу, што је нарочито приметно приликом употребе вина. Такво деловање хране засновано је на њеном различитом деловању на тело и крв и на то што се њена испарења и гасови из желуца подижу у мозак и утичу на ум.
Из тог разлога сви опојни напици, нарочито од житарица, подвижнику су забрањени, јер ум лишавају трезвености а тиме и победе у духовној борби. Ум који је побеђен, нарочито сладострасним помислима, насладивши се њима лишава се духовне благодати; оно што је стечено многим и дуготрајним напорима губи се за неколико часова, за неколико минута.
„Монах никако не треба да употребљава вино“ рекао је препо добни Пимен Велики. Овог правила треба да се држи и сваки благочестиви хришћанин ако жели да сачува своју девственост и целомудреност. Свети Оци су се држали тога правила, а ако су вино и употребљавали, чинили су то веома ретко и уз највећу умереност.
Јака храна треба да буде уклоњена са подвижникове трпезе јер подстиче телесне страсти. To је случај са бибером, ђумбиром и другим зачинима.
Најприроднија храна је она коју је Творац наменио људима одмах по стварању – храна из биљног царства. Бог је нашим праоцима рекао: Ево, дао сам вам све биље што носи семе по сво јземљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну (Пост. 1,29). Тек после потопа допуштена је употреба меса (Пост. 9,3).
Биљна храна је најбоља за подвижника. Она најмање распаљује крв, најмање гоји тело; пара и гасови који се издвајају из ње и одлазе у мозак најмање делују на њега; коначно она је најздравија, јер у желуцу производи најмање слузи. Из тих разлога приликом употребе ове хране нарочито се лако чува чистота и бодрост ума, a са њом и власт ума над читавим човеком; код употребе овакве хране страсти делују слабије и човек је способнији да се бави подвизима побожности.
Рибља јела, нарочито она припремљена од крупних морских риба, имају већ сасвим другу особину: она осетније делују на мозак, тело се гоји, крв распаљује, желудац пуни штетним слузима, нарочито приликом честе и сталне употребе.
Ови ефекти неупоредиво су јачи када се употребљава месна храна: она до крајности гоји тело чинећи га нарочито дебелим, а осим тога и распаљује крв; пара и гасови од те хране веома оптерећују мозак. Из тог разлога монаси ову храну уопште не употребљавају; она припада људима који живе у свету и стално се баве тешким телесним пословима. Али и за њих је постојана употреба ове хране штетна.
„Како! узвикнуће овде тобожњи мудраци Бог је људима дозволио употребу месне хране, а ви је забрањујете?“ На то ћемо одговори ти речима Апостола: Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује (1. Кор. 10,23). Ми се клонимо употребе меса не зато што га сматрамо нечистим, него зато што оно посебно оптерећује читав наш организам, спречавајући духовни напредак.
У својим мудрим установама и одредбама света Црква је хришћанима који живе у свету допустила употребу меса, али не стално, него је одредила време када се месо једе и време уздржавања од меса, када се хришћанин чисти од његове употребе. Такав плод постова свако ко их држи може да увиди на сопственом опиту.
Монасима је забрањена употреба меса; у време када се не пости њима је дозвољено да употребљавају млечну храну и јаја. У одређено време и дане допушта им се употреба рибе. Али најдуже време они могу да употребљавају само биљну храну.
Најревноснији подвижници побожности, они који су у себи посебно осетили сједињење са Духом Божијим, употребљавају готово искључиво биљну храну због њене горе описане погодности и једноставности. За пиће они употребљавају једино воду, избегавајући не само јака и опојна пића, него и хранљиве напитке, какви су сви квасни.
Правила поста Цркве је установила са циљем да помогне својим чедима, и као руководство читавом хришћанском друштву. При томе свакоме је препоручено да уз помоћ опитног и мудрог духовног оца испита себе и да не узима пост који превазилази његове снаге: јер, понављам, пост је ради човека, а не човек ради поста; храна је дата као потпора телу, а не да га разара.
„Ако уздржиш стомак рекао је свети Василије Велики – ући ћеш у рај; ако га не уздржиш, постаћеш жртва смрти.“ Под рајем овде треба подразумевати благодатно молитвено стање, а под смрћу страсно стање. Благодатно човеково стање током његовог боравка на земљи служи као залог његовог вечног блаженства у небеском Едему; пад под власт греха и у стање духовне умртвљености служи као залог пада у адски понор ради вечних мука. 

Свети Игњатије Брјанчањинов, Аскетски огледи, том 1.