Сједињење поста са милостињом и молитвом
Светигтељ Игњатије Брјанчањинов
Право је благо – говори арханђел Рафаило – молитва с постом, милостињом и праведношћу.[1] Такав пост представља велико благо! Благо је за грешнике, као једина врата за излазак из телесног стања, за ступање на спасоносни пашњак покајања и за неодступно пребивање на том спасоносном пашњаку. Али он представља велико благо не само за грешнике, него и за праведнике, и моћно оружје у њиховим рукама. Све време свога земаљског странствовања они га не остављају, одржавајући се њиме у чистоти и светости. Свој пост они заснивају на милости; своме посту у темељ полажу молитву; молитвом вере[2] добијају све што затраже.[3]
Наше тело
– философира преподобни Марко[4] – узето
је од земље и својим својствима налик је земљи: неопходно је да се обрађује.
Као што семе, посејано на њиви која се не обрађује земљорадничким оруђима,
пропада не доносећи никакав плод, тако и молитва остаје бесплодна ако тело и
срце постом нису припремљени за њу. Доконост и расејаност мисли, хладноћа и
огорченост срца, сујетна и грешна маштања која се непрестано појављују у
уобразиљи уништавају молитву одвећ ситог човека. И обратно: као што на њиви
која је пажљиво обрађена земљорадничким оруђима, али није засејана корисним
семеном, још више расте коров, тако и у срцу онога ко пости, ако се задовољава
само телесним подвигом – не ограђујући ум подвигом духовним, то јест молитвом –
густо и силно расте коров умишљености и надмености. Надменост и умишљеност код
неразумног и строгог испосника увек су сједињени са понижавањем и осуђивањем
ближњег, са нарочитом склоношћу ка саблажњавању и, на крају, са самообманом,
гордошћу и погибељи. Пост, то силно средство, када је препуштен сам себи и када
се из средства већ претвара у некакав циљ живота, у циљ сујете – постаје за
подвижника средство самоубиства. Таквим су постом постили су, и то много,
фарисеји – на сопствену штету.[5] Таки ли је пост који изабрах – вели
Господ – да човек мучи своју душу један
дан? Да савија главу своју као срп и да стере пода се кострет и пепео? То ли
ћеш звати пост и дан угодан Богу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш
свезе безбожности, да раздрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да
изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хлеб свој гладноме, и сиромахе
прогнане уведеш у кућу? Кад видиш гола, да га оденеш, и да се не кријеш од
свога тела? Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо
процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња
стража. Тада ћеш призивати, и Господ ће те чути; викаћеш, и рећи ће: ево Ме.[6] Пророк захтева да посту претходи и да
га прати милост; он обећава да ће молитва подвижника бити одмах услишена, и да
ће се такав подвижник одмах удостојити благодатне посете Божије.
Дух Свети
свуда као закон одређује сједињење поста са молитвом. Обратите се к Мени свим срцем својим – говори Господ грешницима
преко пророка, саветујући их и охрабрујући да се покају – и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја а не хаљине своје,
и обратите се ка Господу Богу своме. Трубите у трубу на Сиону, наредите пост,
прогласите светковину.[7] Силу
поста и молитве опитно су показали ниневљански покајници. Бог им је већ изрекао
пресуду коју је објавио пророк Јона; пророк се већ удаљио од града и посматрао
га је очекујући да се грозно пророштво оствари сваког часа. Но, Ниневљани су
прибегли покајању, доказујући искреност остављањем својих лукавих дела,
појачаним постом и усрдном молитвом. И
Бог виде дела њихова, где се вратише са злога пута својега; и раскаја се Бог
ода зла које рече да им учини, и не учини.[8] У Новом
Завету Господ је објавио да ће пост постати заједнички подвиг свих Његових
ученика у оне дане када се Господ,
небески Женик, буде отео од њих и вазнео на небо.[9] И како
да ученици Господа Исуса на посте на земљи, како да не плачу на њој, како да се
не облаче у одећу туге, када је њихово Благо, једино Благо, далеко од њих, и
када је пут ка Њему препун тешкоћа, препун разбојника, страшних и по броју и по
својој злоби!
Сви свети
Божији проводили су земаљски живот у посту и молитви. Тако, по сведочанству
Јеванђеља, света Ана, пророчица, кћи
Фануилова, није одлазила из цркве, служећи Богу постом и молитвом дан и ноћ.[10] О
великој Јудити Свето Писмо приповеда да је постила у све дане удовства свога, да је опитно познавала молитву, да је
знала њену силу, да је молитвом достигла живу веру у Бога, и да је вером
учинила чудесни подвиг.[11] Скруших постом душу моју[12], говори
богонадахнути Давид – толико је силан тај подвиг! Постом смиравах душу моју[13] – тако
се овај подвиг супротставља уображености и надмености што се јављају услед
претеране ситости! Посредством поста молитва
моја у недра моја враћаше се; без њега – она је жалосна жртва умне
расејаности, која нераздвојно прати претерану ситост. Свети апостол Павле,
набрајајући обележја истинских слугу Божијих, међу тим обележјима спомиње и
пребивање у посту[14]
и молитви.[15]
За себе он сведочи да је земаљски живот проводио у непрестаним подвизима,
лишавањима и патњама; спомиње и гладовање и жеђ којима се стицајем околности
подвргавао, и тај добровољни непрестани пост којим је кротио и потчињавао своје
тело.[16]
Описујући у Делима апостолским заједничко пребивање светих апостола у
Јерусалиму – после вазнесења Господа нашег Исуса Христа на небо – са пресветом
Дјевом Богомајком и другим женама које су ишле за Господом током Његовог
земаљског странствовања, јеванђелиста Лука каже: Ови сви беху истрајно и једнодушно на молитви и мољењу, са женама и са
Маријом матером Исусовом и са браћом Његовом.[17] Из ових
речи јасно је да су њихове молитве биле веома дуготрајне, непрестане, што се
без помоћи поста не може учинити. Тако су живели апостоли! Тако су живели
мученици! Тако су живели преподобни! Њихов живот био је и јесте спој непрестане
молитве и постојаног поста! Њихова милост и љубав према браћи, према онима који
их воле и мрзе, била је Божанствена, јер је надилазила људску природу, пошто је
била позајмљена из прсију Самог Господа. Они не само да су саосећали са свима
којима је била потребна душевна или телесна помоћ, не само да су праштали све
увреде и најтежа понижења, него су радо полагали и своје животе и за спасење
ближих и спасење својих непријатеља.
У важним
животним ситуацијама, у тешкоћама, пред почетак великих дела, приликом
наступања тешких невоља, свети Божији удвостручавали су свој пост и своје
молитве. Пример и за једно и за друго показао нам је наш спаситељ, Господ Исус
Христос. Пре но што ће изаћи на проповед и извести дело спасења људског рода,
Господ се удаљио у пустињу, где је пребивао у посту четрдесет дана и четрдесет
ноћи. „Он је постио – каже блажени Теофилакт – желећи да нам покаже да је пост
моћно оружје у време искушења и против демона. Као што повећавање количине
хране служи као почетак сваког греха, тако и уздржање служи као почетак за
сваку врлину“.[18]
Руководитељ у подвигу поста и у подвигу против ђавола је – Дух Свети.[19] Пред
избор дванаесторице апостола који су били одређени да улове васељену за веру и
спасење, Господ се попео на пусту гору и ту је сву ноћ провео у молитви[20]; уочи
васкрсења Лазаревог Господ је заблагодарио Оцу због удовољења Његовој молитви. Ја знадох – рекао је Он – да Ме свагда слушаш, јер је воља Оца и
Сина једна иста Божанствена воља, него
рекох народа ради који овде стоји, да верују да си ме Ти послао.[21] Управо
тако и пред избор апостола Господ није имао потребу за молитвом, али јој се
окренуо и провео је у њој читаву ноћ, показујући Својим поступцима, према
схватању светих отаца[22], начин
на који и ми треба да поступамо – показујући нам да Бог прима и нашу кратку
молитву, али да је пре важних догађаја и подухвата корисна, потребна и
неопходна посебно дугачка и посебно напрегнута молитва. Уочи страдања и крсне
смрти, којима је Господ благоизволео да се потчини ради искупљења људи, Он је
дошао у Гетсимански врт, где је требало да се догоди издајство, показујући
добровољност Своје жртве која се приноси по једној и нераздељивој вољи Оца и
Сина. Овим нам је показао да свако искушење које нам се шаље свише треба да
прихватамо као оно што нам припада, уз самоодрицање и покорност вољи Божијој,
са вером у свемогућег Бога, Који неуморно бди над нама и Који је избројао сваку
влас нашу, од Кога се не сакри кост моја
– како је рекао пророк – коју си створио
у скривности, и састав мој у дубинама земље.[23] Господ
нам је показао средство којим можемо и треба да утврђујемо слабост људске
природе за време тешког искушења. Он се окренуо усрдној молитви. Ученицима које
је савладавао сан заповедио је: бдите и
молите се да не паднете у напаст.[24] Да
напаст, када се појави, не би савладала човека, да га не би обузела и прогутала
– неопходна је молитва. Да би напаст у том тренутку могла да буде савладана
неопходна је она духовна сила, онај непоколебљиви Божанствени мир, који доноси
молитва. За победу над сатаном – који тежи ка томе да помислима туге, безнађа и
очајања уздрма и погуби човека, по Божијој одлуци подвргнутог напасти – за то
да наша вера у напасти не ослаби, потребна је молитва. Она нам је неопходна
како бисмо и усред саме невоље могли да осетимо, према завештању апостола, сваку радост за коју нам је он заповедио
да је имамо, када паднемо у различита
искушења.[25]
Благодатну утеху од молитве може да добије само онај ко је претходно очишћен
постом, и може да је сачува само онај ко постом подржава своју чистоту.
Пример
Господа следиле су и следе и друге истинске слуге Господње. Још у Старом Завету
вођен Духом Светим свети Давид је у нарочито тешким ситуацијама у животу
удвостручавао свој пост и своје молитве.[26] Слично
томе и свети пророк Данило, разумевши из књиге пророка Јеремије да се навршио
Богом одређени број година за пребивање Јудејаца у вавилонском ропству и да је
наступило време за њихов повратак у Јерусалим, обратио се Богу усрдном молитвом
за избављење јудејског народа, појачавајући своју молитву постом: Окретох лице своје ка Господу Богу тражећи
га молитвом и молбама с постом и с кострети и пепелом. И помолих се Господу
Богу својему исповедајући се.[27] Стање у
које човека доводе пост и молитва, посебно је погодно за примање доброчинстава
Божијих и божанских откривења. Тако су милостиње, молитве и пост Корнилија
капетана изашли пред Бога и донели му највеће благо: познање Христа. Пре четири дана ја постих до овога часа, и у
девети час бејах на молитви у кући својој, – причао је капетан о себи
апостолу Петру – и гле, човек стаде преда
ме у хаљини сјајној. Био је то анђео.[28] Тако се
апостолу Петру док се гладан молио јавило велико
платно које се спуштало са неба, а која је представљало незнабожачки свет,
прихваћен од Бога за веру у Христа и спасење у Христу.[29] Тако је
апостолима, док служаху Господу и пошћаху[30], Дух
Свети открио да је изабрао Павла и Варнаву за проповед хришћанства
незнабошцима, и заповедио им је да их одвоје и пошаљу на ово служење. Када су
апостоли за време молитве и поста чули заповест Духа Светога, пре но што су је
испунили поново прибегавају посту и молитви како би заповест, добијена уз помоћ
поста и молитве, била и испуњена уз њихово садејство. Тада они, постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих,
отпустише их[31]
– вели писац Дела апостолских. Свима је познато каквим је успехом било
крунисано служење Павла и Варнаве! Крунисано је ширењем хришћанства по читавој
тада познатој васељени. Безбројни су докази и примери за то да сви угодници
Божији бивају удостојени Божанствених откривења управо онда, када се постом
одреше од материје, а чистом молитвом, нагим умом који није упрљан никаквим
маштањима нити расејан било каквом споредном мишљу, у дубокој побожности и
миру, стану пред невидљивог и недокучивог Бога.
Љубљена
браћо! Пошто смо упознали значај и силу духовних оружја – милостиње, поста и
молитве, пожуримо да их опашемо. Према поуци и уверавању апостола, задобијмо
милост, обуцимо се у благост.[32] Нека
битна црта нашег карактера и постојана одлика нашег понашања буде милосрђе.[33] Правду
нећемо тражити изван милости.[34] Милост
која исходи из повређене људске природе, противна је правди: милост која се
излива из заповести Јеванђеља, без обзира на то колико је обилна, налази се у
нераскидивом савезу са правдом Божијом и служи као њен израз.[35]
Смиравајмо наша тела умереном употребом хране, хране одређених својстава, не
само за време светих постова које је одредила света Црква, него и у друго
време, употребљавајући храну благоразумно, према стварнoј потреби, ради
подржавања телесне снаге и телесног здравља. Потчинивши посредством поста тело
духу, учинивши наш дух сличним анђелима о благодати, окрилимо га молитвом: нека
наш дух стекне блажену навику да брзо и често узлеће ка Богу и тражи Божији
благослов за наше подухвате, помоћ Божију за наша дела.[36] Немојмо
оклевати да видимо Бога као нашег помагача, као управитеља нашег деловања. И не
само то! Узносећи често мисао према Богу, ми ћемо постепено очистити наш
духовни пут од сваког безакоња, не само грубог, него и финог, до кога долази у
помислима и осећањима. Ко ће се, призивајући Бога у помоћ, усудити да Га
призове у помоћ за порочно дело? Ко се, износећи своју молбу пред Цара царева,
претходно неће постарати да молба буде достојна царског и божанског погледа,
који прониче у скривена места срца и једнако јасно види све видљиво и
невидљиво? И ово је смелост коју имамо
према Њему да нас ослуша ако шта молимо по вољи Његовој[37] – рекао је апостол. Како да неко ко се
свакога часа обраћа Богу, не стакне увереност и осећај да живи пред очима
Божијим, и да свевидећи и свеприсутни Бог види свако његово дело? Таква
увереност и осећај представљају неопходну последицу духовног напредовања
хришћанина. Нека нам милосрдни Господ дарује то напредовање у славу Имена Свога
и на спасење наше. Амин.
[1] Тов. 12,8.
[2] Јак. 5,15.
[3] Мк. 11,24.
[4] Слово VII о посту и
смирењу.
[5]Мт. 9,14.
[6] Ис. 58,5-9.
[7] Јоил 2,12,13,15.
[8] Јона 3,10.
[9] Лк. 5,35.
[10] Лк. 2,37.
[11] Јудита 8.
[12] Пс. 68,11.
[13] Пс. 34,13.
[14] 2. Кор. 6,5.
[15] Кол. 4,2.
[16] 2. Кор. 11,27.
[17] Дап. 1,14.
[18] Тум. Мт. 4,2.
[19] Тум. бл. Теофилакта на
Лк. 4,2.
[20] Лк. 6,12.
[21] Јн. 11,42.
[22] Тумачење блаженог
Теофилакта.
[23] Пс. 138,15.
[24] Мт. 26,41.
[25] Јак. 1,2.
[26] 2. Сам. 12,16; Пс. 34,13.
[27] Дан. 9,2-4.
[28] Дап. 10,30.
[29] Дап. 10,11.
[30] Дап. 13,2.
[31] Дап. 13,3.
[32] Кол. 3,12.
[33] Свети Исак Сирин, Слово
1.
[34] Свети Исак Сирин, Слово
56.
[35] Пс. 84,11-14; Пс. 88,15.
[36] Овај за душу спасоносни
савет припада преподобном Варсануфију Великом.
[37] 1. Јн. 5,14.
Нема коментара:
Постави коментар