БЛАЖЕНИ КОЈИ НЕ ВИДЕШЕ А ВЕРОВАШЕ

Поука у недељу Антипасхе - неверовање Томино:

Блажени који не видеше а вероваше.[1]

Ове речи Господ је упутио свом верном ученику који је одбио да поверује у Његово васкрсење када су му о васкрсењу причала браћа апостоли; ове речи Господ је упутио ученику који је изјавио како неће поверовати у васкрсење Господње све док се лично не увери у тако чудесан и за читаво човечанство толико важан догађај. Видели смо Господа – говорили су радосно светом апостолу Томи остали свети апостоли којима се Господ јавио на сам дан Свога васкрсења увече, ушавши у горњу одају а да при томе није отворио њена врата. Горња одаја је из предострожности била чврсто затворена и закључана, због мржње Јудејаца који тек што су починили богоубиство, па су предузимали све мере против предсказаног васкрсења. Ако не видим на рукама Његовим ране од клинова, – одговорио је Тома, збуњен радосном вешћу – и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова, нећу веровати.[2] Ово није био израз неверовања непријатељски расположеног према Богу: ово је био израз неизрециве радости; тако се изразила душа пред узвишеношћу догађаја који превазилази људски ум, пред узвишеношћу догађаја који је изменио стање људског рода. С Христом и у Христу човечанство је васкрсло.

Сведобри Господ није оклевао да вољеном ученику пружи жељену потврду. Пошто је прошла недеља после Његовог првог јављања апостолима, Господ им се опет јавио кад су се окупили заједно и Тома је био с њима. Врата су била затворена, као и пре, због страха од Јудејаца. Апостоли су изненада угледали Господа како стоји међу њима. Мир вам! – рекао је Он. Потом је, обраћајући се Томи, рекао: Пружи прст свој амо и види руке Моје; и пружи руку своју и метни у ребра Моја, и не буди неверни него веран.[3] Овим речима Господ је показао да је Он, свуда присутан по Својој божанској природи, био присутан међу Својим ученицима и онда када им је Тома, сматрајући Га за одсутног, изразио своју недоумицу у вези са оним што су му испричали о васкрсењу. Тома је желео да се увери у васкрсење, али добија неупоредиво значајнију потврду, поред које на потврду васкрсења више не обраћа пажњу. Господ мој и Бог мој – повикао је Тома. „Пошто сам се уверио у Твоје божанство, не тражим више потврду васкрсења. Теби, свемогућем Богу, могуће је свако дело које превазилази људско поимање“.

Као одговор на исповедање апостола Господ је назвао блаженима оне који не видеше а вероваше. Господ је поменуо и нас, поменуо је све оне који Га нису видели телесним очима! Поменуо је и нас који смо од Њега удаљени и просторно и временски! Поменуо је у оном тренутку када је, људском природом примљеном на Себе, принетом на жртву за људски род и већ прослављеном славом васкрсења, стајао међу Својим светим апостолима! Нисмо од Господа заборављени ни ми, присутни овде у Његовом светом храму, који се сећамо тога догађаја од кога нас дели осамнаест столећа. Блажени смо и ми, који Га нисмо видели али верујемо у Њега! Блажени су они од нас који верују у Њега! Суштина ствари је – у вери! Вера приближава човека Богу и усваја га Богу; она ће човека извести пред лице Божије и поставиће га у последњи дан живота овог света, на почетку вечног дана, с десне стране Престола Божијег, ради вечног виђења Бога, ради вечног наслађивања у Богу, ради вечног царевања заједно с Богом.

Блажени који не видеше а вероваше. Овим речима Господ је са апостолима сјединио све верујуће читаве земље и свих времена. Када је, пред излазак на страдања спасоносна за нас, принео молитву за апостоле Своме Оцу, тада је апостолима присајединио све истинске хришћане. Не молим само за њих – рекао је – него и за оне који због речи њихове поверују у Мене.[4] Тако и овде: сва чеда Цркве он чини учесницима блаженства апостола. Благо вашим очима што виде – рекао је Он апостолима – и ушима што чују. Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници Старог Завета желели видети што ви видите, а не видеше; и чути што ви чујете, и не чуше.[5] Блажени очевици и слуге Логоса предали су нам оно што су видели и чули[6], кад Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо – каже један од тих очевидаца – славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пуна благодети и истине.[7] Врло јасно приповедање апостола као да и нас чини посматрачима догађаја чији су очевици они били. Посредством црквених светих Тајни ми смо ступили у суштинско општење са Господом, и кроз њих остајемо у том општењу. Бога, невидљивог за чулне очи, жива вера чини видљивим за душевно око – ум.[8] Живот према заповестима Господњим на тајанствени начин показује нам Господа. Он се јавља духовно унутар срца, када се ученици Господњи – схватања која су се образовала у уму и које је он усвојио из Јеванђеља – саберу у срце и закључају његове двери како унутра не би продрли Јудејци, то јест помисли непријатељски расположене према Господу, које одбацују Његово свесвето учење.

Као учесници у положају светих апостола, ми се усуђујемо да тврдимо како је наш положај блаженији од положаја старозаветних праведника. Они су веровали у Искупитеља Који долази – ми верујемо у Искупитеља који је већ дошао и донео искупљење. Њима су били обећани благодатни дарови – ми смо дарове добили у изобиљу, имамо их у рукама, користимо их по својој слободној вољи. Дародавац је и богат и бесконачно великодушан. Уколико осећамо недостатак, за то смо криви ми и само ми. Ако не осећамо благодатне дарове, то је због слабости наше вере; или да кажем отвореније: због њеног одбацивања.

Зашто немамо вере? Зато што нисмо хтели да је примимо, нисмо хтели да се потрудимо како бисмо изучили хришћанство – како бисмо стекли веру од проповеди[9] којом се пружа јасно теоријско познавање хришћанства, како бисмо стекли веру из дела[10] која пружа практично познавање хришћанства. Из ове две спознаје онај ко их је стекао узводи се – од стране Самог Бога, као онај ко је посведочио своју оданост и најискренију жељу да спозна Бога – ка тајанственој и суштинској духовној спознаји, која је свагда сједињена са живом вером. Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац Мој; и Ја ћу га љубити и јавићу му се Сам.[11]

Хришћанство може да се упореди са дивном и пространом луком у коју једнако лако могу да пристају бродови свих величина и свакојаке конструкције. У тој луци пристаниште себи проналазе и скромна рибарска барка, и велика трговачка лађа крцата најразличитијим товаром, и дивовски ратни брод наоружан безбројним оруђима разарања и смрти, и луксузна јахта цара или велможе, намењена за свечана и удобна путовања. Хришћанство у своја недра прима човека без обзира на његов узраст, сталеж и друштвени положај, без обзира на његове способности и степен образовања: оно прима и спасава. Ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме, бићеш спасен: јер се срцем верује за праведност, а устима исповеда за спасење.[12] Ко хришћанство прима са свом искреношћу срца, у крилу Православне Цркве у којој се једино чува истинско хришћанство, тај ће се спасити. Сви људи су искупљени једном ценом – Христом: а у делу искупљења кључно је значење цене искупљења. Она се даје за свакога ко жели да буде искупљен, без разликовања и лицемерја, за свакога ко верује у значај цене и исповеда тај значај. Исповедање значаја цене искупљења уједно је одбацивање сваког сопственог значаја и вредности. Цена искупљења даје се уз услов самоодбацивања. Најпростији човек, који нема никакво знање о стихијама света, спасава се посредством хришћанства као и најученији, као и мудрац. Хришћанство, као дар свесавршеног Бога, преизобилно задовољава све: вера искреног срца младићу или неуком човеку замењује разум, а мудрац, који хришћанству приступи на законит начин[13], пронаћи ће у њему неисцрпну дубину и недокучиву висину премудрости. У хришћанству је скривено и истинско богословље, и непатворена психологија и метафизика. Само хришћанин може да стекне исправну спознају, која је човеку доступна, о човеку, о светим и одбаченим духовима, о свету невидљивом телесним очима. Из просвећивања које пружа хришћанство образује се онај поглед на људску ученост, који на њу има Бог. Јер је мудрост овога света лудост пред Богом. Господ зна помисли мудрих, помисли из којих се састоји ученост, да су ништавне.[14] Ове помисли или спознаје односе се само на привремено и сујетно, и онога ко их има воде у сујету, гордост, самообману, и погибељни живот обузет бригама само о пропадљивом и пролазном, у греховни живот, у одбацивање и заборављање Бога и вечности. Када се човек који није озарен светлошћу Христовом дрзне да расуђује о духовним предметима, онда његов ум као да блуди у мрачној, безграничној пустињи, и уместо истинске спознаје, коју никако не може да стекне, ствара мњења и маштања, одева их у мрачне и лукаве речи, обмањује њима и себе и ближње, сматрајући да се мудрост налази тамо где су заправо поремећеност и повређеност ума.

Чудна је и поражавајућа заслепљеност и озлојеђеност тих савременика Христових, који су Га видели и слушали Његово свесвето учење, који су били очевици Његових задивљујућих знамења, али нису поверовали у Њега. Стојећи седам векова удаљен, као с висине далеке горе, зачуђен људском безосећајношћу, пророк се обраћао тој многобројној гомили живих мртваца: Ушима ћете чути, и нећете разумети; и очима ћете гледати, и нећете видети![15] Једнако је чудно то што и данас многи не верују хришћанству које сија зрацима најјасније истине. Разлог овог неверовања објашњава Свето Писмо када каже: јер је отврднуло срце овога народа.[16] Оно је постало телесно, одебљало од телесног живота; оно је постало слепо и глуво, постало је мртво за све духовно, за све вечно и божанско.

Изучавање хришћанства сасвим јасно и одлучно доказује његову истинитост. Увереност коју пружа правилно изучавање хришћанства, увереност у постојање свега невидљивог о чему нам хришћанство говори, много је јача од уверености у постојање видљивог, коју нам пружају чула. Ова увереност тако је поуздана да су хиљаде хиљада људи оставиле видљиво како би стекле невидљиво, нису оклевали да крвљу запечате своје убеђење, нису се плашили сурових казни којима су безумни и бесомучни покушавали да од њих извуку одрицање од сопствених убеђења.

Већ и најповршнији поглед на утврђивање и ширење хришћанства је – поразан. Он гласно објављује читавој васељени да установљење хришћанства никако није људски подухват, већ да је – божанска установа. Примивши људску природу Господ је благоизволео да се јави не у сјају земаљског величанства, него у стању понижења на земљи. Он је по телу потекао од царског рода; но, тај род је одавно сишао са висине царског престола, иселио се из царских дворова у колибе, постао је део простог народа који се издржава радом сопствених руку. Не позајмивши ништа од људске силе и славе, Богочовек ништа није позајмио ни од људске мудрости. Он је био неук.[17] Изашавши на проповед у узрасту од тридесет година, изабрао је Себи дванаесторицу ученика такође из простог народа, коме је и Сам припадао. Ти ученици били су људи неписмени и наивни, неуки и прости, како их назива Јеванђеље, по мерилима развитка према начелима пале природе[18] – ето, тако су представљена лица којима је предстојало да буду оснивачи хришћанства.

Шта Учитељ завештава и најављује овим ученицима? Он им завештава да у Њему препознају очовеченог Бога, да у то увере читав свет, да читав свет обрате у служење и поклоњење Њему, разрушивши све светске религије. И свима који су у Њега поверовали Он завештава одрицање од наслада света и одрицање од себе, ради вере у Њега, како би их Он усвојио. О Себи говори да ће бити кажњен срамном казном злочинаца, и да ће тада све привући к Себи. За њих он каже да ће их сви мрзети, гонити, убијати, али да ће они све људе уловити својим учењем, да ће савладати и покорити и силне и мудре на земљи, и да их шаље као овце међу вукове[19], те да ће из те борбе овце изићи као коначни победници.  

Према схватањима света, установљење хришћанства је бесмислено: замисли Установитеља представљају неостварљива маштања особе заведене уобразиљом и славољубљем; средства и оруђа за њихово остварење су безначајна, чудна и смешна; јасно је да је тај немогући подухват, који је у сваком погледу апсурдан, већ на самом почетку осуђен на пропаст. Но, Учитељу су биле потребне само три године да би образовао Своје ученике; уопште се није потрудио да их описмени макар у мери која је потребна за читање Светог Писма, нити је на било који начин обезбедио њихово издржавање; напротив – њима је заповеђено нестицање, а уместо средстава за издржавање добили су обећање да ће им Промислом Божијим бити достављено све што је потребно за пролазни живот.

Дакле, приликом оснивања хришћанства види се такав, људском разуму необјашњив призор. А затим нов и исто толико чудесан призор представљају догађаји који су уследили непосредно након установљења хришћанства. Ти догађаји започели су у Јерусалиму и у најкраћем року обухватили су читаву васељену. Богочовек је био распет на крсном дрвету. Смртна казна на крсту била је у оно време то што је данас казна вешањем. На смрт вешањем осуђују се они разбојници и злочинци који треба да буду обешчашћени и самим начином извршења смртне казне. Висећи на крсту, обнажен, обасут поругама, Богочовек је започео са задобијањем људи које је предсказао: Кад будем подигнут са земље, све ћу привући Себи.[20] У време док је висио на крсту, разбојник који је био распет попут Њега исповедио Га је као Господа, а капетан који је покрај Њега стражарио исповедио Га је као Сина Божијег. Кад је прошло десет дана од вазнесења Господњег на небо, догодио се силазак Духа Светога на апостоле: они су се испунили најразличитијом премудрошћу; иако су били неписмени и нису правилно знали ни сопствени језик, проговорили су на свим језицима света, почели да чине задивљујућа чудеса, почели су да објашњавају Свето Писмо које никада нису читали. Хиљаде Јудејаца примило је хришћанство. Уздрман успехом апостола Синедрион, који се састојао од првосвештеника и других угледних и учених лица јудејског народа, позива неуке апостоле пред себе, испитује их, слуша њихове одговоре и учење против кога ништа не може да приговори. Не нашавши речи којима би се супротставио речима истине, Синедрион прибегава претњама, батинама, утамничењима, убијању каменовањем, показујући тиме своју слабост и снагу својих противника. Одмах за Синедрионом против апостола устаје и Ирод и, на велико задовољство Синедриона[21],  једноме од апостола одсеца главу. Гоњење у Јерусалиму приморава многе ученике Христове да се удаље из града. Тако су се расули по читавој васељени и свуда су посејали хришћанство, заливајући то семе сопственом крвљу. За двадесет година хришћанство се раширило по свету. Педесет година након васкрсења Христовог хришћани су били тако многобројни, да их је само у источној армији римског императора Трајана било једанаест хиљада. И он их је све без изузетка осудио на смрт[22], на запрепашћење паметних људи који су сматрали да је такво истребљење сопствене војске потпуно неразумно. Ромил, заповедник хршићанског одреда, најпре је подвргнут жестоком батинању, а потом му је одрубљена глава. Десет хиљада војника распето је на крстовима у пустињи близу Арарата; остали су погубљени на најразличитије начине. Трајанов поступак је и касније имао своје подражаваоце. Римски императори, господари васељене, наоружали су се непомирљивом мржњом и тиранским односом према хришћанству. Ни Келти, ни Маркомани, ни Атила, ни вандалски вођа Гејсерих нису истребили толико становника Римског царства колико су истребили римски цареви – прогонитељи хришћанства.[23] Три столећа је трајала крвава борба између вукова и јагањаца. Први су деловали мачем, огњем, зверима, мрачним тамницама, глађу и жеђу, свим средствима мучења и убијања; други су се борили силом духа, силом вере, силом Божијом, трпећи најужасније муке и одважно умирући за веру. Тровековна борба крунисана је победом, и почетком четвртог века хришћанска вера постала је владајућа у свету. Учењу простих рибара поклонили су се и силни и мудри на земљи; поклонили су му се сви народи. Крст, који је до тада био знамење срамне казне, постао је знамење највише почасти: на главама и на прсима га носе цареви и архијереји, њиме су овенчани храмови истинског Бога; он служи као знамење сваког православног хришћанина, знамење његове вере, његове наде, његове љубави. Ко у установљењу хришћанства не препознаје вољу Божију, силу Божију, дело Божије које превазилази људски разум и силе? Догодило се немогуће и натприродно – остварио се подухват и дело Божије.

Тако изгледа хришћанство приликом уопштеног погледа на њега. Подробније изучавање хришћанства доводи до још јасније убеђености у његову Божанственост. Најсилнија убеђеност појављује се од живота по јеванђелским заповестима, као што је и пророк рекао: Од заповести Твојих разумедох.[24] Убеђеност услед испуњавања заповести делује у самој души човековој: она је силнија од сваке спољашње убеђености. Јеванђелске заповести умирују, оживљавају и крепе душу. Онај ко је осетио њихово дејство у себи стиче живу веру у Господа Исуса Христа, која изражава залог срца пред Господом кроз јасно и одлучно исповедање: Ти имаш речи живота вечнога, и ми смо поверовали и познали да си Ти Христос, Син Бога живога.[25]

Пружи прст свој амо[26] – говори Спаситељ ученику колебљивом у вери, ученику који је поражен недоумицом пред узвишеношћу дела Божијих – пружи руку своју и не буди неверни него веран. Опипајте ме и видите[27]: почните да делујете према упутству Мојих заповести, дотакните Ме животом по вољи Мојој, и видећете Мене, невидљивог, видећете духовним осећајем ваше душе – свак ко Ме на такав начин додирне, увериће се у Мене, и у заносу што ме је пронашао ускликнуће са љубљеним апостолом Мојим: Господ мој и Бог мој![28] Амин.

Свети Игњатије Брјанчањинов, Аскетске проповеди превод: Младен станковић, Очев дом, Београд, 2017.

---

[1] Јн. 20,29.

[2] Јн. 20,25.

[3] Јн. 20,26,27.

[4] Јн. 17,20.

[5] Мт. 13,16-17.

[6] Лк. 1,3.

[7] Јн. 1,14.

[8] Јевр. 11,27.

[9] Рим. 10,17.

[10] Јак. 2,18.

[11] Јн. 14,21.

[12] Рим. 10,9-10.

[13] 1. Кор. 3,18.

[14] 1. Кор. 3,19-20.

[15] Мт. 13,14.

[16] Мт. 13,15.

[17] Јн. 7,15.

[18] Дап. 4,13

[19] Мт. 10,15.

[20] Јн. 12,32.

[21] Дап. 12,1-3.

[22] Страдање мученика Ромила, Чети Минеји, 6. септембар.

[23] Римско царство је у време Августа имало до сто милиона становника. У време Константина Великог, три века касније, број становника пао је на шездесет милиона. Границе царства остале су непромењене.

[24] Пс. 118,104.

[25] Јн. 6,68-69.

[26] Јн. 20,27.

[27] Лк. 24,39.

[28] Јн. 20,28.