ГОСПОД ПОНОВЉА ПРЕДСКАЗАЊЕ О
СВОЈИМ ПРЕДСТОЈЕЋИМ СТРАДАЊИМА И ВАСКРСЕЊУ И ДАЈЕ ОДГОВОР ЗЕВЕДЕЈЕВИМ СИНОВИМА
О ПРВЕНСТВУ У ЊЕГОВОМ ЦАРСТВУ
Сва три синоптичара сагласно приповедају да је на путу за Јерусалим Господ поново почео да говори ученицима о Својим предстојећим страдањима, смрти и васкрсењу. Најдетаљније и најживље то описује Свети Марко, који је несумњиво све то чуо из уста апостола Петра. Он каже да је Господ ишао испред њих, очигледно као онај који иде на добровољно страдање, жудећи да изврши вољу Божију (упореди Лук. 12:50).
Његови ученици, који су размишљали по људски и мислили само о земаљској слави Месије, ужасавали су се и идући за Њим бојали су се. Позвавши насамо дванаесторицу ученика, вероватно зато што је са њима ишло много народа, Господ им је открио да у Јерусалиму треба да се испуни све што су пророци написали о Њему: да ће бити изруган, осуђен на смрт и предат незнабошцима, тј. Римљанима, који ће Га, након бичевања, пљувања и ругања, убити, а да ће Он у трећи дан васкрснути. Свети Лука додаје да ученици ништа од овога нису разумели, јер им је „ова реч била скривена“.
Тада је Господу приступила мајка синова Зеведејевих, а према Светом Марку и они сами, Јаков и Јован, са молбом – да један седи са десне стране Његове, тј. да заузме друго место после Њега у земаљском царству Месије за које су мислили да се отвара, а други – са леве стране, заузимајући треће место. На ову молбу Господ је одговорио: „Не знате шта тражите“. Апостоли тада заиста нису разумели да тражити првенство значи предњачити у самоодрицању и мучеништву за Име Христово; мислили су да траже само почасти, власт и радости. Зато Господ Својим питањем: „Можете ли пити чашу коју ћу Ја пити?“ указује управо на то да ће приближавање Њему у Његовом царству подразумевати уподобљавање Њему у страдањима. О страдањима се овде говори као о чаши коју морају поделити са Христом они који желе да Му буду ближи. Ова слика је преузета из обичаја источних царева да осуђенима на смрт шаљу чашу са отровом. Син Божији је у Јеванђељу представљен као осуђеник коме Небески Отац шаље чашу смрти (Јован 18:11). „Или крштењем којим се Ја крстим да се крстите?“ – изражава исту мисао: подношење страдања представља се као човеково погружавање у њих, као умивање у води.
„Можемо“, одговорили су апостоли, „у жару усрдности, не знајући шта су рекли“ (Златоуст) – рекли су исто што су и сви ученици говорили, обећавајући да ће ићи за Господом чак и у смрт. „Чашу Моју ћете испити...“ „иако обећавате непромишљено“, као да им је тако одговорио Господ, „заиста ћете се у будућности (прозирући је Својим Божанским погледом) уподобити Мени у трпљењу и подвигу“, „а да седнете са десне стране Мени“, тј. у царству славе, заобилазећи Царство Божије које се бори у овом свету, „није Моје да дам, него ће се дати онима којима је припремио Отац Мој“ – то значи: „није у Мојој власти да дам сваком ко жели, него само онима којима је припремљено, који су то заслужили својим подвизима“.
Остали апостоли су се негодовали, очигледно из зависти, плашећи се да браћа не успеју у свом тражењу. Господ упућује прекор свима, убеђујући их да не траже првенство. Као одговор на њихову испољену частољубивост, Господ их учи да је основно правило моралности чланова Његовог Царства, за разлику од земаљских царстава – смирење и самоодрицање. Као пример таквог смирења и самопожртвовања, Господ апостолима указује на Самог Себе: Он није дошао да „Њему служе“, „него да послужи и да да душу Своју у откуп за многе“. „Многи“ овде уствари значи „сви“. Сви људи су били у духовном ропству ђавола и служили греху. Да би се ослободили, био је потребан откуп (на грчком „литрон“). Господ је и дао тај откуп, искупљење („аполитросин“), по ценом Својих крсних страдања и смрти.
Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)
Нема коментара:
Постави коментар