 |
| Свештеномученик Михаил Новоселов |
Треба разликовати Цркву-Организам и цркву-организацију. Само на Цркву-Организам су примењиви неки називи Цркве које срећемо у Речи Божијој, као што су на пример: „славна, света, беспорочна“ (Еф. 1:4), „која нема мрље ни боре“ (5:27), „Жена Јагњета“ (Откр. 19:7, 21:9), „Тијело Христово“ (Еф. 1:23, Кол. 1:24 и др), „стуб и утврђење истине“ (1 Тим. 3:15) и многи други. На цркву-организацију ови појмови су непримењиви (или су примењиви са великим ограничењима) и с правом доводе људе у недоумице и терају да их људи одбацују. Црква-Организам је једна те иста у свим вековима, јер је она вечна по суштини, а црква-организација зависи од историјских услова свог постојања.
Црква-Организам је чиста „невеста“ Христова, „украшена за мужа свога“ (Откр. 21:2), а црква-организација има све недостатке људског друштва и увек носи отиске немоћи људских. У Цркву-Организам не улази ништа нечисто, а у цркви-организацији пшеница и коров расту једно уз друго – и морају расти, према речи Господњој, до скончања века овога. Црква-организација неретко прогони свете Божије, а Црква-Организам их прима у само своје срце. Колико се не подударају црква-организација и Црква-Организам може се видети из мноштва примера: св. Атанасија Великог, св. Јована Златоустог, св. Максима Исповедника, св. Григорија Паламе и других. Црква-организација их тера из своје средине, лишава епископских катедри итд., а у црквеном организму они вечно пребивају као најславнији удови. Ако неко каже да су ове свете стајатеље за истину Христову прогањали јеретици, а не црква – на то треба рећи да је Златоуста, на пример, јавно прогонила православна црквена организација.
Али и у другим наведеним случајевима – није се одједном извана одређивало и јавно одвајало од стабла православља јеретичко друштво: оно је једно време представљало закониту црквену организацију, која је упркос томе прогонила свете удове Тела Христовог. Црква-Организам је „стуб и утврђење истине“, а црква-организација може бити подвргнута заблудама, може бити пуна јереси. И зна да се деси, као што се види из претходних писама, да се мали део цркве-организације задржава уз Цркву-Организам, уз Тело Истине, а да се већи део њезин одваја: и истина наставља да живи у мањем делу.
Свештеномученик Руске катакомбне цркве, Михаил Новоселов, 16. маја 1926. године, "Письма к друзьям"
О аутору
Свештеномученик
Михаил Новоселов (Михаил Александрович Новоселов) био је истакнути руски
православни писац, теолог и мученик, познат по својој непоколебивој вери и
интелектуалној делатности у тешким временима јудеобољшевичког прогона на Цркву.
После револуције 1917. године, постао је један од најближих сарадника светог патријарха Тихона. Претпоставља се да је око 1920. године тајно примио свештенички чин, а
касније (по неким изворима) и епископски чин (као катакомбни епископ Марко),
иако је већи део живота деловао као „мирјанин“ како би лакше мисионарио.
Након појављивања Декларације митрополита Сергија (Страгородског) 1927. године, у којој је под видом спољашње грађанске лојалности совјетској власти самој тој власти на милост и немилост предата унутрашња црквена слобода, Новоселов иступа као идејни вођа ’јосифљана’ – црквених следбеника прогоњеног митрополита Јосифа Петроградског…
Убрзо се Новоселов испоставља као готово главни оптужени у предмету који је покренуо НКВД о илегалној црквеној организацији "Истинско Православље" или "Истински православна црква". Крајем 1928. године је ухапшен, у мају 1929. осуђен на 3 године затвора (које је, као ’нарочито штетан елемент’, издржавао у Јарославском политичком изолатору, а не у логору), затим, док је још био у затвору, добија нову казну од 8 година, 1937. године му додају још 3 године, а 17. јануара 1938. осуђују га на стрељање. Стрељан је 20. јануара.
Уврштен је у
сабор Новомученика и
исповедника руских током
велике канонизације коју је Руска Загранична Црква извршила 1981. године.
Нема коментара:
Постави коментар