Објашњење празника по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета
Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског (Јован 11:1–46)О овом догађају приповеда само један јеванђелист – Јован. Још током Господњег боравка у Переји, Он је примио вест о болести Свог вољеног пријатеља Лазара, који је живео у Витанији са својим сестрама Мартом и Маријом. Ова породица била је посебно блиска Господу и Он је, боравећи у Јерусалиму, вероватно често посећивао како би се тамо одморио од буке мноштва које Га је непрестано пратило и од лукавих испитивања књижевника и фарисеја.
Сестре су поручиле Господу:
„Ево, онај кога љубиш болује“, у нади да ће Господ Сам похитати да дође код њих
како би исцелио болесника. Али Господ не само да није похитао, него је намерно
остао још два дана на месту где се налазио, рекавши: „Ова болест није на смрт,
него на славу Божију, да се прослави Син Божији кроз њу“. Господ је знао да ће
Лазар умрети, а ако је рекао да његова болест није на смрт, то је било зато што
је намеравао да га васкрсне.
Тек након два дана, када је
Лазар већ умро, Господ рече ученицима: „Идимо опет у Јудеју“. Господ не указује
на Витанију, већ на Јудеју као циљ њиховог путовања, како би изнео на видело
мисао која му је била позната, а која се гнездила у срцима ученика – о
опасности која Му прети у Јудеји. Тиме је Господ желео да у њима укорени мисао
о неопходности, а тиме и неизбежности страдања и смрти њиховог Учитеља. И
ученици су заиста изразили страх за Њега, подсећајући да су Јевреји недавно
хтели да Га каменују у Јерусалиму.
На овај страх ученика Господ
одговара алегоријским говором, преузетим из околности у којима се тада налазио.
Вероватно је било рано јутро, при изласку сунца: имали су, дакле, 12 дневних
сати за своје путовање. Током целог тог времена путовање се може обављати
несметано; опасно би било да се путује након заласка сунца, ноћу, али за тим
нема потребе јер се у Витанију може стићи пре заласка. У духовном смислу то
значи: време нашег земаљског живота одређено је вишом Божанском вољом, те док
то време траје, можемо без страха ићи путем који нам је одређен и обављати дела
на која смо позвани; безбедни смо јер нас Божанска воља чува од свих опасности,
као што светлост сунца чува оне који ходају дању. Опасност би била ако би нас у
нашем послу затекла ноћ, тј. када бисмо, противно вољи Божијој, намерили да
наставимо своју делатност – тада бисмо се спотакли. У односу на Исуса Христа,
то значи да живот и делатност Господа неће завршити пре рока одређеног свише,
те се стога ученици не требају плашити опасности које Му прете. Идући путем у
светлости воље Божије, Богочовек не може бити изложен непредвиђеној опасности.
Објаснивши ово, Господ указује
на непосредни циљ путовања у Јудеју: „Лазар, пријатељ наш, заспао је, али идем
да га пробудим“. Господ је Лазареву смрт назвао сном, као што је чинио и у
другим сличним приликама. За Лазара је смрт заиста била као сан због њене
краткотрајности. Ученици нису разумели да Господ говори о Лазаревој смрти,
узимајући у обзир оно што је претходно рекао – да болест није на смрт; мислили
су да ће Господ доћи и чудесно га исцелити. „Ако је заспао, оздравиће“ – речено
је вероватно да би одвратили Господа од путовања у Јудеју: „нема потребе ићи
ако је болест кренула набоље“. Тада Господ, отклањајући свако противљење
ученика и желећи да нагласи безусловну потребу за одласком у Јудеју, рече
директно: „Лазар умре“. Притом је Исус додао да се радује због њих, Апостола,
што није био у Витанији када је Лазар био болестан, јер обично исцељење не би
могло толико учврстити њихову веру као што ће то учинити предстојеће велико
чудо васкрсења из мртвих. Одлучно прекидајући разговор изазван страховањима
ученика, Господ каже: „Него идимо њему“.
Иако је неодлучност била побеђена, страховања ученика нису нестала, те је један
од њих, Тома, звани Дидим (што значи Близанац), изразио те бојазни на веома
дирљив начин: „Идимо и ми да умремо с њим“, тј. ако Га је већ немогуће
одвратити од овог путовања, зар ћемо Га оставити? Идимо и ми у смрт са Њим.
Када су се приближили
Витанији, испоставило се да је Лазар већ четири дана у гробу. „А Витанија беше
близу Јерусалима, око петнаест стадија“ (око два и по километра, пола сата
хода) – ово је речено како би се објаснило како се у кући Марте и Марије у малом
селу нашло много народа. Марта, која се одликовала живљим карактером, чувши за
долазак Господа, похитала Му је у сусрет, не рекавши то чак ни својој сестри
Марији, која је седела код куће у великој жалости. Са тугом она говори, не
пребацујући Господу, већ само изражавајући жаљење: „Господе, да си Ти био овде,
не би умро брат мој“. Вера у Господа ипак јој улива наду да ни сада није све
изгубљено: „Али и сада знам да што год заиштеш у Бога, даће Ти Бог“.
На то јој Господ директно
каже: „Васкрснуће брат твој“. Желећи да подстакне Господа да појасни о каквом
васкрсењу говори (о чуду које намерава сада да учини или о општем васкрсењу на
крају света), Марта каже: „Знам да ће васкрснути о васкрсењу, у последњи дан“.
Марта је изразила веру да ће Бог испунити сваку Исусову молбу, али заправо није
имала потпуну веру у Самог Исуса као свемогућег Сина Божијег. Зато Господ
уздиже њену веру и усмерава је на Своју личност: „Ја сам
васкрсење и живот; који верује у Мене, ако и умре, живеће. И сваки који живи и
верује у Мене неће умрети довека.“ Смисао ових
речи је: у Мени је извор оживљавања и вечног живота, стога Могу, ако хоћу,
васкрснути твог брата и сада.
На питање „Верујеш ли ово?“,
Марта одговара потврдно – да верује у Њега као Месију-Христа који је дошао у
свет. По Господњој заповести, Марта је потом отишла по сестру Марију. Пошто ју
је позвала тајно, Јевреји који су је тешили нису знали куда иде, па су пошли за
њом мислећи да иде на гроб да плаче. Марија је са сузама пала пред ноге Исусове
говорећи исто што и Марта. Вероватно су у својој тузи често говориле међусобно
да им брат не би умро да је Учитељ био са њима.
Господ се потресе у духу и
узбуди видевши тај призор туге и смрти. Епископ Михаил сматра да се ово
узбуђење објашњава присуством Јевреја који су плакали неискрено и били пуни
злобе према Њему. Господ је желео да учини ово чудо како би Својим непријатељима
дао прилику да се покају пре Његових страдања, али уместо тога, они су Га још
више замрзели и формално Му изрекли смртну пресуду. Савладавши узбуђење, Господ
упита: „Где сте га положили?“. Сестре одговорише: „Господе, дођи и види“. Исус
просузи – што је био данак Његовој људској природи. Присутни су различито
реаговали: једни су били дирнути, а други су злорадо говорили: „Зар не могаше
Овај који отвори очи слепоме учинити да и овај не умре?“.
Сузбијајући у Себи осећај туге због злобе Јевреја, Господ приђе Лазаревом гробу
и рече да склоне камен. Гробови у Палестини су били у облику пећина чији се
улаз затварао каменом. Отварање је вршено само у крајњим случајевима и то убрзо
након сахране. У топлој клими Палестине распадање почиње брзо, због чега су
Јевреји сахрањивали мртве истог дана када умру. Четвртог дана распадање је већ
толико напредовало да чак ни верујућа Марта није издржала да не приговори:
„Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу“. Подсећајући је на оно што
јој је раније рекао, Господ каже: „Не рекох ли ти да ћеш, ако верујеш, видети
славу Божију?“.
Када је камен склоњен, Господ
подиже очи ка небу и рече: „Оче, хвала Ти што си Ме услишио“. Знајући да Му
непријатељи приписују чуда ђавољој сили, Господ је овом молитвом желео да
покаже да чини чуда снагом Свог потпуног јединства са Богом Оцем. Лазарева душа
се вратила у тело и Господ викну јаким гласом: „Лазаре,
изиђи напоље!“ Јак глас је овде израз одлучне
воље која је сигурна у покорност, или као буђење некога ко дубоко спава. Чуду
васкрсења придружило се још једно чудо: Лазар, везан по рукама и ногама
погребним повојима, успео је сам да изађе из пећине, након чега је Господ
наредио да га одвежу. Детаљи овог описа сведоче да га је записао очевидац. Као
резултат овог чуда дошло је до поделе међу Јеврејима: многи су поверовали, али
су други отишли фарисејима, највећим непријатељима Господњим, са лошим
намерама, како би им испричали шта се догодило.
Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)
Уверавајући нас пре Твог страдања у опште Васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, Победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, благословен је Онај који долази у име Господње!
Нема коментара:
Постави коментар