ВЕЛИКА СРЕДА

САВЕТОВАЊЕ ПРВОСВЕШТЕНИКА И СТАРЕШИНА О УБИСТВУ ХРИСТОВОМ. ПОМАЗАЊЕ ГОСПОДА ЖЕНОМ ГРЕШНИЦОМ У ДОМУ СИМОНА ГУБАВОГ И ЈУДИНО ИЗДАЈСТВО

Објашњење празника по приручнику за проучавање Светог писма Новог Завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

Мт. 26:1–16; Мр. 14:1–11; Лк. 22:1–6

Завршивши све горенаведене беседе Својим ученицима, Господ је прорекао скоро наступање часа Својих крсних страдања речима које наводи само Јеванђеље по Матеју: „Знате да ће кроз два дана бити Пасха, и Син Човечији биће предан да се разапне“. Празник Пасхе почињао је 14. нисана увече и те године је падао у петак (види Јн. 19:14): отуда се може закључити да су ове речи изговорене у уторак увече или у среду.

ПАСХА је била најважнији и најсвечанији празник код Јевреја. Празновала се у спомен на чудесно избављење Јевреја из египатског ропства. Сама реч „пасха“ потиче од хебрејског „пеисах“, што значи: „пролажење“, „поштеда“, у спомен на онај тренутак када је Анђео, који је погубљивао египатску прворођенчад, видевши крв закланог јагњета на довратницима и пречкама јеврејских домова, пролазио поред њих и тако штедео јеврејску прворођенчад (Изл. 12 гл.).

У споју са празником пресних хлебова, који је почињао другог дана Пасхе, Пасха се празновала 8 дана – од вечери 14. до 21. дана месеца нисана (крај марта и почетак априла). Дана 10. нисана очеви породица су бирали јагње од годину дана, без мане, које се клало 14. дана у дворишту светилишта, а затим пекло. Крвљу јагњета кропили су жртвеник. Јагње се јело цело, са пресним хлебом и горким травама, уз вино разблажено водом. (...)

Речи: „Биће предан да се разапне“ указују на Божанску прозорљивост Господа. Он је знао дан Своје смрти, иако су сами Његови непријатељи говорили: „Али не о празнику, да се не би народ побунио“.

Сва три синоптичара преносе затим вест о саветовању које су одржали првосвештеници и старешине јудејске о погубљењу Исуса. Бојећи се побуне народа, који би могао стати у одбрану Господа, одлучили су да Га ухвате лукавством, тајно од народа и након што прође празник. Пронашавши издајника, обузети незаустављивом злобом, нису чекали крај празника. Свети Матеј каже да је ово саветовање било у дому првосвештеника по имену Кајафа, тачније у дворишту. Дворишта на Истоку, која су се налазила унутар зграде, често су служила као места за окупљање. Кајафино право име било је Јосиф, а Кајафа је био надимак или презиме. Био је зет бившег првосвештеника Ане (Анана), кога је сменио римски проконзул.

Даље, прва два еванђелиста (Матфеј и Марко) повествују о помазању Господа миром од стране неке жене у дому Симона Прокаженог (губавог). Црквено предање разликује ово помазање од оног које је извршила Марија, сестра васкрслог Лазара, шест дана пре Пасхе и пре уласка Господњег у Јерусалим. Овај Симон Прокажени се тако зове јер га је Господ вероватно исцелио од губе. Према црквеном предању, забележеном у богослужењу Велике Среде, жена која је приступила Господу да Га помаже драгоценим миром била је покајница грешница. Донела је миро у алавастерској посуди. Миро је било мирисна течност од уља и ароматичних материја (најбоље маслиново уље са нардом, смирном и цвећем). Алавастер је врста мермера позната по лакоћи и лепоти, од којег су се правиле вазе и посуде за мирисе. Помазивање миром на Истоку користили су богати људи чак и у свакодневном животу ради уживања, а помазивање ногу био је знак посебног поштовања према некоме.

„Ученици Његови негодоваху говорећи: Чему оваква штета?“ – не знајући мисли и осећања дубоког поштовања ове жене, ученици су осудили њен поступак, знајући да њихов Учитељ није трпео раскош и да је изнад свега ценио милосрђе. Али у овом случају су погрешили. Господ је оправдао њен поступак као плод ватрене вере и срдачног покајања. „Сиромашне увек имате са собом“, и увек им можете чинити добро, „а Мене немате увек“ – што је било прикривено указивање на близину Своје смрти. Осим тога, Господ овом чину даје симболичко значење: „Изливши миро ово на тело Моје, за погреб Ме припреми“ – јер је у старини био обичај да се тела мртвих мажу мирисима. Као награду, Господ јој је прорекао вечни спомен међу хришћанима, што и видимо, јер је овај догађај записан у Еванђељу и укључен у наше богослужење Велике Среде, где Црква истиче контраст између њеног чина и Јудиног издајства које се догодило истог дана.

„Тада отиде један од дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, првосвештеницима и рече: Шта ћете ми дати да вам га предам?“ – реч „тада“ не изражава толико редослед догађаја колико њихову унутрашњу логичку везу. Јуда је од Исуса очекивао земаљска блага и власт; његово користољубље је губило стрпљење видевши Учитељево потпуно сиромаштво. Почео је сам да се „награђује“ тајно узимајући новац из заједничке благајне (Јн. 12:6). Случај у дому Симона Прокаженог коначно му је дао до знања да узалуд чека богаћење од Учитеља који бира добровољно сиромаштво и самоунижење.

Срџба према Господу Који је, како му се чинило, изневерио његова надања, и жеља да искористи било какву прилику за зараду, учинили су га издајником. Знајући за одлуку Синедриона да ухвате Господа, сам је отишао првосвештеницима да им за новац понуди своје услуге – да им преда Господа без присуства народа, на усамљеном месту. Његове речи указују на гнев и злобу према Учитељу кога је решио да преда не спорећи се око цене. Зато су му и одредили безначајну суму – цену одбеглог роба – тридесет сребрњака, односно тридесет „свештених сикала“. Такву цену су одредили како би показали презир према Исусу Христу, рачунајући на Јудино среброљубље који се неће погађати. Јуда је заиста био попустљив јер није тражио више, и од тада је тражио „згодну прилику“ да Га преда насамо. Овом ценом испунило се пророчанство Захаријино (Зах. 11:12–13) о 30 сребрњака којима је незахвални народ проценио очеву бригу Јехове о њима.

Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)

СТИХИРА КАСИЈЕ ПЈЕСНОПИСИЦЕ

 "Господе, жена која је запала у многе грехе..."

На Стиховњима и на Господи возвах: Слава, И сада, Глас 8. Касијанина. 

Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова твојих ко ће испитати, Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост.

Ова песма се пева на Велику среду (на стиховњима на јутарњој и на пређеосвећеној литургији) и представља врхунац покајног расположења пред Васкрс. Стихира описује унутрашњи монолог жене грешнице (блуднице) која излива скупоцено миро на Христове ноге и брише их својом косом.

Она повлачи паралелу између Евиног греха у рају и сопственог покајања. Док је Ева чула кораке Бога у рају и сакрила се од страха, ова жена чује Христове кораке и прилази му тражећи опроштај.

Богослужење Велике среде истиче оштру разлику између две личности: грешнице која даје све што има за Христа и Јуде, ученика који издаје свог Учитеља за новац.

Касијана или Касија је једна од најзанимљивијих фигура византијске историје и химнографије. Она је једина жена чија су дела званично уврштена у православне богослужбене књиге (Посни триод). Живела је у 9. веку у Цариграду. Била је племићког порекла, изузетно образована и позната по својој лепоти.

Према предању, учествовала је у избору невесте за цара Теофила. Када је цар, желећи да је искуша, рекао: "Од жене потиче све зло" (мислећи на Еву), она му је храбро одговорила: "Али и од жене потиче све најбоље" (мислећи на Богородицу). Овај одговор је коштао царске круне, након чега се замонашила и основала манастир.

Преподобна Касија Пјеснописица, рад монахиња Микуљског манастира