Објашњење
празника по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета, архиепископа
Аверкија Џорданвилског
(Дела апостолска 1:4–12)
Господ им је, „сабравши их, заповедио да се не удаљују из Јерусалима“, што је од ученика захтевало немало самоодрицање, јер они свакако нису желели да остану у том граду који је био непријатељски настројен према њиховом Учитељу и њима самима. Али таква је била воља Божија: „јер ће са Сиона изићи закон, и реч Господња из Јерусалима“ (Исаија 2:2 и даље) – управо тамо где је непријатељство против Бога и Христа Његовог достигло свој највиши израз, требало је да се јави изобиље благодати Божије и да почне ширење Јеванђеља по читавој васељени. Са овом тешком заповешћу да остану у непријатељском граду, Господ је одмах повезао радосно обећање о слању свесилног Покровитеља и Руководитеља од Свемогућег Оца Апостолима – Духа Светога. Несумњиво је да се под „обећаним од Оца“ мисли управо на Духа Светога, Чије је слање преко пророка Бог Отац обећао још у Старом завету (нпр. Исаија 44:3; Јоил 2:28). „Које чусте од Мене“ – о Духу Светом Господ је Апостолима говорио много пута, а нарочито у Својој последњој опроштајној беседи, називајући Га „другим Утешитељем“ (Лука 12:12; Матеј 10:20; Јован 14:16–17, 26, 15:26, 16:7, 13).
„Јер је Јован крстио водом…“ о овом силаску Светог Духа говорио је и сам
највећи међу пророцима, свети Јован Крститељ, који је свом крштењу водом, као
само припремном, супротставио „крштење Духом Светим“ (Матеј 3:5; Лука 3:16;
Јован 1:33). Израз „ви ћете се крстити Духом Светим“ сликовито указује на
пуноћу и изобиље дарова Светог Духа – Апостоли ће као погрузити у ту
свеочишћујућу и животворну силу Светог Духа.
„Не дуго после ових дана“ – Господ не наводи тачан дан силаска Светог
Духа, како би ишчекивање у Апостолима одржавало непрестану духовну будност и
радосну жељу за испуњењем овог великог обећања, распламсавајући тиме њихову
веру (p. 1). То се испунило
десет дана након Вазнесења Господњег, на дан тадашње јеврејске и прве
хришћанске Педесетнице.
„Господе, хоћеш ли у ово време обновити царство Израелово?“ – ово питање
указује на то да се Апостоли још увек нису растали од чулних представа о
Месијином Царству, које су биле заједничке свим Јеврејима. Тек након силаска
Светог Духа на њих, они су се коначно духовно преродили. Ово питање ученици
Господњи су Му поставили зато што им је било познато пророчанство пророка Јоила
о „обилном изливању дарова Светог Духа у Месијином Царству“ (2:28). Господ
премудро отклања ово неумесно питање, говорећи: „Није ваше знати времена или
рокове које Отац задржа у својој власти“. Кроз неколико дана, када на њих сиђе
Дух Свети, они више неће постављати таква питања: њихов задатак је да буду
„сведоци“ Господњи, то јест проповедници Његовог Јеванђеља, а за то ће примити
неопходну „силу када сиђе Дух Свети на њих“.
„У Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“. –
Јерусалим, као град у којем је Господ био предат на распеће, мора први да чује
проповед о распетом и васкрслом Месији, затим Реч Божија мора најпре бити
проповедана целом изабраном народу Божијем у Јудеји, потом Самарјанима, као
најближим суседима, па тек онда паганима (незнабошцима) широм света.
„И ово рекавши, док они гледаху, подиже се, и облак Га узе испред очију
њихових“ – овде су наведена два момента: најпре се Господ подигао пред очима
ученика, одвојио се од земље тако да су ученици погледом могли да Га прате како
лебди кроз ваздух, а затим се сакрио иза облака.
Могуће је да је овај облак био симбол присутности славе Божије, која се
још у Старом завету јављала у виду светлог облака (упореди Матеј 17:5). Задивљени
величанственошћу призора, ученици су, вероватно, дуго гледали, упревши поглед у
небеса када се Господ већ сакрио од их, све док им се не појавише „два човека“
у белој одећи, несумњиво Анђели. Бела одећа је симбол њихове небеске чистоте и
светости: једино су Анђели могли донети ученицима вест о другом доласку
Христовом.
„Људи Галилејци, зашто стојите и гледате на небо?“ – у овом питању крије
се благи прекор ученицима: нема потребе да тако дуго остају у том беспосленом
положају – треба да се припремају за предстојеће одговорно дело на које их је
позвао вазнети Господ. Све мисли ученика, као и свих искрених следбеника
Христових, морају од сада бити усмерене на очекивање Његовог Другог славног доласка
на земљу, а читав живот треба да буде припрема за то.
„Доћи ће на исти начин“ – други долазак Господњи биће сличан Његовом
вазнесењу, то јест Господ ће се поново појавити у Свом прослављеном телу и на
свима видљив начин. Дакле, Други долазак се не може схватати само алегоријски
или симболички, како га замишљају неки рационалисти. Сам Господ је у Јеванђељу
говорио да ће се појавити „на облацима небеским са силом и славом великом“
(Матеј 24:30). То исто сада потврђују и Анђели. Према томе, Други славни
долазак Господњи биће телесан и видљив, исто тако несумњив као што је било и
Његово телесно вазнесење.
„Тада се вратише у Јерусалим са горе зване Маслинска…“. Из овога се види
да се Господ вазнео са Маслинске горе, која се налазила источно од Јерусалима.
Пошто Теофил, очигледно, није познавао Палестину, свети Лука објашњава да се
Маслинска гора налазила на удаљености једног суботњег дана хода: према учењу
равина, суботом је било дозвољено прећи највише 2000 корака, то јест око једне
врсте (око 1 км). Толика је била удаљеност током путовања Јевреја кроз пустињу
од крајњих шатора јеврејског логора до Скиније. Јосиф Флавије такође одређује
удаљеност Маслинске горе од Јерусалима, наводећи да износи 5 или 6 стадија, што
управо износи раздаљину око једне врсте. Маслинска гора, која је била сведок
највећег понижења Господњег приликом Његовог хапшења у Гетсиманском врту,
постала је сада сведок Његовог највишег прослављења – узласка на небеса, као
Сина Божијег, Свом Небеском Оцу.
Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма
Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I
део), 1956 (II део)
Нема коментара:
Постави коментар