Еклисиолошка апологија
канонизације последњих Обреновића кроз супротстављање истински православног и
сергијанског еклисиолошког става
I. Савремени
Београд и Москва: Сергијански релативизам и изнуђени компромис
Савремене јерархије Београдске патријаршије (БП) и Московске патријаршије (МП) примењују строге, формално-правне критеријуме за канонизацију савремених владара, али из позиције која суштински више није монархистичка. У својој сржи, ове две структуре функционишу на темељима историјског сергијанства — идеологије безусловне лојалности било којој световној власти ради световних привилегија или очувања црквених спољашњих оквира. Према државним властима оне се постављају чисто релативистички и утилитаристички[1], лако прилагођавајући своје еклисиолошке принципе тренутним политичким околностима. Као институције које су својевремено прихватиле и легитимизовале безбожни комунистички режим, ове патријаршије данас без потешкоћа тесно сарађују са модерном либералном демократијом или Путиновим неосовјетизмом.
За њих је православна монархија само превазиђена
историјска форма, због чега одбијају појам Катехона (Онога који задржава продор
тајне безакоња у свет) и показују изразиту уздржаност према канонизацији
последњих помазаних владара убијених у револуцијама. Пошто су последњи
Обреновићи, као последњи помазани српски владари[2],
погубљени у Мајском преврату као последица унутрашњих политичких превирања,
Београдска патријаршија у томе не види исповеднички подвиг катехонског
сведочења Христа пред безбожницима, већ обичан историјско-политички догађај.
Историјска чињеница која јасно разоткрива овај сергијански прагматизам
јесте то што је Патријаршија у Руској Федерацији канонизовала царску породицу
Романов 2000. године искључиво под ултимативним притиском Руске заграничне
цркве, као примарног услова за потоње сједињење, као и услед дугогодишњег
притиска сопственог верног народа у домовини.
Међутим, да би у складу са својим сергијанским убеђењем ублажила овај
изнуђени корак, Москва је одбила заветни концепт „мучеништва за хришћански
поредак” и Романове прогласила искључиво за страстотрпце (оне који су смирено
поднели неправедну смрт од својих сународника политичких опонената). Тиме је из
званичног теолошког наратива вешто избегнуто признање да је хришћански
помазанички владарски позив сам по себе свештена метафизичка мета за тајну
безакоња.
II. Историјска
Руска загранична и Руска катакомбна црква: Исповеднички мистични монархизам
Насупрот томе, пре уније са Москвом — под духовним окриљем своја прва
четири првојерарха: митрополита Антонија (Храповицког), Анастасија
(Грибановског), Филарета (Вознесенског) и Виталија (Устинова) — Руска
загранична црква била је слободни, бескомпромисни монархистички и
антисергијански глас Православља који је одбио сваки пакт са комунизмом и
секуларизмом. За РПЦЗ, руски православни цар самодржац није био само шеф
државе, већ Божји помазаник који има посебну свештено-политичку мисију у
светској историји. Сходно традиционалном византијском и руском теолошком
наслеђу, РПЦЗ је дефинисала Православно Царство као спољашњи штит Цркве. Цар је
својом државном моћу, хришћанским законодавством и подршком Православљу физички
и правно спречавао силе безакоња да овладају Русијом а посредно и целим светом
и устоличе антихриста. У званичним актима Свезаграничних сабора (нарочито 1921.
у Сремским Карловцима и 1938. године), јудеобољшевици су означени као
директне претече антихриста чији је једини циљ уништење вере и успостављање
глобалног богоборства.
Убиство цара виђено је као намера богобораца да физички ликвидирају саму
идеју Хришћанског царства и Катехона. У круговима РПЦЗ често се наглашавао
готово ритуални карактер овог чина. Убиство цара, царице, њихове деце и верних
слугу схватано је као богоборни сатанистички гнев усмерен на Православље, чији
је спољашњи штит и хришћански ослонац био управо Помазаник Божији.
Из теолошке перспективе Истинског Православља, титуле „Царски Мученици” или „Краљевски Мученици” нису само почасни називи, већ означавају потпуно посебан, догматски и есхатолошки вид светости, који је нераскидиво везан за последња времена и пад Катехона.
Сходно томе, РПЦЗ је 1981. године царске мученике Романове канонизовала
не као жртве политичких превирања, већ директно као Царске Мученике.
У овом бескомпромисном исповедању вере, РПЦЗ је имала свог духовног
савезника у самој совјетској Русији — Руску катакомбну цркву. Катакомбна црква
је у условима најсуровијих јудеобољшевичких прогона одбацила Декларацију
митрополита Сергија из 1927. године. Став катакомбника по питању светих царских
мученика био је потпуно идентичан ставу Заграничне цркве: ритуално убијени цар
Николај II за њих није био обичан
„страстотрпац”, већ Помазаник-Мученик за хришћански поредак и заштитник вере
који је пао од руке богоборне револуције.
Бољшевици су ову духовну оданост православном самодржављу третирали као
кривично дело контрареволуције. Због своје непоколебљиве верности цару,
катакомбници су платили страшну цену — на десетине хиљада епископа, свештеника,
монаха и верника завршило је у гулазима или пред стрељачким стројевима, оставши
верни идеалу Свете Русије до самог краја.
Ево једног цитата из совјетске енциклопедије који јасно илуструје однос
безбожних власти према њима: „Истински православни хришћани (ИПХ) –
антисовјетска верско-политичка секта, која се крајем 1920-их година одвојила од
Руске православне цркве. Чланови ове секте су одбили да признају совјетску
државу и да сарађују са њом, задржавајући тврдокорне монархистичке ставове. Они
сматрају совјетску власт 'влашћу антихриста'. Карактерише их фанатично одбијање
учешћа у јавном животу, бојкот совјетских пасоша, рада у колхозима и служења у
Црвеној армији, што их чини опасном антидржавном и контрареволуционарном
појавом.”
За Истинску православну цркву, установа самодржавног Помазаника Божијег
није била политички систем, већ највиши догматски и мистички канон православног
друштва. Након пада царства, они су монархију посматрали кроз призму вере,
приписујући јој неколико кључних духовних значења:
Катехон – Свештена брана против Антихриста: Катакомбники су дословно
веровали у речи Апостола Павла из друге посланице Солуњанима (2. Сол 2, 7). За
њих је православни цар био једина земаљска сила која је својом влашћу,
хришћанским законима и мачем спречавала силе зла да устоличе богоборни светски
поредак. Пад цара означио је почетак апокалиптичке ере у којој је свет остао
потпуно незаштићен пред надирањем тајне безакоња.
Света симфонија (Двоглави орао): За разлику од совјетског модела где је
држава потпуно поробила Цркву, претворивши је у послушно оруђе остварења
револуционарних безбожних идеала, катакомбници су у цару видели гаранта
истинске симфоније власти. Цар је био „епископ спољних послова“, неко ко штити
црквене догмате и каноне, док Црква брине о унутрашњем чувању вере и духовном
животу народа. Без Помазаника Божијег, по њима, не може постојати легитимна,
хришћанска световна власт.
Отац нације и породични модел државе: Катакомбна заједница је одбацивала
републиканске и социјалистичке концепте друштвеног уговора. За њих је држава
била проширена хришћанска породица, а цар отац народа (Цар-баћушка), који своју
одговорност не полаже пред бирачима, партијом или било којом политичком
идеологијом већ директно пред Законом Божијим.
Неодвојиви део Завета (Анатема за издају): Катакомбници су веровали да
је уклањањем цара цела нација пала под анатему. Стога су легитимитет монархије
сматрали вечним, а свако ко би прихватио безбожну власт (комунистичку или
републиканску) за њих је аутоматски учествовао у греху апостасије равном
издајству Христа.
Литургијски императив: За разлику од сергијанаца који су уклонили
молитве за цара из богослужења, у катакомбним заједницама молитва за
православног Помазаника Божијег остала је обавезни део богослужења. Чак и када
цара физички више није било, они су се молили за „Благоверног Цара“ као за
идеал, чекајући да Бог, уколико се народ покаје, поново васкрсне Свештену
монархију пред крај света.
Дакле, катакомбници су тајно поштовали Романове као свете царске
мученике деценијама пре него што је званична Москва уопште смела да изговори
њихова имена. Сходно томе, РПЦЗ је 1981. године Романове канонизовала управо
као царске мученике, афирмишући тиме и вишегодишњи тајни литургијски култ
руских катакомби.
Овај предањски, слободни и исповеднички дух у потпуности је преузела и
сачувала Српска истински православна црква (СИПЦ). Одбијајући било какав
компромис са савременим сергијанским структурама, СИПЦ у свом еклисиолошком
промишљању и деловању доследно примењује управо ону есхатолошку и заветну
доктрину мистичног монархизма коју су заступали сви катакомбни и загранични оци
исповедници.
Из ове еклисиолошке перспективе заграничне и катакомбне цркве,
претпоставља се да би Мајска револуција у Београду 1903. године била посматрана
као „генерална проба” и директни духовни претеча мистичног Јекатеринбуршког
цареубиства 1918. године; у тој крвавој ноћи они би недвосмислено уочили исти
онај нихилистички и антихришћански дух тајне безакоња.
По овој загранично-катакомбној доктрини, подношење смрти за хришћански поредак у контексту уклањања последњих помазаника Божијих - катехона јесте истинско мучеништво. Све личне несавршености Помазаника Божијег из његовог световног живота бивају потпуно очишћене у мученичкој крви. Међутим, док ова крв пред Богом у тренутку смрти потпуно очишћује саме мученике, на нацију која је тај вапијући пред Богом злочин извршила или га прећутно одобрила прелази страшан духовни терет регицида.
Зато би у еклисиологији Руске катакомбне цркве и историјске исповедничке
РПЦЗ канонизација убијеног српског Помазаника Александра I Обреновића и његове супруге Драге била виђена
као апсолутни императив — српски Јекатеринбург. Њихова канонизација би из угла
руског истинског православља била спроведена као суштински важан духовни
инструмент за свенародно заветно покајање (преумљење), које нацију ослобађа
навученог духовног проклетства и језиве таме туђинске (израз Светог Николаја
Жичког).
За Истинско Православље, прибројавање њихових имена Диптиху Светих није само пуко исправљање историјске неправде или постхумно духовно одликовање за њихове заслуге пред Богом и народом, већ суштински важно сведочанство о овом новом, посебном, есхатолошком виду светости Краљевских Мученика.
Еп. Акакије
[1] Теорија која у понашању људи као врховну
вредност истиче владавину принципа корисности, а не заштиту неке више моралне
или неке друге врлине или вредности.
[2] Краљ
Александар I и краљица Драга Обреновић
сматрају се последњим истинским Помазаницима Божијим на српском трону због
суштинске промене природе власти која је уследила након Мајске револуције 1903.
године. Иако је краљ Петар I Карађорђевић
примио миропомазање у Жичи 1904. године, тај чин је имао карактер притворне
политичке представе са циљем да се пред традиционалним народом и руским двором
прикрије радикални масонски секуларизам и либерализам нове револуционарне
власти. Духовна маска је коначно збачена 1918. године стварањем масонске
Југославије (Краљевине СХС), када се наредни владар, Александар I Карађорђевић, намерно и потпуно одрекао Свете
тајне православног миропомазања како не би увредио своје римокатоличке и
муслиманске субјекте. Тиме је хришћански концепт православне монархије коначно
укинут, а Обреновићи су остали последњи владарски пар који је помазан на
владарску службу на темељу неприкосновеног Божанског права.
Нема коментара:
Постави коментар