По веома древном установљењу наше свете Цркве, које води своје порекло још од самих апостолских времена, у понедељак после Недеље Свих Светих, која следи након Педесетнице, почиње пост који носи назив Апостолски или Петров пост, будући да служи као припрема за велики празник у част светих првоврховних Апостола Петра и Павла, који се празнује 29. јуна (по црквеном календару, нап. прев.). Пошто његов почетак зависи од дана празновања Свете Пасхе, он у различитим годинама неједнако траје: код најранијег Васкрса траје шест недеља, а код најкаснијег – недељу и један дан.
У овој години, уз релативно касни Васкрс, православне помесне цркве које
су код себе, убрзо након Првог светског рата, увеле нови календар, потпуно су
себе лишиле овог поста. Јер, по новом календару, ове године дан сећања на свете
првоврховне Апостоле Петра и Павла пао је у петак пре Недеље Свих Светих и, на
тај начин, овај пост се сам по себи укинуо. Исто то се дешава увек када Васкрс
падне 20. априла или касније: Петров пост код новокалендараца тада нестаје.
Да ли је таква појава допустива?
Ни у ком случају. О црквеном установљењу поста у част светих Апостола,
који су се постом и молитвом припремали за свесветску проповед Јеванђеља,
говори се још у Апостолским Уредбама: „После Педесетнице празнујте једну
седмицу, а потом постите; праведност захтева и да се радујете након примања
дарова од Бога, и да постите ради олакшања плоти“ (књ. 5, гл. 19). Почев од IV века, налазимо читав низ светоотачких
сведочанстава која наглашавају високо поштовање које је овај пост уживао код
хришћана тог времена. Помињу га свети Атанасије Велики, Амвросије Медиолански,
Лав Велики и Теодорит Кирски.
Посебно детаљно и поучно о смислу и значају Апостолског поста говори
свети Лав Велики: „Након продуженог празника Педесетнице, пост је нарочито
неопходан, како бисмо његовим подвигом очистили своје мисли и постали достојни
дарова Светог Духа“ (Слово 76). „Иза садашњег, љубљени, празновања“, говори он
у другој својој беседи, „које је Дух Свети осветио Својим силаском, по обичају
следи свенародни пост, благотворно установљен за лечење душе и тела, и зато
захтева да га проводимо са дужним благоговењем. Јер ми не сумњамо да је, након
што су се Апостоли испунили обећаном силом са висине и Дух истине се уселио у
њихова срца, међу осталим тајнама небеског учења, по надахнућу Утешитеља,
предато такође и учење о духовном уздржању, како би се срца, очишћујући се
постом, учинила способнијим за примање благодатних дарова.
Иако је Свемогући Својом помоћи био присутан уз ученике Христове и
предводницима Цркве у настајању управљао Бог Отац, Син и Свети Дух, ипак им
није било могуће да се боре против предстојећих напора прогонитеља и бесних
претњи безбожника у разнеженом телу и угојеној плоти. Будући да оно што угађа
спољашњем човеку, највише руши унутрашњег, и напротив, разумна душа се утолико
више очишћује уколико се више умртвљује тело. Због тога су учитељи, који су
примером и поукама просветили сва чеда Цркве, почетак борбе за Христа означили
светим постом, да би излазећи у борбу против духовног разврата, имали за то
оружје у уздржању, којим би се могле умртвити грешне пожуде...
Из тог разлога је установљен неизмењив и спасоносан обичај да се, након
светих и радосних дана које празнујемо у част Господа, Васкрслог из мртвих и
потом Вазнесеног на небеса, и након примања дара Светог Духа, пролази кроз
подвиг поста. Овај обичај се усрдно мора поштовати и зато да би у вама
пребивали они дарови који су од Бога сада саопштени Цркви“ (Слово 74).
„Овај пост је зато заповеђен“, објашњава свети Лав, „да би нас заштитио
од безбрижности у коју је веома лако пасти услед дуготрајног разрешења на храну
које смо користили, јер се њива нашег тела не обрађује непрестано: она лако
рађа трње и чичак и доноси такав плод који се не сакупља у житницу, него се
осуђује на спаљивање“ (Слово 4).
А ево како о установљењу Апостолског поста говори блажени Симеон
Солунски: „Пост Апостола је установљен у њихову част, јер смо се кроз њих
удостојили веома многих добара, и они су се јавили као наши делатници и учитељи
поста, послушни чак до смрти и уздржања. То против своје воље сведоче и латини,
поштујући Апостоле постом у дане њиховог спомена; али ми, у складу са
Апостолским Уредбама које је саставио Климент, након Силаска Светог Духа
светкујемо једну седмицу, а потом, од следеће после ње, постом поштујемо
Апостоле који су нам предали да постимо“ (Одговори на нека питања).
Све горе речено, као што видимо, презрели су новокалендарци, упркос чак
и анатеми коју је прогласио антиохијски патријарх из XII века, Теодор Валсамон, који је у једној од
својих посланица антиохијској пастви писао: „Седам дана и више пре празника
Петра и Павла сви верни, то јест световњаци и монаси, дужни су да посте, а они
који не посте нека буду одлучени од заједнице православних хришћана“.
Сви истински верујући хришћани, за које „хришћанство“ није само једно
празно име лишено унутрашњег садржаја, већ стварно слеђење јеванђелског учења
које захтева подвиг, морају имати на уму да је увођење новог календара у
Православној Цркви само једна у низу реформи које је замишљао, у лошем сећању
остали, цариградски патријарх Мелетије IV. Међу тим реформама, упоредо са новим календаром, помињале су се и до
данас се негују у сновима модерниста – који дишу истим духом као и наши „живоцерковници“
и „обновљенци“ – следеће ствари: ожењени епископат, другобрачност свештенства,
укидање монаштва, укидање постова, скраћивање богослужења, дозвола световне
одеће и световног изгледа свештенству и томе слично.
Зар није јасно сваком хришћанину који трезвено гледа на ствари, да су
све ове реформе, заједно са новим календаром који је практично укинуо један од
постова, потребне да би се у хришћанству укинуо „узак и тесан пут“ који је
заповедио Сам Христос Спаситељ, и да би се уместо њега успоставио „широк и
пространи пут“ који води у пропаст?
Ко је, дакле, надахнитељ таквих реформи?
Наслов оригинала: Архиепископ Аверкий, «Современность в
свете слова Божия. Слова и речи», Джорданвилль, USA, 1975 г.
Превод
са руског: манастир Утешитељево
Повезани текст: СВЕТА РЕВНОСТ
О АУТОРУ
Свети угодник Божији и неустрашиви бедем Истинског Православља
Архиепископ Аверкије (Таушев) Сиракузски и Тројицки, засијао је као
неугасиво кандило у духовном мраку двадесетог века. Он је био истински пророк
последњих времена, громогласни трубач Божијег суда и ревносни чувар
светоотачког предања у данима када је свет увелико хрлио у загрљај свеопште апостасије.
Оно што је Архиепископа Аверкија учинило заиста јединственим и
необоривим у борби против лажног хришћанства јесте његово директно духовно
прејемство од великог светитеља Руске земље, Епископа Теофана Затворника.
Промисао Божији је хтео да млади руски емигрант Александар Таушев у Бугарској
сусретне и постане најближи келејник и ученик Блаженог Архиепископа Теофана
Полтавског.
А ко је био Теофан Полтавски? Он је био царски исповедник и духовни син
самог Светог Теофана Затворника, од кога је примио тајну унутрашњег умног
трезвљења и непоколебљиву, чисту јеванђелску веру. Кроз ту свету, благодатну
нит, кроз сузе скрушености и духовни опит који се преносио са оца на сина,
Архиепископ Аверкије је постао истински живи носилац „Теофановског духа”. Он је
у себи сјединио затворничку мудрост Вишенског пустињака са ватреном,
бескомпромисном ревношћу за Истину Цркве.
Рођен у благочестивој и племићкој породици у Казању, од најранијег
детињства је свој ум прикивао за књигу Невидљива борба, жудећи за ангелским
образом. Када је безбожнички и крвави комунистички подјармио Свету Русију,
Господ је његову породицу одвео у изгнанство.
Године 1931. млади Александар прима свети монашки постриг са именом
Аверкије. Његово мисионарско деловање у забаченој Карпатској Русији и касније у
ратом окупираном Београду било је обележено неуморним бдењем над повереним
стадом Христовим. Као сурови војник Христов, он је у време страшних светских
искушења био духовни ослонац изгнаној Руској Заграничној Цркви. Плод његове
духовне зрелости крунисан је 1953. године хиротонијом у чин епископа, када
ступа на чело чувене Свето-Троицке обитељи у Џорданвилу (САД), која под његовом
управом постаје неосвојива тврђава Истинског Православља.
Као ректор Џорданвилске семинарије, владика Аверкије је васпитавао
поколења свештеника у строгом, исповедничком духу. Његова реч била је двосекли
мач Духа Светога, а главна тема, бол и вапај читавог његовог богословског и
пастирског рада било је величање лепоте Истинског Православља и сурово,
бескомпромисно разобличавање екуменистичког и сергијанског псеудо-православља.
За владику Аверкија, Истинско Православље је било чиста невеста
Христова, светионик у ноћи палог света, неоскрнављена стаза којом су корачали
Мученици и Исповедници. Насупрот тој лепоти, он је свом силином своје Свете
Ревности устао против наказне уображености двадесетог века – лажног православља
које се одрекло силе побожности зарад земаљских интереса.
Владика је громогласно разобличавао две највеће ране савременог
псеудо-православља:
Пагубу екуменизма: Сматрао га је „јереси над јересима” и вавилонском
кулом лажне љубави. Осуђвао је званичне православне јерархе који су пружили
руку јеретицима и безбожницима, тргујући Истином ради лажног земаљског мира и
уједињења, газећи притом свете каноне и анатеме Светих Отаца.
Издаја сергијанства: Жестоко је жигосао овај прељубнички грех унутар
Цркве, где се под изговором „чувања црквене организације” жртвује Сама Истина,
а Црква предаје на управу богоборним политичким властима. За њега је
сергијански дух био дух Јудин – дух кукавичлука, компромиса и човекоугађања
који продаје Христа за тридесет сребрњака земаљске славе и сигурности.
Попут свог духовног прадеде, Теофана Затворника, који је пророковао да
ће у последња времена „име хришћанско бити посвуда, али да ће све бити само
привид”, владика Аверкије је разобличио маску лажног, официјелног православља.
Упозоравао је да се Црква не мери милионима верника нити сјајем позлаћених
купола, већ верношћу Распетом Христу.
Исцрпљен непрестаном духовном борбом, дубоком тугом због отпадања
човечанства од Живога Бога и тешком болешћу, владика Аверкије се преставио
Господу 13. априла 1976. године. Сахрањен је у крипти манастира Свете Тројице у
Џорданвилу.
Његове богословске књиге, попут збирке „Савременост у светлости речи
Божије”, и његова тумачења Светог Писма и данас служе као сигурни духовни
путоказ, катакомбни светионик онима који одбијају да савију колена пред духом
овога времена и лажном црквом велике антихристове апостасије.
 |
| Преосвећени владика Нектарије (Иванковић) СИПЦ на поклоњењу моштима блаженог архиепископа Аверкија у Џорданвилу, 2026. године. |
Нема коментара:
Постави коментар