 |
| Христос исцељује два бесомучника, фреска манастира Дечани, Србија, 14. век. |
Недеља пета по Духовдану
Објашњење недељног
Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета
Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског
(Мат. 8:28–34)
Препловивши језеро (Галилејско/Генисаретско, нап. прев.), Исус је са Својим ученицима стигао у земљу која је лежала на његовој источној обали, а коју Јеванђелисти Марко и Лука називају Гадаринском, по имену града Гадаре који се у њој налазио, док је Јеванђелист Матеј назива Гергесинском, по имену другог града, Гергесе: оба ова града убрајала су се међу градове Декапоља (Десетограђа). На обали их је дочекао бесомучник, опседнут нечистим духом. Јеванђелисти Марко и Лука говоре о једном бесомучнику, а Јеванђелист Матеј — о двојици. То је вероватно зато што је један бесомучник био свима познат човек, становник града Гадаре, и налазио се у посебно ужасном стању бесомучности, док је други, у поређењу са њим, остао једва приметан.
Суштина бесомучности је у томе што демони, лишавајући човека личне
свести и потискујући његов сопствени разум, управљају његовим телом и силама
његове душе, наносећи му невероватна мучења његовим сопственим деловањем.
Величанство и свемогућство Сина Божијег, скривено од људских очију, за нечисте
духове — који су поседовали савршенији духовни вид — били су очигледни и
утеривали су им ужас и трепет. И гле, бесомучници почињу да вичу, исповедајући
Исуса као Сина Божијег и молећи Га да им не наноси она неподношљива мучења која
им је доносила Његова близина. Према Јеванђелистима Марку и Луки, онај беснији
међу њима је на Исусово питање како му је име, одговорио: „Легион“, указујући
тиме на пребивање огромног броја нечистих духова у њему.
Демони су молили Исуса да им не заповеди да иду у бездан и да не
напуштају „ону земљу“, већ да уђу у велико крдо свиња које је пасло у близини,
на гори. Ми не познајемо природу злих духова довољно да бисмо разумели зашто им
је било потребно да бораве управо у живим бићима, али је карактеристично да су
од свих живих бића они сами изабрали за своје пребивалиште најнечистију
животињу, најомраженију у очима Јевреја, само да их Господ не би протерао из те
земље и тиме им одузео могућност да у њој делују.
Господ им је дозволио да уђу у свиње, и крдо је, побесневши, јурнуло са
литице у море и утопило се. Допустивши то, Господ је, очигледно, желео да
уразуми Гадаринце који су, упркос забрани Мојсијевог закона, гајили свиње, и то
у тако огромном броју — према Светом Марку, око 2.000. Истовремено, ова
околност је привукла посебну пажњу становника ове земље према Господу Исусу,
јер су видели њима познатог страшног бесомучника здравог како седи код ногу
Исусових.
Међутим, оно што се догодило очигледно их није уразумило: обузео их је
само нагонски ужас и, по свој прилици, страх да им даљи боравак Господа код њих
не донесе нове губитке. Жаљење за угинулим свињама превагнуло је над природним
осећањем захвалности Господу, које би се очекивало, за чудесно ослобођење
њихове земље од страшног бесомучника, те су замолили Господа да оде од њих.
Колико је неразумљиви били ови људи који нису желели да у својим крајевима
имају Онога Који се појавио да разруши дела ђавоља!
Насупрот уобичајеној Господњој забрани да се разглашавају чуда која је
чинио, овога пута Господ, напротив, наређује исцељеном бесомучнику да се врати
својој кући и „исприча шта му је учинио Бог“. Треба претпоставити да је то зато
што Господ у овој земљи није имао оне бојазни које је имао у Галилеји и Јудеји,
где су постојале погрешне представе о Месији као о земаљском вођи Израела, па
Господ није желео да се Његово Име повезује са политичким тежњама јеврејских
патриота који су сањали о рушењу римске власти. Осим тога, како се из свега
види, Гадаринци су се одликовали нарочитом религиозно-моралном грубошћу и
дивљаштвом, те је Господ желео да пробуди њихова срца кроз проповед о Њему и
Његовим делима од стране самог исцељеног бесомучника, коме је учинио доброчинство.
Он је заиста, како преноси Свети Марко, почео да проповеда о Њему по целом
Десетограђу (Декаполису), и тиме је припремио ову земљу за каснију апостолску
проповед и обраћење Христу.
Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)
Напомена: Исти догађај се чита два пута током годишњег литургијског круга јеванђелских чтенија: током лета чита се јеванђелист Матеј (5. Недеља по Духовдану), а у јесен јеванђелист Лука (23. Недеља по Духовдану). Иако описују исти догађај на истом географском подручју, јеванђелисти га преносе разкличито. Главна разлика је у томе што Матеј концизно описује два бесомучника и завршава одласком Христа, док Лука детаљно описује једног бесомучника и доноси продужетак у коме исцељени остаје да сведочи у свом граду.
Нема коментара:
Постави коментар