Извештај који следи о много оклеветаној Руској Заграничној Цркви коју је архиепископ Јован бранио ризикујући свој живот, а која сад прославља педесету годишњицу њеног независног постојања, прво се појавио на руском језику 1960. године (Издање „Православна акција“, Женева), и самим тим не покрива важне догађаје у протеклој деценији, посебно обновљени прогон у СССР-у од почетка око 1959. године - што је, међутим, владика Јован у принципу јасно предвидео. Јеромонах Серафим Роуз
Унутрашњи живот хришћанског подвижништва и врлина, мора у Божје време и по Божијем промислу, бити подвргнуто спољашњем искушењу, како би се доказала истинитост духовности подвижника, и како би православни верници имали користи. Такав тест дошао је на архиепископа Јована на крају Другог светског рата, 1944. и 1945. године. Тиранин Стаљин, да би смирио своје поданике код куће и да би уништио слободну Руску цркву у иностранству и тако потчинио руске прогнанике, заповедио је избор „патријарха“ његове марионетске цркве, а затим послао своје емисаре широм света да обезбеде његово признање.
Нигде његова кампања није била
темељнија као на Далеком Истоку. У склопу те кампање, приказиван је филм о
избору „патријарха“ Алексеја; ширене су славне приче о потпуно промењеној
ситуацији у СССР-у, посебно у погледу верских слобода; играло се на карту руског
патриотизма; и у потпуности је искоришћена удаљеност митрополита Анастасија и
Архијерејског Заграничног синода (у Западној Европи), са којим Црква на Далеком
Истоку није имала контакт током свих ратних година. И тако је било да су хиљаде
обичних Руса и, тужно рећи, пет од шест јерарха Руске Заграничне Цркве на
Далеком Истоку, ухваћени на Стаљиновој удици: подчинили су се Московској
патријаршији и пријавили се за совјетске пасоше; велики број (укључујући
четворицу архијереја) вратио се у Совјетски Савез - за неке од њих више се
никада није чуло.
Међутим, владика Јован је,
упркос интензивним притисцима, претњама насиљем и покушајима да га отрују,
одлучно одбио да предузме било какав одлучујући корак док се није чуо са
митрополитом Анастасијом. Крајем 1945. године, чуо се с њим, сазнао је да Архијерејски
Синод још увек постоји и лично је одгледао филм о избору „патријарха“ Алексеја.
Као резултат тога, објавио је верност заграничном Синоду којем се као епископ
заклео на верност и прогласио избор „патријарха“ како је представљен у филму
као очигледно неканонски. Са овим ставом је владикина ситуација постала још
напетија, због чега је православна омладина у његовом окружењу формирала посебну
стражу која је тајно пратила владику свуда и тиме спречила познати план Совјета
да га отму и сместе на њихов брод.
Коначно, у пролеће 1946,
владикин непосредни претпостављени, архиепископ Пекиншки Виктор, уклонио га је
са катедре у Шангају и забранио му службу. Храбро и неустрашивши се, чувши за
његову забрану, владика Јован је отишао у Шангајску саборну Цркву, попео се на амвон и објавио: „Послушаћу овај
указ само у случају да ми се Светим Писмом и законима било које земље покаже да
је кршење заклетве врлина, а верност некој заклетви грозан грех.“ И служио је
Божанствену литургију упркос забрани од неканонске власти. Верни народ се
окупио око свога владике и тиме доказао, његовим исповедањем истинитост његове
личне светости. Он је сам спасао 6000 верника од совјетских концентрационих
логора и префињене обмане и душепогубног сергијанизма.
Тако је зарадио горку мржњу
Московске патријаршије, чији је „Журнал“ означио његов храбри став за истину
„Раскол викарног епископа Јована Максимовића“ - стављајући га тако у славну
линију са митрополитом Јосифом Петровградским и исповедницима из 1927. године!
Часопис „Православна реч“,
манастир Платина, издање 37, март-април. 1971, бр. 2.
Да ли је свети Јован помињао московског патријарха? ОВДЕ
Нема коментара:
Постави коментар