Беседа на дан сећања на Свете Првоврховне Апостоле Петра и Павла
(Изречена 29. јуна 1936. године у Ужгороду у Карпатима.)
„А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога. И
одговарајући Исус рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин... А и ја теби кажем
да си ти ПЕТАР, и на овоме камену сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је
надвладати.“ (Мт. 16:16–18).
Велико празник данас, браћо, празнује Црква Христова. Она у данашњи дан прославља славну мученичку смрт двојице највећих Апостола, који су се више од свих потрудили у проповедању Јеванђеља – светих Петра и Павла. У својим богослужбеним песмама она једва проналази речи да на достојан начин поштује и прослави њихову апостолску ревност и самопрегорне апостолске трудове.
„Апостола првопрестолници“, „учитељи васељене“, „богопроповедника првопрестолници“, „руке Јеванђеља благодати“, „ноге истинитог проповедања“, „реке премудрости“, „страшни мачеви Духа“, „чувари целе васељене“, „Богописане таблице Новог завета“, „темељи Цркве, истински стубови и зидови“, „заступници целога света“ – тако узвишеним именима Црква прославља своје верне слуге, обојицу подједнако, приметите то, браћо, не дајући предност једноме над другим, већ обојицу називајући „првопрестолницима“ и „првоврховнима“.
Велика је радост, велико је ликовање верника који су се окупили на овај
празник, за који нас Црква не без разлога припрема дугим постом, и чинило би се
да би у овом тријумфу вере требало да се уједине сви хришћани, заборавивши
своје међусобне размирице, увреде и горчине.
Али, авај! Снажан је непријатељ рода људског, и оно исто што је требало
да послужи као повод за уједињење, он је лукаво учинио предметом подела. Управо
узвишено учење Господње о оснивању и непоколебљивости Цркве, изложено у
горенаведеним речима Господа Апостолу Петру, непријатељ је успео да претвори у
повод за настанак великог раскола у Цркви Христовој. Од бола се стеже срце
сваког верујућег хришћанина при помисли на погубне последице овог раскола и почиње
да страхује за његове виновнике. Невољно се призивају у сећање грозне речи
великог стуба Цркве, св. Јована Златоустог: „Ништа тако не изазива гнев Божији
као подела у Цркви. Чак и ако бисмо чинили најсавршенија дела – рушећи
јединство, бићемо кажњени као да смо раскидали тело Господње... Чак ни
мучеништво не брише такав грех“... (Том XI).
Где лежи корен узрока ове поделе? Узрок таквих самовољних подела увек је
један те исти. Подела настаје када неко, заборављајући своје законито и
директно одредиште и положај који му је дат одозго, почне да се узноси и поноси
својим звањем – напушта смиреноумље које је заповедио Христос Бог и заноси се
душегубном гордошћу, која човека у његовим мислима уздиже на неизмерну висину,
а затим га са срамотом и стидом баца у понор моралног пада.
„Не мислите о себи више него што ваља мислити“ (Рим. 12, 3) – учи свети
Апостол. И што је карактеристично: са овом упозоравајућом поуком он се
обраћа... Римљанима. Ово дубокоумно и веома важно упозорење, које многи и до
данас заборављају, било је заборављено на хришћанском Западу, где је био снажан
дух гордости и властољубља древног паганског Рима. Оставили су га без дужне
пажње и поједини епископи овог „вечног града“, натопљеног мученичком крвљу свв.
првоврховних Апостола које данас прослављамо.
Незадовољни и без тога великом чашћу и славом епископског звања, почели
су о себи да мисле више него што доликује, и, подржани људским ласкањем, дошли
су најзад до тога да су се прогласили „непогрешивим намесницима Сина Божијег“
на земљи, као заменицима Самог Бога, истичући претензију на апсолутну власт над
целим хришћанским светом, власт не само духовну, већ и световну. Заборавивши на
истински карактер пастирске службе, која је управо „служење“, а не
„начелниковање“, не „владање“ и која мора бити вршена у духу смирења и кротости
и у свести о својој несавршености, својој грешности и ништавности пред Богом,
Јединим Владарем свих на земљи рођених, како пастира тако и стада, они су
уграбили част која припада Јединоме Богу и почели да захтевају да им цео
хришћански свет указује Божанске почасти и да им се покорава у свему, не само
као пастирима Христовог стада, већ и као „заменицима Бога на земљи“, као
„земаљским боговима“.
Требало је нечим оправдати такву невероватну, за здраво хришћанско
осећање најобичнију богохулну претензију, и тако су измислили ново учење,
непознато древној Цркви, о томе како је Спаситељ Христос сву Своју власт над
Црквом пренео не на све Апостоле подједнако, већ само на једног Апостола Петра,
кога је наводно поставио за „кнеза над Апостолима“, да је саму Цркву Спаситељ
Христос наводно подигао на личности Апостола Петра као на њеном темељу, а пошто
су римске папе наводно „наследници Апостола Петра“, онда им, следствено томе,
припада сва ванредна власт и Божанска права над читавом Христовом Црквом у
целом свету.
Браћо хришћани! Наша Православна Црква, као што видите из богослужења
данашњег празника, ништа мање не поштује светог Апостола Петра као највећег
међу Апостолима, као „првоврховног“, заједно са светим Апостолом Павлом, него
западна, римска црква, али она никако не може да прихвати то новоизмишљено
учење о личности Апостола Петра, за које нема ни најмањег наговештаја ни у
Светом Писму ни у Светом Предању, и о коме ни сам свети Апостол Петар ништа
није знао, као што се то јасно види из његових саборних посланица. Прочитајте
од почетка до краја цело Јеванђеље, па чак и цео Нови завет, прегледајте сва
Апостолска правила и одредбе Васељенских и Помесних Сабора, и нигде нећете наћи
никакво указивање на то да је Апостол Петар био постављен за „кнеза“ над
осталим Апостолима и за главу целе Цркве, нити да је та своја наводна права и
овлашћења пренео у наслеђе римским папама. Сасвим супротно: из Јеванђеља видимо
да је Спаситељ Христос у више наврата упозоравао Своје Апостоле на горду жељу
да господаре и владају једни над другима и усађивао им да су сви они једнаки
међу собом, свима им је подједнако дао власт да опраштају и задржавају грехе
људске, и свима је подједнако послао благодат Светога Духа.
Што се тиче тврдње паписта да је Спаситељ Христос основао Своју Цркву на
Петру када је рекао: „Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу Цркву своју“,
такво тумачење противно је не само Речи Божијој, већ и здравом људском разуму.
Како Црква, тај вечно живи организам који се налази у сталном духовно-органском
јединству са својим Главом Самим Христом Спаситељем, може бити основана на
личности обичног смртног човека, са свим његовим немоћима и слабостима којима
су у већој или мањој мери подложни сви смртни људи, не изузимајући ни свете:
светост није безгрешност и непогрешивост, јер је свет једино Господ Бог наш, Он
је Једини – „без греха“.
Ми, православни, верујемо онако како је веровала и прихватала древна
Апостолска Црква и како су учили и тумачили свети оци: камен на коме је Христос
основао Своју Цркву никако није људска личност Апостола Петра, већ велико
исповедање вере у Божанство Господа Исуса Христа које је Апостол Петар
изговорио у име свих Апостола – основна истина хришћанства: „Ти си Христос, Син
Бога Живога!“ (Мт. 16, 16). На тој великој истини, на тој непоколебивој вери у
Божанство Исуса Христа, која је чврста као камен, подигнута је Црква Христова и
стајаће непобедива пред вратима пакленим до свршетка века.
О томе у својој саборној посланици говори и сам свети Апостол Петар,
уопште не сматрајући себе „каменом“ на коме је основана Црква Христова, већ тим
„каменом“ назива Божанско достојанство Сина Божијег – Господа нашег Исуса
Христа: „Долазећи К њему, камену живом, од људи одбаченом, али од Бога
изабраном, драгоценом, и сами се, као живо камење, уграђујте у дом духовни“ (1.
Петр. 2, 4–5).
И други првоврховни Апостол, Петров сапутник у подвигу, велики „Апостол
незнабожаца“ Павле, који је доспео до трећег неба, каже директно и одлучно: „А
камен беше Христос“ (1. Кор. 10, 4).
Али посебно је, наравно, за нас важно сведочанство Самог Господа Исуса
Христа, Који је, причајући Јудејцима причу о злим виноградарима, на њеном крају
старозаветно пророчанство о „Камену који одбацише зидари“, а који „поста глава
од угла“, потпуно очигледно приписао Себи (Мт. 21, 42–44).
Осећајући сву климавост и неодрживост свог лажног учења, служитељи
папског Рима се са крајњом нетрпељивошћу односе према свима којима савест не
дозвољава да деле ову њихову измишљотину која је противна Речи Божијој и
здравом људском разуму. Отуда непријатељство без компромиса, страшни фанатизам
и невероватно извртање јеванђелског учења у виду такозване „свете инквизиције“,
језуитске доктрине и других злоупотреба папске власти.
Као резултат ових злоупотреба, које су извртале дух истинског
хришћанства, појавио се буран протест који је у свом заносу потпуно раскинуо са
Црквом, а као крајњи израз тог протеста – потпуно безбожништво и, најзад,
огорчена, дивља борба против Бога.
Ето до чега су довели гордост и заборављање Павлових речи: „Не мислите о
себе више него што ваља мислити!“ (Рим. 12, 3).
Зашто све ово говоримо?
Будимо опрезни, браћо, изузетно опрезни! Живимо међу поклоницима папског
Рима. Немојмо се збуњивати њиховим речима и, каткад, ругањима на наш рачун,
немојмо попуштати пред њиховим убеђивањима и претњама, већ се пре чврсто и
храбро боримо за своју свету, родну православну веру, која од апостолских
времена па све до данас чува своју чедну чистоту. Волимо је и ценимо, чувајући
је као непроцењиво благо, изнад свега на свету. А што се тиче служитеља папског
Рима, немојмо им се уподобљавати у њиховој неразумној злоби према нама. У духу
кротости и хришћанске љубави поучавајмо их, објашњавајући им њихове заблуде и
позивајући их да се врате у крило Једине Истините Свете, Саборне и Апостолске
Цркве. То је наша света дужност, наш мисионарски позив, који је на нас положио
Сам Господ Бог, населивши нас међу иноверце.
А ми сами, указујући част светом првоврховном Апостолу Петру и
прослављајући га подједнако са светим Апостолом Павлом за њихове велике трудове
и заслуге у делу проповедања јеванђелског учења, памтимо да чинећи то не
усуђујемо се да ни њима, нити било коме од смртника указујемо почасти које
припадају Јединоме Богу, већ у њима прослављамо Бога, који је „диван у светима
Својим“, Коме Јединоме, у правом смислу, припада свака слава, част и поклоњење,
Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова, амин.
Наслов оригинала: Архиепископ
Аверкий, «Современность в свете слова Божия. Слова и речи», Джорданвилль, USA, 1975 г.
Превод са руског: манастир Утешитељево
Нема коментара:
Постави коментар