Желео бих да вам скренем пажњу на један детаљ. У јеванђелској Причи о пшеници и кукољу, речено је, да након што је човек посејао добро семе на својој њиви, ноћу је његов непријатељ тамо посејао кукољ, то јест коров. И када су се појавиле прве клице, он је позвао раднике и видео да заједно са пшеницом расте и кукољ. Тада су га упитали: „Како је то могло бити, па зар ниси добро семе сејао?” (Мт. 13:27). Он је одговорио да је то урадила непријатељска рука. И они му у својој усрдности говоре: „Ако хоћеш, ми ћемо отићи и почупати тај кукољ” (Мт. 13:28). Жеља је добра и усрдност је добра, али ипак, господар им је одговорио: „Не!” (Мт. 13:29). И даље се појашњава: јер се може десити да, чупајући кукољ, оштетите пшеницу. Зашто је то тако? Као прво, зато што, док је све то зелено (а сада је лето), кукољ веома личи на пшеницу: побркаћете их и уместо кукоља почупаћете клас пшенице; а као друго, зато што они расту једно поред другог, заједно, преплићу се корењем, па се може десити да, чупајући кукољ из корена, оштетите корен класа пшенице и он угине.
Овај детаљ у причи је веома значајан у нашим лукавим, тужним данима.
Данас у свету видимо толико безакоња, толико различитих ружних ствари. Сада не
само тамо негде, изван црквене ограде, него и унутар црквене ограде понекад
човекова ревност законски невољно подстиче на то да се некако све то искорени.
Ту наши ревнитељи не заборављају, упозоравају свог ближњег. Али ако човек буде
некако ревносно уништавао свако зло унутар црквене ограде, он може, не
размисливши добро, уместо кукоља почупати клас пшенице. А осим тога, може
нанети штету и самом себи.
Имајте на уму да код Светих Отаца постоји дивна изрека о таквој
претераној ревности, из како год доброг извора она потицала. Свети Оци се нису
устручавали да кажу овако: „ревност која хоће да победи свако зло, сама је
велико зло”, јер може донети много и много штете. Савест хришћанина не треба да
гори тим злом које види, он треба на све начине да се труди да се укроти, да се
на све начине бори против тога.
Господ је рекао: „А ја вам кажем: не противите се злу” (Мт. 5:39). У
суштини, ово није поклапање руског и словенског (и српског, нап. уред.) текста.
„Злу” овде није зло као такво, него злом, то јест злом човеку. На руском се то
чита: „Ја вам кажем: не противи се злом!” И то је све. Ако желиш да се бориш
против зла, онда се не обраћај директно човеку који чини зло, већ на оно зло
које он наноси. И не покушавај да избациш тог човека из црквене ограде, као што
су слуге хтеле да почупају кукољ, већ се потруди да га убедиш, да му објасниш
погрешност његовог схватања (или поступка, нап. уред.) . Као што је говорио
покојни отац Јован Кронштатски: „Грешни су они, а грешника воли и жали!”
Неразумна ревност тежи да уништи све оно што наноси зло. О њој је
говорио апостол Павле, да је та ревност „не по разуму” (Рим. 10:2), то јест
неразумна. Та ревност сама може постати велико зло, јер може проузроковати
много штете, пометње и саблазни у црквеној средини.
У огради Цркве има различитих људи. Има људи који су достигли врхунце
духовног савршенства, а има и духовних одојчади. Њих треба чувати, а превише
оштре мере могу збунити, саблазнити и одгурнути таква немоћна чеда Цркве.
Немоћна, али ипак њена чеда! Ето зашто хришћанин треба да зна: ни на који начин
се не мирећи са злом, на све начине му се противећи, треба да прихвати свети
жар борбе у самом себи и у окружењу. Ипак, побринимо се да та ревност у храму
не буде неразумна и да не буде она ревност о којој су Свети Оци изрекли тако
строгу реч. Амин.
Извор: Проповеди и поуке Високопреосвећеног митрополита Филарета,
Првојерарха Руске Заграничне Цркве, Издање Комитета руске православне омладине
при РЗЦ, 1981.год. Valley Cottage, САД
Превод са руског, манастир Утешитељево
Нема коментара:
Постави коментар