О, прекрасно молчаније, красноречивије од свих човечјих речи!

Фреска Успења Пресвете Богородице, XIV век, манастир Дечани, Србија

Архиепископ Теофан Полтавски 
(духовник царске породице Романових)

СЛОВО НА УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Ꙗко призрѣ на смиренїе рабы своеѧ:

се бо ѿнинѣ оублажатъ мѧ вси роди  (Лк. 1:48)

 

Све је прекрасно и величанствено у животу Богоматере. А нарочито је прекрасно величанствен свештено-безмолвни карактер Њеног сакривеног живота у Богу.

У свештеном безмолвију храма порасла је и била васпитана Пресвета Дјева у данима свога детињства. Таквим истим безмолвијем је запечаћен и цео Њен потоњи живот до самог Успења. Ни највиша радост, ни најдубља туга, нити ишта на свету није могло да измени ту главну црту Њеног духа за све то време.

У дубокој тајни се савршава тајинство оваплоћења Бога Слова од Ње. И ту тајну Пресвета Дјева није открила чак ни праведном старцу Јосифу. Она је тиме подвргла себе великим искушењима од стране Јосифа. Али, докле год Самом Господу није било благоугодно да открије ту тајну Јосифу, Пресвета Дјева је пребивала у дубоком молчанију. Рађа се Слово, Ангели славослове, пастири проповедају. Зар Матер Слова да безмолствује и не изражава Своју радост речима? Али Она безмолствује и не троши речи, већ само чува у Своме срцу оно што је чула - а Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему. (Лк.2:19).

Симеон пробада Њену душу страшним пророчанством. Сам Исус још у младим годинама оставља своју Мајку и као да Је се одриче, објављујући да Њему треба бити у ономе што је Оца Његовог (Лк.2:49). Матер Слова не прекослови, већ безмолствује и само чува све ове речи у Срцу своме (Лк.2:51).

На крају, Она стоји под Крстом (Јн.19:25) свог љубљеног Сина и оружије предречено Симеоном заиста пробада Њену душу. Чак ни странци нису могли да остану равнодушни према страдањима Њеног Сина. Још док је носио Свој Крст на Голготу, жене су плакале и ридале за њим. А после распећа на Голготи, сав народ, који се скупио да види овај призор, видевши све што се десило, враћао се бијући се у груди (Лк.23:48).

По природном разумевању, шта би требало очекивати од Матере Распетог, која је стајала под Његовим Крстом? Ридање, жалопојке, вапаје, трзаје? Ништа томе слично ми не видимо и не чујемо. Очевидац нам не преноси ни једну једину Њену реч. Она је страдала, без сумње, као што нико на земљи није страдао, осим Самог Распетог. Али бездан Њених страдања није је оборио и није је потопио. Она се сама утапала у неизмерном бездану Њеног трпљења, смирења, вере, наде и безусловне преданости судовима Божијим.

О, прекрасно молчаније, красноречивије од свих човечјих речи!

Погледај, душо хришћанска, на овај свештени образ духовног ћутања, који ти Јеванђеље представља у лику Богоматере и, колико год можеш, подражавај га! Наиђеш ли на нешто несхватљиво у вери – не жури да будеш љубопитљив и да прекословиш, већ у ћутању пази на реч вере док ти Сам Господ не открије тајне непојмљивог. Приметиш ли у речима или делима твог ближњег нешто чудно, и, како се теби учини, неправилно – не жури да га разобличиш и осудиш, већ се обуци у спасоносно молчаније и за тебе и за њега, остављајући праведни суд Господу, који зна све што је сакривено (1. Кор.4:5).

Подвргава ли се неко твоје дело вере или љубави изврнутим расуђивањима или критикама – не разглашавај ради овога твоју врлину да не би, сачувавши њену славу, изгубио њену чистоту. Не оправдавај се прекословљем пред људима, већ откриј Господу молитвом твој пут, и Он ће учинити, и извести, као светлост, твоју истину и праведност твоју, као у подне. Откри Господу пут свој, и уздај се у Њега, и Он ће учинити,и извешће као светлост правду твоју, и суд твој као подневље. (Пс.36:5–6). На крају, постигне ли те каква невоља, и туга испуни твоју душу – не умножавај вапаје и уздахе, у чијем мноштву, већином, се чују призвуци тврдоглавости и непокорности судовима Вишњег. Већ положи наду на Господа, охрабруј се и нека се крепи срце твоје - Стрпљиво чекај Господа, јуначи се и снажи се срце моје, и стрпљиво чекај Господа. (Пс.26:14).

Уопште, ни у ком случају не расипај безрасудно речи, словесни створе стваралачког Слова! Ако је Бог речју све створио, а човек је створен по образу Божијем, каква би величанствена дела требало да творе човекове речи! Заправо, оне су некада исцељивале болесне, васкрсавале мртве, низводиле огањ са неба, заустављале сунце и месец. А сада, после оваплоћења Бога Слова, оне творе још већа чуда, претварајући у Тајинствима, људе иструлеле у гресима у нова, чиста и света створења!

Али, код већине човечанства и у нашем обичном животу, реч је одавно изгубила стваралачку силу, јер је престала да буде оруђе Бога Слова, већ је постала оружје празнословља.

Браћо хришћани! Савршено безмолвије је, наравно, достојанство савршених. Али ипак, постоји један род безмолвија, који не само да је доступан, већ је и обавезан за сваког хришћанина, који жели да се обуче у небеску красоту.

Умукни, о човече, за осуду, за клевету, за празнословље и уопште, за људску сујету, и учини своју реч оруђем словесног служења Богу и Његовој истини. И стаћеш на пут истинитог безмолвија, које ће те, на крају, довести до самог врха свештеног безмолвија, где нема никаквог људског празнословља, већ само непрестано славословље Јединог Бога свију. Амин.

Беседа произнешена 15. августа 1928 г. у Варни, Бугарска.

О аутору

Архиепископ Теофан Полтавски (Бистров; 1873—1940) био је истакнути руски православни теолог, светитељ и духовник царске породице Романов. Познат је и као „Нови Затворник” због свог строгог подвижничког живота у емиграцији. Рођен је у породици свештеника у Санктпетербуршкој губернији. Завршио је Санктпетербуршку духовну академију, где је касније постао професор и ректор. Хиротонисан је за епископа 1909. године. Касније је постављен за архиепископа Полтавског и Перејаславског. Као дубоко цењени духовник, постао је исповедник цара Николаја II, царице Александре и њихове деце. Након јудеобољшевичке револуције и слома Беле армије, напушта Русију. Једно време као еписко Руске Заграничне Цркве проводи у Србији, а затим одлази у Бугарску, где је живео при синодалном двору у Софији и био члан Заграничног Синода. Последње године живота проводи у Француској у потпуној усамљености, постећи и молећи се у пећинским условима. Упокојио се 1940. године у месту Амијен. Чврсто је веровао да је православни цар Божји помазаник и да је самодржавље једини богоустановљени облик државног уређења за Русију. До краја живота остао је веран идеалима Царске Русије, сматрајући пад монархије апокалиптичном трагедијом за руски народ. Био је истакнути бранилац отачког јулијанског календара. Написао је позната канонска расуђивања о календару, у којима је нови (григоријански/папски) календар осудио као неправославан.