Драги читаоци, пред вама је реферат протојереја-ставрофора Јована
Ристића, првобитно прочитан на састанку Епархијског савета. У овом кратком, али
изузетно дубоком осврту, отац Јован нас позива на размишљање о суштинским
темама пастирског рада, руковођен великим духовним и пастирским искуством
блажене успомене митрополита Антонија (Храповицког). Колико наш успех у
мисионарском погледу зависи од нашег унутрашњег квалитета? Шта је то истински
пастирски дух и како одговорити на изазове пред којима се данас налазимо као
служитељи Цркве Христове? Одговоре
на ова питања потражите у тексту који следи.
Изазови савременог пастирског рада по митрополиту Антонију Храповицком
(Реферат прочитан на састанку Епархијског савета)
Овај мали осврт саставио сам са жељом да вас подстакнем на разматрање појединих тема којих сам се овде дотакао, а које су записане на основу великог духовног и пастирског искуства блажене успомене митрополита Антонија (Храповицког). Његови ставови требало би да нам помогну како бисмо што боље одговорили на пастирске ситуације и потребе са којима се сусрећемо у раду са паством.
Сматрам да наш пастирски рад, труд, квалитет и посвећеност у многоме
одређују колико ћемо успеха имати у мисионарском раду. Циљ је да верни
препознају наш духовни квалитет, који би — уз нашу јасну исповедничку позицију
— додатно помогао озбиљним верницима да се одлуче за Истинско Православље. С
тим у вези, овде сам забележио неколико мисли митрополита Антонија, на основу
којих потом можемо повести дискусију и донети позитиван закључак, на општу
корист Цркве и спасење верних душа које су нам поверене.
О пастирском духу
„Пастиру се даје благодатна, самилосна љубав према пастви, која
условљава способност човека да осећа тугу борбе и радост због моралног
усавршавања своје пастве; способност да човек осећа бол у утроби за њих, попут
апостола Павла или Јована. Овакво својство пастирског духа изражава саму
суштину пастирског служења, будући да је истовремено и главни предмет
проучавања у науци пастирског богословља.
Али, ко ће нам отворено и јасно потврдити исправност оваквог схватања?
Рецимо, ова теза сасвим јасно проистиче из горенаведених свештених речи;
међутим, њен значај је тако велики да је пожељна и дословна потврда. Хвала
Господу, имамо је у Беседи светитеља Јована Златоуста на Посланицу Колошанима:
„Духовну љубав не рађа било шта земаљско: она потиче одозго, с неба, и
даје се у тајни Свештенства, али усвајање и одржавање благодатног дара зависе и
од стремљења људског духа“.“
О проповеди пастира
Пастирска проповед се у Светом Писму описује као сила која делује
независно од самог садржаја поуке, али и у зависности од унутрашњег расположења
онога ко говори. Тако апостол Павле пише: „И реч моја и проповед моја не би у
убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ (1 Кор. 2, 4).
Утицај душе пастира на паству углавном зависи од степена његове
преданости свом призвању и од његове ревности за распламсавање благодатног
дара. Онај ко жели да убеди човека у другачија морална самоопредељења, мора
научити да делује непосредно на његову вољу. Сила која утиче на вољу у пастиру
и јесте дух пастирске љубави, дух пастирске ревности, који се огледа у
проповеди речи Божије и у његовој укупној делатности.
О утицају пастира на вернике и плодовима тог утицаја
„Јер смо ми Христов миромир Богу међу онима који се спасавају и међу
онима који пропадају: једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за
живот“ (2 Кор. 2, 15-16).
Дакле, ако пастирска делатност буде поседовала пуноћу свих особина
истинског пастира, из тога још ни изблиза не следи да ће сви на које се она
простире постати свети. Једни се потчињавају овом утицају, док други, који му
се супротстављају, на крају долазе до потпуне озлојеђености, те такве Црква
изопштава из свог окриља. Када се открије унутрашње расположење грешника, он
сасвим дрско исповеда одсуство жеље да спозна и прихвати истину, и тиме сам
себе изопштава из Цркве.
Потреба пастирског утицаја се, дакле, састоји у томе да свако на кога се
он односи изађе из равнодушног, незаинтересованог односа према Јеванђељу, те да
већ почне или да се каје или да мрзи: „Да се открију помисли многих срца“ (Лк.
2, 35).
Особине најбољих пастира
За потпуни успех је, наравно, потребна светост, због чега у свим
неуспесима пастир не треба да одступи од самопрекора због свог духовног
несавршенства. Али, рећи ћемо да је још на самом путу ка светости, за пастире
који још увек нису потпуно савршени, могуће делимично „усвајање“ душа сопствене
духовне деце. Суштина пастирства се састоји управо у том „усвајању“.
Делатност наших најбољих пастира условљена је трима начелима, а мисао
усмерава на четврто. Та начела
су:
Познавање Божанског учења и црквених одредаба — не у сувопарном
догматском излагању, већ са стране духовног лечења које се у њима садржи.
Познавање човека у његовој непрестаној борби између добра и зла.
Способност за
самилосну љубав.
Ако се овоме придружи и познавање људских друштвених и псеудонаучних
заблуда (односно познавање живота и науке — опет, не само с фактичке стране,
већ управо са стране њихове привлачности за савремене карактере, као и њиховог
утицаја на човеков морални живот), добићемо слику савршеног пастира.
О проповеди
У коју врсту вежбања — теоријско-спознајно или унутрашње — треба
сврстати вежбање у проповедању? И у једно и у друго. Оно се може назвати
средством унутрашње припреме зато што је проповедање борба човека са самим
собом, са својим самољубљем, стидљивошћу и слично. С друге стране, проповед је
тесно повезана с теоријским објашњавањем себи самом и разумевањем истина вере.
„Пошто сам сматрао себе незналицом“, каже отприлике блажени Августин, „задржао
бих реч. Али како Реч Божија, када је унутра, бива релативно мало делатна, а
када се преноси другима, расте и за онога ко учи — као пет хлебова када су
апостоли почели да их деле народу — и ја се одлучујем да поделим са тобом
мрвице својих размишљања“.
У савременом животу, када малобројност пастира од свакога захтева велики
дар учитељства од првог дана њиховог свештенослужења, ова вежба у проповедању
нужнија је него икада пре. Надам се да ове мисли „аве свих ава“, како су
митрополита Антонија у Руској Заграничној Цркви (РЗЦ) звали, могу да нам буду
од користи.
Кроз године свог служења јасно видим сопствену сталну неспремност да у
правој мери, у разним околностима у које ме Божији Промисао стави, одговорим на
узвишени позив служитеља Свете Цркве. Управо зато искуства овако великих духовних
ауторитета морамо имати пред собом и усвајати их, како бисмо што боље
одговорили изазовима пред којима се налазимо као служитељи Свете Цркве.
Протојереј-ставрофор Јован Ристић
Нема коментара:
Постави коментар