У овим преломним данима, када сведочимо о паду претходног безбожног, декадентног и издајничког режима, дужност нам је да као православни архијереј јавно и недвосмислено изнесемо свој духовно-политички став. Сведоци смо коначног идеолошког суноврата целокупне савремене српске деснице и националне мисли уопште — било да је она политички организована или не — која је изгубила сваки духовни легитимитет пристајући на трајне компромисе унутар институција секуларне републике и прљавих изборних игара наметнуте либералне демократије. Истовремено, званична Београдска патријаршија пролази кроз најдубљи репутациони крах, што је директна последица њеног континуираног и упорног сергијанизма[1] који је кулминирао отвореном и срамном сарадњом црквеног врха са претходним владајућим структурама.
Слом овог компромитованог поретка отворио је простор за промене. Наша
подршка паду досадашњег режима и новоизабраним властима од самог почетка је
била јасна, али она је истовремено и — строго условна.
Као православни епископ, дубоко се и у потпуности ограђујем од либералних
грађанских идеологија које нове власти собом доносе. Наш завет и наше деловање
никада нису били везани за уставне реформе или демократска преформатирања још
једне секуларне републике у низу. Наша верност и духовно призвање припадају једино и
искључиво самодржавном монархистичком поретку и византијско-немањићком моделу
узајамне Симфоније Цркве и помазаног владара[2],
то јест, у одбацивању вредносног релативизма и чувању вредносног апсолутизма[3].
Нове световне власти морају бити свесне да републикански систем, чак и
када је очишћен од претходног криминала, у својој бити остаје нелегитимна
авнојевска творевина која десупстанцијализује српски народ. Такође, ниједна
власт на земљи нема истински благослов уколико се заснива на јакобинском начелу[4]
народног суверенитета и бирачког тела, уместо на суверенитету Бога. Чак и
парламентарна и уставна монархија за нас је само „псеудомонархија” и либерална
декорација унутар које државом и даље управља богоборна антихришћанска закулиса
кроз своје глобалне финансијске центре.
Нацију, као и
државу која представља њено суверено политичко оваплоћење и природни животни
оквир, у монархистичком контексту никако не можемо схватити као плебисцитарну
вољу демократског бирачког тела, него искључиво као народну вољу у њеном
историјском развоју — народа не као скупа савременика, већ као ланца нараштаја,
народа као једне одређене прошлости и будућности. Зато се ми заузимамо за
безусловно успостављање монархије — јединог облика владавине који је, још од
ромејских хришћанских царева па све до светих Немањића и нововековних помазаних
владара, Црквом благословен. То се мора учинити без икаквих референдума или
гласања, јер нико од савременика нема право да национални завет стави на
политичку коцку бирачког тела, које је, уз то, још и бољшевизирано и
изманипулисано савременим социјалним инжењерингом.
Истински духовни и национални препород Србије почеће тек онда када нова
власт одбаци секуларне окове модерног доба и смирено се поклони Светој тајни
владарског помазања, кроз коју световна власт добија свој једини божански
легитимитет преко догматско-канонски чисте јерархије Истинског Православља. Тај
божански легитимитет једини гарантује владавину правде и закона, јер је само Бог
извор сваке правде и једини Законодавац. Јер, насупрот таквом безакоњу, свако здраво и Богом благословено друштво
природно мора почивати на заветном, домаћинском принципу једноначалства (грч. μόνος — један, и ἀρχή — началство / власт; — монархија): домаћина у
породици, Краља у народу и Бога на небу. Овом светом поретку супротстављено је
анархично вишевлашће савремене демократије, која кроз лажну поделу на три
наводно независне гране власти уноси трајни раздор, сецира државни организам и
слаби снагу нације.
Будућност Србије
лежи у обнови органског друштва заснованог на струковним коморама, чији
представници — које између себе, као заступнике сваке струке, бирају сами
струковни савези — образују Краљевски Државни Сабор као израз саборне сарадње
нације и сувереног Владара, уместо досадашњег републиканског парламента. У таквом
саборном поретку, најугледнији представници својих струка не воде међусобне
сукобе за власт, већ саборно сарађују како би сви сегменти нашег друштва живели
у дубоком миру, правди и заједничком напретку. Овакав струковно-монархистички
поредак представља једину истинску брану против диктатуре либералне демократије
и политичких партија, које својим уским страначким интересима или
револуционарним идеологијама и склоношћу ка корупцији разједињују и уништавају хришћанску
нацију и државу.
Деловање нових
државних структура хришћанска савест може ценити једино у мери у којој оне
спроводе темељно очишћење јавног и институционалног простора од комунистичког
наслеђа и радикално раскидају са тековинама либералног поретка. Ова два система
представљају два фатална непријатеља који су, у заједничком историјском
континуитету, један за другим окупирали, обезличили и дубински ранили само српско
биће, уништавајући нашу хришћанску нацију и државу. Даљи опстанак либералних
установа и авнојевске заоставштине трпимо искључиво као привремено допуштење
Божије због нашег свенародног отпадништва. Али, док трпимо — ми не ћутимо!
Познато је да наша Истинска Православна Црква на својим богослужењима досадашње
безбожне власти није помињала у контексту призивања Божијег благослова, већ се
усрдно молила за њихово свргавање. Ту духовну и историјску судбину неће заобићи
ни нове световне власти уколико наставе путем својих претходника. Насупрот
томе, ми ћемо пастирски благословити и свим срцем поздравити сваки њихов напор усмерен
ка сузбијању јавног и институционалног зла и подршци добра, баш онако како нас
учи свештено Апостолско начело: „Јер старешине нису страх за добра дела него за
зла” (Рим. 13, 3).
Православни хришћани у суштини свога призвања не могу бити грађани овога
века нити утемељивачи пролазних секуларних република; ми смо пре свега заветни
поданици Српске Круне. Иако у овом савременом добу — као верни остатак из
апокалиптичног периода Филаделфијске цркве[5]
— имамо мало снаге и мало нас је, ми се нисмо одрекли Светог Предања и Истинске
Вере. Знамо да нас због наших непоколебљивих ставова многи у овом заслепљеном
нихилизмом веку могу сматрати заосталима и затуцанима. Међутим, целокупна историја хришћанства сведочи да
Црква Божија никада није опстајала зато што је пратила модне трендове времена,
већ управо зато што им се одлучно одупирала. Када је у давнини Свети Атанасије
Велики стајао потпуно сам насупрот читавог Царства, он је одбранио васељенску
чистоту православне догме и спасао хришћанску цивилизацију, оставивши нам у
аманет онај чувени заветни поклич: „Ако је цео свет против Истине, онда је
Атанасије против целог света”! Свето писмо нас учи да Бог увек изабира луде
пред светом да посраме мудре овога света, чинећи нас управо у нашој немоћи
духовно силнима. Стога, према новим световним властима ми немамо слепо поверење,
већ их пратимо са духовном будношћу и опрезом, држећи очи ума широм отворене и
политичко-идеолошки загледане једино у вечне хришћанске вредности и
успостављање православне самодржавне монархије. То су једини спасоносни путеви
за излазак наше Отаџбине испод прекривености оном душегубном „тамом туђинском,
са лепим именом и шареним оделом“, на коју нас је кроз тамнички прозор заветно
упозоравао Свети владика Николај Жички.
Позивамо вас, драга браћо и сестре, и наша духовна децо, на потпуну
духовну разборитост, трезвеност и чврстину карактера у овим данима политичких
метежа и искушења. Не упадајте у лажне заносе и не губите унутрашњи мир пред
пролазним превирањима овога века, већ сачувајте верност вечним вредностима
наших светих предака. Мир вам и благослов Божији!
Дано у манастиру Утешитељево, о Светом великомученику Димитрију
Солунском, месеца октобра/новембра лета Господњег 2026.
† Епископ АКАКИЈЕ Утешитељевски
[1] Сергијанизам:
Политичко-теолошки термин настао у Руској Православној Цркви након Октобарске
револуције. Означава доктрину коју је уобличио митрополит Сергије
(Страгородски) у својој Декларацији из 1927. године, у којој је прокламовао
потпуну лојалност Цркве безбожном совјетском режиму, тврдећи да су „радости
совјетске домовине уједно и радости Цркве”. У традиционалистичком контексту,
овај појам се користи као ознака за сваку врсту институционалног конформизма,
опортунизма и бескрупулозног служења црквеног врха секуларним и антихришћанским
властима ради очувања материјалних привилегија.
[2] Симфонија
државе и цркве: Класични византијско-немањићки модел државотворности који
полази од начела диархије (двоструке власти). Дефинисан у Новелама цара
Јустинијана из 535. године, овај концепт предвиђа складну синергију између
Свештенства (које брине о спасењу душа) и Владара Помазаника (који праведно
управља државним пословима). Однос се упоређује са суживотом душе и тела у
човеку, где држава делује под моралним и духовним вођством Цркве.
[3] Вредносни релативизам наспрам Вредносног апсолутизма: Филозофско-политичка раван у којој се супротстављају модерни грађански системи и традиционално Самодржавље. Вредносни релативизам либералне демократије заступа тезу да не постоји једна, стална истина или објективни морал, већ се закони и етичке норме непрекидно мењају у зависности од воље Богу супротстављених „просвећених“ елита. Насупрот томе, вредносни апсолутизам се заснива на постојању вечних, непроменљивих Божијих и природних закона које државни апарат мора строго поштовати и штитити.
[4] Јакобинско начело народног суверенитета: Појам изведен из радикалног наслеђа Француске револуције из 1789. године и владавине јакобинског клуба. Овај доктринални модел у потпуности укида начело да свака легитимна власт потиче од Бога, постављајући човека на престо суверенитета. „Воља гласачке гомиле” (демос) постаје врховни извор права, чиме се отвара простор за масовну медијску и политичку манипулацију народима.
[5] Филаделфијска
црква: Мистично-есхатолошки појам преузет из библијске Књиге Откривења
(Апокалипса Светог Јована Богослова, поглавље 3). Представља шесту од седам
историјских цркава, којој Господ упућује једине речи чисте похвале,
наглашавајући да она „има мало снаге”, али да је сачувала заповест трпљења и да
се није одрекла Његовог Имена. У хришћанском традиционализму, ово је синоним за
„верни остатак” у последњим временима — малобројну заједницу хришћана која
одбија било какав компромис са Валом модерне апостасије (отпадништва), црпећи
своју снагу искључиво из непоколебљиве верности Богу.
Нема коментара:
Постави коментар