Одломак из објашњења Молитве Господње, из беседе у уторак двадесет треће недеље по Педесетници Светог Игњатија Брјанчанинова
Хлеб наш насушни дај нам данас. Овде се не говори о пропадљивој храни! Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути[1]; реч је о храни која даје живот вечни и остаје за вечност, о новој храни коју је људима даровао очовечени Син Божији, о хлебу живота који је сишао с неба, о хлебу Божијем који може да насити читав свет и да му пода вечни живот.[2] Реч насушни означава да је овај хлеб, по своме квалитету, изнад свега постојећег.[3] Његова узвишеност и светост су бесконачни, недокучиви; освећење и достојанство које пружа његово једење неописиви су и необјашњиви. Хлеб који даје Син Божији је Његово свесвето тело, које је Он дао за живот света.[4] Чудесној храни придодато је исто толико чудесно пиће. Тело Богочовека дато је као храна верујућима, а крв Његова као пиће. Богочовек се ничим није разликовао од других људи, као савршени човек; но, уједно, Он је био и савршени Бог: споља гледано сви су у Њему видели и опажали човека, али по делима познавали су Бога. Слично томе Он је благоизволео да Његово свесвето Тело и Крв буду прикривени материјом хлеба и вина: и виде се и опажају се хлеб и вино, али у се њима прима и једе Тело и Крв Господња. Нема речи, нема средстава да би се представило то стање у које се узводе причасници Тела и Крви Богочовека. Богочовек је то стање представио на следећи начин: Који једа Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему.[5] Стање које је представљено и објашњено овим речима, остаје недокучиво и необјашњиво: помоћу тих речи људском уму се представља недостижна висина. Она је позната једино Богу: Нико не зна ко је Син, осим Оца[6]; и онај ко се сјединио са Сином у једно, није у потпуности схватљив ни ближњима ни себи; у довољној мери схватљив је само Богу.
Према достојанству хране, према оном дејству које се остварује услед узимања хране код оних који једу, Господ је Своје тело назвао јединим истинским јелом, а Своју крв јединим истинским пићем човека обновљеног искупљењем.[7] Уобичајена храна синова старог Адама – која им је заједничка са бесловесним животињама, уништава се варењем и не може да одагна смрт – то јело које пролази[8], недостојна је да се назове храном од када се појавио хлеб насушни, који сиђе с неба, хлеб који уништава смрт и даје живот вечни.[9] Хлеб наш насушни дај нам сваки дан[10] – тако ово мољење пише свети јеванђелист Лука. Са мољењем је сједињена заповест, која хришћанину налаже обавезу, данас тако занемарену, свакодневног причешћивања светим Тајнама. „Рекавши дај нам сваки дан, Господ је изразио мисао да без овог хлеба нисмо способни да проживимо ни један дан духовног живота. Рекавши дај нам данас, изразио је мисао да треба да га једемо свакодневно, и да није довољно ако смо га примили јуче, уколико нам данас не буде дат поново. Свакодневна потреба за тим хлебом подразумева да смо учестали са овим мољењем и да га већ приносимо у сваком тренутку: нема дана у који за нас не би било неопходно да употребом тога хлеба и причешћивањем њиме утврдимо срце нашег унутрашњег човека“.[11]
Извор:
АСКЕТСКЕ ПРОПОВЕДИ, Библиотека Очев Дом, Београд 2017,
превод: Младен Станковић
[1] Мт. 6,31.
[2] Јн. 6, 27,33.
[3] Преподобни Касијан, Coll.
IX, cap. XXI.
[4] Јн. 6,51.
[5] Јн. 6,56.
[6] Лк 10,22.
[7] Јн. 6,55.
[8] Јн. 6,27.
[9] Јн. 6,58.
[10] Лк. 11,3.
[11] Преподобни Касијан, Coll.
IX, cap. XXI. Овакво објашњење хлеба насушног никако не чини неприкладним
читање молитве Господње пред трпезом, према манастирском типику: материјални
хлеб ту служи као слика хлеба који сиђе с
неба.
Нема коментара:
Постави коментар