РУСКА ЦАРСКА ПОРОДИЦА, СТРАСТОТЕРПЦИ ИЛИ МУЧЕНИЦИ?

Како то да су Јевреји, у лику јеврејске организације Антидифамацијске лиге (ADL) из САД, потомци, једноверци и сународници оних који су ритуално убили царску породицу Романов похвалили одлуку Московске патријаршије (МП) о њиховој канонизацији?

Крв његова на нас!

Реч светог Јована Шангајског, изговорена у Бриселу 1962. год.
у спомен-цркви Цару-Мученику Николају II

Убиство цара Николаја II и његове породице је особено како по кривици руског и других народа (руске империје, нап. прир.), тако и по својим последицама. Оно није почињено одједном, већ је припремано постепено.

Гнусна клевета пољуљала је лојалност значајног дела руске јавности према цару, па чак и поверење у њега. У вези са тим, вешто изазвана настала побуна није наишла на одговарајући отпор ни од стране тадашње власти ни од стране друштва. Њихова малодушност, кукавичлук, предаја и издаја били су пројављени у свој пуноћи. Многи су пожурили да траже наклоност и поверење од злочинаца који су дошли на власт. „Народ је ћутао“ у почетку, а затим је брзо почео да се користи новонасталим околностима. Свако је покушавао да оствари своју корист, газећи Божје заповести и људске законе. Ништа није јавно учињено да би се заштитио Господар и престо. Вест о лишавању слободе Цара и његове Породице ћутке је прихваћена. Само су од стране малобројних тајно узношени молитве и уздаси оних који нису подлегли општем искушењу и који су разумели злочинаштво тих дешавања. Стога се Цар нашао потпуно у рукама својих тамничара и нове револуционарне владе, која је знала да може да ради шта год хоће.

Ритуално убиство последњег руског цара

Свети царе-мучениче Николаје моли Бога за нас!

17. јула 2025. навршило се 107 године од убиства руске царске породице и благоверног хришћанског самодржавног Господара и Цара Николаја II Романова. 

Ово убиство није обично политичко убиство, како се оно покушава представити, већ је мистичан чин, који у себи садржи дубок и страшан тајанствени апокалиптични смисао. Шта више, оно је ритуални обред који су извршили земаљски носиоци тајне безакоња. А „Тајна безакоња“ (2.Сол.2,7) је делатност супротстављена „тајни побожности“ (1.Тим.3,16), сатанска човекомржња, супротставаљена Божијем човекољубљу. И као што је тајна побожности - јављање Богу у телу, Божански домострој људског спасења, тако је тајна безакоња сатански домострој људског поробљења и погубљења. Против тајне Божије, тајне Христове – Цркве, поставља се тајна сатане, тајна зла. Она је нека врста тајне која долази из пакла, која улази у овај свет ради припреме доласка човека безакоња, Антихриста. А бивши богоизабрани јеврејски народ, који је некада био земаљски носилац тајне побожности, одбацивањем и убиством Христа, постао је сатаноизабран и као такав земаљски носилац тајне безакоња. 

Пазите се да вас не преваре! (Лук. 21:8)

У наше време, отпадништво и свејерес екуменизма успели су да завладају црквеном врхушком, па чак и већином јерархије у свим Помесним Православним Црквама! Осим једне - Руске Заграничне Цркве, што је од посебног значаја за целокупну Православну Пуноћу, али о томе, касније. У исто време "прост" верујући народ иако свестан отпадништва свог црквеног началства, он га са поверењем неодступно прати као верно стадо истинског пастира. На честу констатацију да се овакво стање ствари никада није догодило у историји Хришћанске Цркве, одговарамо да је управо таква ситуација била у Старозаветној Цркви уочи и током Првог доласка Христовог. „Прости“ верујући Јевреји били су уверени да верују у Бога Аврама, Исака, Јакова и да поштују Богом дани Мојсијев Закон, веровали су да њихови духовни наставници (првосвештеници - архијереји, прим. прир.) и вође исповедају исту веру у Оца Небеског. А Христос им је рекао: „Вама је отац ђаво, и жеље оца свога хоћете да чините... Када говори лаж, своје говори; јер је он лажа и отац лажи“ (Јн. 8:44). Ако би ово рекао обичан човек, онда би се такве речи могле схватити не у буквалном смислу већ као увреде у жару расправе. Али у устима Христовим - ово је директан доказ свесног обожавања Луцифера - ђавола које је сазревало у тајним местима јеврејског рабината. У данашње време је разјашњено како је до тога дошло. Током вавилонског ропства, неки рабини су прихватили халдејску кабалу и од ње створили сопствену, јеврејску кабалу. Садашње масонство обавезује свакога ко је инициран у степен „мајстора“ да проучава ову „јеврејску кабалу“. Јеврејски рабини, посебно посвећени обожавању ђавола, који чине мањину чак и у самом рабинату, а да не помињемо целу масу „обичних“ Јевреја, како тада тако и данас, обманом држе цео јеврејски народ у својим мрежама који је још увек уверен да га њихови учитељи воде ка истинитом Богу. Али дух (!) „оца лажи“ кроз „главешине“ посебно посвећене рабине продире у целокупну масу јеврејског народа, чак и изван њихове свести, и чини јеврејство у целини носиоцем зла широм света, за све народе.

Исповеднички став Руске Заграничне Цркве у два одломка из беседа Митрополита Виталија Њујоршког

Митрополит Виталије (Устинов) у руском заграничном манастиру Лесна, Француска 

☩ „Оптужују нас да се изолујемо и одвајамо од свих. На ово можемо рећи да у Православној Цркви, када се каже о нечијем одвајању, то увек значи одвајање од Цркве, од Истине, од канона, од Светог Предања и ни од кога другог и ни од чега другог. Црква не познаје ни већину ни мањину, јер Црква није демократија. Њен критеријум је увек само Истина, која може бити и у већини и у мањини; у оба случаја, Истина Цркве ће увек бити у свој својој пуноћи. Узгред, можемо се сетити да је већина разапела Христа. Све ове 62 године наше РЗЦ у иностранству трудили смо се да будемо верни Цркви, њеном Предању, њеним канонима, и када нас оптужују за неку врсту одвајања, то је слично ситуацији у којој би се пристаниште оптужило да се одвоја од брода. Сви знају да са пристаништа полазе све врсте бродова, чамаца, па чак и огромни трансатлантски бродови, упућујући се ка „далекој земљи“, али се не може оптужити пристаниште да се тобоже удаљава од бродова.“

Митрополит Виталије (Устинов) првојерарх Руске Заграничне Цркве, одломак из беседе: „Нећу казати тајну непријатељима Твојим“, Инсвич, САД, 1982.

„Свети“ старац Пајсије светогорац о јереси екуменизма, јересијарху Вартоломеју и ревнитељима за православље

1992. на око 6 месеци после бруталног избацивања монаха који су били верна чеда Руске Православне Заграничне Цркве из скита Пророка Илије са Свете Горе Атон, који су неправедно протерани из свог манастира од стране новопостављеног у то време „патријарха“ Цариградског Вартоломеја[1], при сусрету са чувеним старцем Пајсијем у светогорском пристаништу Дафни, један ходочасник је пред окупљеним мноштвом људи упитао старца: „Старче (геронда), шта мислите, да ли је било исправно што је Патријарх протерао монахе скита Пророка Илије из њиховог манастира?“ Старац Пајсије је одговорио: „Ако се мајка која доји бебу прехлади, не одузимамо јој бебу и не дајемо је некој другој мајци која има рак“. Рекавши ово, старац Пајсије је наставио да објашњава да је Цариградска патријаршија мајка која једноставно има „прехладу“, док је Руска Православна Црква Заграничне Русије мајка која има рак! По старцу Пајсију јерес екуменизма је безазлена „прехлада“, док је непромењено Православље ревнитељских монаха Руске Православне Цркве Заграничне Русије смртоносни рак!

АПОСТОЛСКА СТРОГОСТ ПО ПИТАЊУ ЧУВАЊА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

Одломак из ранохришћанског дела "Подсетник (Commonitorium)" од преподобног Викентија Леринског, светог оца са  почетка 5. века из тадашње православне Галије (Француске). Православна црква га прославља: 24. маја/6. јуна.

Свима је познато како силно, како страшно, како сурово грди блажени апостол Павле оне, који су са задивљујућом лакоћом, веома брзо прешли од благовести, која их је призвала у благодат Христову, у другу благовест, која је нешто друго (Гал.1:6–7), који су изабрали себи учитеље по својим жељама, одвраћајући слух од истине, обратили се баснама (2Тим.4:3–4), и који подлежу осуди због тога што су одбацили претходну веру (1Тим.5:12); оне које су преварили они, о којима пише тај исти апостол римској браћи: „Молим вас пак, браћо, да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се. Јер такви не служе Господу нашему Исусу Христу него својему трбуху, и благим и ласкавим речима варају срца незлобивих.“ (Рим.16:17–18).

ПРЕСТОЛНИ ПРАЗНИК МИКУЉСКОГ МАНАСТИРА

Извештај преузет са манастирског сајта СТЈЕНИЧАНКА

Служењем Свете архијерејске Литургије прославу наше манстирске славе Јовањдан благодатно су увеличали наши Преосвећени Архијереји Акакије и Нектарије уз саслуживање свештеног клира и уз присуство монаштва, наших пријатеља, добротвора и верног народа који су поднели велики труд да ходочасте нашу Микуљску планинску пустињу.