БЕСЕДА ВЛАДИКЕ АКАКИЈА НА СВЕТОГ САВУ – 2015.

Скоро осам векова нас дели од пресељења на небо оца нашега светога Саве Немањића. Његова христољубива личност и делатност задужили су наш српски род за вјек вјека. Нико пре њега, а нико ни после њега није наш српски род довео до пуноће раста црквеног и пуноће раста државног. Није овај великан над свим великанима живео дуго свој овоземаљски век, тек шест десетлећа. Али овај временски период иако за људски век свакако не беш велики, био је у потпуности прожет Христом Богом  и као такав био је Богом благословен, и био је и остао за развој нашег рода српског все и всја. Захваљујући њему наш род доби народну, отачаствену, самосталну Цркву која је могла овенчати народном круном миропомазаника Божијег - самодржавног краља Српског.
Продуховљен небеском мудрошћу знао је свети отац Сава да је за спасење српског народног бића неопходна самостална Црква и самостална држава. Знао је да без црквенотворности не може бити ни државотворности. А да би овај комплексни организам народног бића састављен из земаљског и духовног заживео и до пуноће сазрео, и преживео сваки видљиви и невидљиви напад и искушење било је потребно успоставити Богом благословену двоглаву симфонију власти, Цркве и самодржавне краљевине. Ту спасоносну симфонију сликовито и данас на грбу српском представља немањићки бели двоглави орао. Није свети Сава све ово мукотрпно издејствовао ради некаквог политичког престижа или земаљског благостања свог народа. Једним и једино вредним и вечним разлогом руководио се светац Божији – спасењем свога народа. Његова у Христу стваралачка мисао била је усмерена на најсигурнији и најлакши начин спасење душе српског рода, а брига о спасењу народа мора бити првостепени императив како Цркви, тако и држави без обзира што се њихове сфере делатности на животном пољу разликују јер Црква брине о духовном, а држава о земаљском. Те наизглед различите сфере делатности Цркве и државе прожимају се у крајњи заједнички циљ, спасења душе и задобијање Царства небеског народа због кога оне и постоје. Он је знао да су и Црква и Држава дужне да помогну људима у постизању тога циља. Краљ и Архиепископ су позвани да буду слуге Божје, служећи народу и помажући му у остварењу тог вечног циља. "Тражите најпре царства небеског од Бога и Његову правду" (Мат.6,33). Ово је био свечев програм за Српску народну цркву и државу. Ово није била јеванђелска заповест само за апостоле и уски круг њихових ученика већ и за обичне грађане, краљеве, црквене вође и све нас који живот свој проводимо на земљи било тада, било сада.

Зато је свети Сава наш најбрижнији отац или како га је назвао свети владика Николај – наш, после Христа, други спаситељ. Ни једна народна, помесна Црква не поштује толико неког свог свеца колико Српска Црква поштује светог оца Саву. Зашто је то тако? Једноставно, јер ни један светац се није толико свеобухватно заузео око свог народа бринући о његовом спасењу онако као што се то за Српски народ заузео свети Сава. Ето зашто га у таквој небивалој и невиђеној слави наш народ поштује и прославља. Ми овде говоримо о неизрецивим и непроцењивим даровима светога оца Саве којих смо се као народ удостојили без нашег труда и за то смо му док год постојимо неизмерно благодарни. Но, да ли смо свесни да су ови Савини дарови уједно и његово свето завештање? Да ли ми имамо право да се тих дарова олако одрекнемо, а да се и даље зовемо Савиним народом? Кад год смо заборављали да је Царство небеско претежније од царства земаљског сустизала нас је паклена несрећа. Кад год смо одступали од Савиних завештања сустизало нас је тешко страдање и подјармљивање под љути јарам непријатељски. И данас, авај нама, испијамо горку чашу страдања и окупације јер смо напустили пут спасења, пут Царства небесног, пут који у живот води. Кренули смо опасним и смртоносним странпутицама овоземаљског мрачног безбожног царства који води у вечну пропаст преисподње.

Тек што са себе уз помоћ Божију и уз помоћ надахњивања светосавским идеалима скинусмо петовековни турски јарам и тек што српска круна из гроба поново на трен засија кад оно ми безумно похрлисмо да се уподобљавамо безбожним западним револуционарним тековинама. Хтели смо западни модел несамодржавне парламентарне псеудо манархије који нагриза здраво ткиво народно и који је припремао несрећни народ наш за пошаст богоборне комунистичке диктатуре. Таман да збацимо са себе комунистичко зло кад оно наш народ омамљен запахом сопственог греха захтедне западни накарадни систем вредности туђ небеским идеалима Светосавља: демократију, атеизам, леберализам, јавни неморал, секуларизовано друштво одвојено од вере и цркве, укратко – безбожност комунизма заменила је безбожност демократије. Народ светога Саве изневерио је Светосавске идеале и приклонио се парламентаризму, комунизму, демократији тим породима адским који проистекоше из западног отпадништва и безбожништва.  У безумљу своме располути народ наш немањићког двоглавог орла на пола и тако са њега сиђе благослов Божији који свети Сава са неба својим молитвама низпосиљаше. На ова последња најстрашнија отпадништва светосавска јерархија гледаше равнодушно, не опомињући свој други део целине народног бића на смртоносну опасност коју доноси напуштање Светосавског завета симфоније власти између самодржавне круне и Цркве и та равнодушност на крају доведе светосавску јерархију до најпогубније тачке отпадништва - издају вере и то из истог разлога због кога и скупоцена светосавска држава пропаде, а то је безумна тежња ка уклапању у безбожни западни систем вредности у својој суштини изразито антихришћански који се руга хришћанском моралу и глорификује грех служећи антихристовој синкритистичкој глобализацији васцелог човечанства. Предадоше веру православну главни и основни залог спасења те се на тај начин деси коначни и најпогубнији раскорак са светим Савом. Остављање и презрење богомустановљене самодржавне краљевине неминовно је довело до отпадништва у вери. Некада бео, сјајан и моћан двоглави немањићки орао данас од сопственог народа изневерен, разапет и располућен као каква злокобна утвара сведочи о великом, највећем посрнућу некада славних потомака Савиних. Светосавље је од стране јерархије, народних вођа и самог народа изневерено и остављено. Без обзира на величину размере овог у историји нашег народа беспрецедентног отпадништва од свега светлог и светог и приклањању свакој могућој пројави таме и зла светлоносни барјак светосавски се и даље виори можда више не у краљевским дворима, владама, генералштабима или над патријаршијом и дивним саборним храмовима и манстирима – задужбинама наших предака него по пустињама, горама, селима, предграђима и градовима у катакомбама, у храбрим рукама оних који нису преклонили колена пред савременим Ваалом екуменизма и глобализма. Да, светосавска застава ће у Српском роду увек наћи свог неустрашивог заставника који ће је држати чврсто и храбро ако затреба и до мученичке смрти за светосавске идеале. Ко ће бити тај заставник то одлучује свако од нас понаособ. Верност Христу, преданост круни, отаџбини и народу увек је захтевало пожртвовано прегалаштво. Тако и данас истински чувари светосавских идеала морају бити спремни на сваку врсту жртве. Судбоносна борба за повратак и очување истинским хришћанским вредностима светосавских светиња и идеала свима нама који се сматрамо истинским светосавцима тек предстоји. У ту борбу морамо ући храбро са непоколебљивом вером да је са нама сам свети отац наш Сава. Та борба се односи на првом месту на борбу против нас самих, односно наших греховних навика и слабости. Када победимо сами себе и грех у нама који не само да разара сваког од нас појединачно него својом адском трулежношћу нагриза цео организам народног бића, и када наш живот у потпуности предамо Христу Богу, тек тада ћемо бити спремни да се прихватимо борбе за народно просвећење и спасење, борбе за повратак светосавским светињама и идеалима. Уз то је неизоставно потребна борба за благочестиво правоживље и васпитање омладине српске у духу Светолазаревских и Светосавских идеала јер је правилно васпитана омладина залог за будући препород васцелог народа. Садашњи очајни услови и наизглед безизлазна ситуација у којима се нашао наш народ разасут по окупираним земљама српским уз катастрофално отпадништво црквене јерархије у нама сигурно не буди ни најмањи трачак оптимизма. Но, не заборавимо да овакво жалосно стање траје свега  седам десетлећа која су у поређењу са петовековним ропством под турцима заиста ништа. Можемо се ми уз помоћ Божију и уз молитвено заступништво светога Саве подићи и збацити јарам безбожнички. Није нашем народу такав удео борбе за ослобођење нимало стран, шта више, чешће смо проводили време у борби за слободу него у самом уживању извојеване и Богом дате слободе. Тако и сада сву своју наду положимо на Бога и усрдно се помолимо првопрестолнику и просветитељу српском светитељу Сави да ниспошаље благослов Божији на народ свој како би се привели памети и отпочели борбу за поновно успостављање Светосавске двоглаве симфоније. Свети Сава нас позива на одбрану светог православља без којег нам нема спасења! Свети Сава нас позива на обнову Светосавске земаљске војинствујуће Цркве која неустрашиво хита ка небеској Цркви победничкој. Свети Сава нас позива на васкрс самодржавне круне без које нашем народу нема слободног и достојанственог живота! Свети Сава нас позива на обнављање земаљске отаџбине устројене на начелима  светосавске двоглаве Симфоније која ће род српски најбоље припремити за прелазак у Отаџбину небеску где ћемо у радости окупљени око светог Саве к'о синови царски посред царске славе прослављати Тројичног Бога – Свету живоначалну Тројицу Оца и Сина и Светога Духа у све бесконачне векове векова. Амин.

САВИНДАН НА УТЕШИТЕЉЕВУ (2015.)