Позивамо све истинске синове и кћери наше Светосавске Српске Истински Православне Цркве, да својим прилозима, узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог, вечног и непролазног, и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских. Позив је упућен свима да помогну од сувишка свога или од своје смирене лепте, да се реализује пројекат УТЕШИТЕЉЕВА– духовног центра СИПЦ и седишта Истински Православне епископије Утешитељевске. Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити, а при молитвама, непрестано ћете бити пред Богом помињани за спасење душа ваших и за живота и по упокојењу као ктитори и приложници ове нове светиње.

субота, 14. новембар 2015.

НЕОБИЧНО УПАДЉИВ СИМПТОМ ПРИБЛИЖАВАЊА КРАЈУ


А сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу
Биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће од
зла на горе, варајући и варајући се. (2 Тим. 3,12-13)

         Свети апостол Павле даје у својој другој посланици Тимотеју изванредно живу слику наступања „последњих времена“: Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли (2 Тим 3,1-5).
         Какво запањујуће јасно и фотографски тачно изображење свега што се сада збива у свету!

         Али за наше време особито је карактеристично оно што свети апостол Павле даље пише: Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се (2 Тим 3, 12-13).
         У савременом свету је управо такво стање, и у личном, и у друштвеном, и у државном животу, па чак и у – страшно је рећи, али је тако! - црквеном животу свих вероисповести, свих такозваних „деноминација“.
         Људи који искрено хоће да живе побожно у Христу Исусу неугодни су савремном свету, који се дубоко заглибио у блато сатанског зла, иако тога нису сви сасвим свесни. Такви људи нису пожељни јер се не саображавју духу времена и сметају злим да чине своја дела.
          И ево, њих на све начине потискују, гурају у страну, угњетавају, и најзад, отворено их прогањају, нарочито ако они не седе ћутке, него покушавају да свима отварају очи за оно што се догађа у свету и разобличавају растуће зло.
         Може се рећи да је то већ постало правило и као неки закон савременог живота. Тек што се појави на видику човек који жели да живи по истини и правди Божијој, да угађа само Богу, а не људима, и да Њему јединоме служи својим животм, одмах однекуд „неко“ даје знак који се одмах шири: да таквог човека смишљено прогоне, оцрњују и на све начине срамоте, да га клевећу, да у свему ометају његово напредовање, да не допуштају његов утицај на друге, да га свуда отпуштају и одстрањују све до покушаја да га сасви „збиршу са лица земље“,  јер њему никако нема места у злу овога света које слави своју привремену победу међу људима – до доласка праведног Судије, Даваоца плате.
         Богоборно зло које је тријумфовало у нашој несрећној Русији уништило је много таквих православних људи, архипастира и обичних верника. Исто се наставља сада и свуда у иностранству, и у православним и у неправославним земљама, и иза „гвоздене завесе“ и у земљама такозваног „слободног света“, слободног само по спољашњем привиду, али  у разним варијантама и формама са једним заједничким циљем: збрисати са лица земље све оне који им стоје на путу. А свако ко искрено жели да живи побожно у Христу већ самим тим стоји им на путу и мора бити у сваком случају уништен и морално и физички уколико је то могуће остварити без знатне штете по њих саме.
         Није без разлога Господ предсказао својим ученицима, а преко њих, наравно, и свим својим верним следбеницима: Усвету ћете имати жалости (Јн 15,33), утешивши их на истом месту: Али не бојте се, ја сам победио свет.
         Зашто је тако?
         Зато што је милосрдан и милостив Господ, дуготрпељив и многомилостив (Пс 102,8). Управо зато Господ и не жури са кажњавањем злодела људи палих и порочних, очекујући њихово покајање и обраћење, као што је речено у старој руској пословици: „Бог истину види, али не јавља је брзо“, а за оне који теже да угоде Богу и да спасу своју душу трпљење искушења од злих људи може бити духовно корисно, очишћујући их као злато у пећи. И Господ допушта неко време злим људима да славе победу, а онима који хоће да живе побожно да трпе страдања. Али како зли људи и опсенари не би напредовали од зла на горе, варајући и варајући се, њихов час наплате ће доћи, јер њихов суд одавно не доцни, и погибао њихова не дрема (2 Пет 2,3). И тим страшнија ће за њих бити погибао што упорније буду окоревали у злу, на све начине оправдавајући себе за сва своја зла дела и поступке и остајући туђи истинском нелицемерном покајању.
         А какву заиста страшну слику у овом погледу представља савремени свет!
         Зли људи и опсенари све више ће напредовати у злу, настојећи да потпуно приграбе у своје руке сву власт над саврменим светом. Скоро свуда у њиховим је рукама државна и политичка власт, они контролишу религиозни и црквени живот, не допуштајући да он у  било чему противречи њиховим интересима; од њих зависи здравље, живот и смрт људи, они чврсто држе у својим рукама васпитање нових младих нараштаја, стврајући за себе потребан тип „новог човека“, обезбоженог и рашчовеченог; у њиховим рукама је капитал, помоћу кога одлучују о материјалном благостању приморавајући све да буду у најтешњој зависности од њих; продиру већ и у душу и савест људи, контролишу њихове мисли и осећања.
         Ови зли људи и опсенари, који сада готово свуда господаре и свима натурају своју вољу, у већини случајева су прави преступници, за које би некада било само једно место: у затвору или на робијашким редовима. Вешто, на разне начине, сплеткама и преварама они захватају власт у свим областима човековог живота и користе је у своју сопствену корист или интересе.
         Међу њима су највише распрострањена два психолошка типа. Један тип су људи безобзирни, несавесни, пробојни грубијани, вулгарни циници и неваспитани подлаци, који узимају све како се обично каже, „грабећи“. Други тип су препредени, лукави „језуити“, лицемери претворице, који умеју да оставе утисак својом спољашњом лепом васпитаношћу и уљудношћу, лажни великобрижници за опште добро, каријеристе који енергично оствраују своје личне користољубиве циљеве, али умеју да их вешто скривају од погледа других и да се представљају као „хумансти“ спремни да сваког обаспу доброчинствима и дају му оно што хоће, спретни демагози који умеју да у случју потребе узму на себе чак и изглед побожности одричући се, наравно, силе њезине (2 Тим 3, 1-5), јер им је истинска побожност туђа и неинтересантна, а изглед њен за њих је само средство за постизање својих уско егоистичних циљева. У наше време многи наивни људи хвале сва њихова дела и поступке као тобоже мудру „прилагодљивост“ и „еластичност“.
         Ово су, наравно у општим цртама, два типа људи који у наше доба имају „животни успех“ и долазе до високих звања и дужности и угледног положаја у савраменом друштву. Кратко речено: то су или безобзирни „подлаци“ или лукаве варалице – „језуити“. И за једне и за друге у суштини нема ничег светог: све у овом свету треба да служи њима, њиховим чисто личним интересима.
         Такви људи, сродни по карактеру и стремљењима, радо подржавају једни друге, јер, по изреци, „свој свога одмах препознаје“, ако је то у складу са њиховим личним рачунима и интересима, по принципу „узајамног јамства“, али се беспоштедно, са свом неумољивом суровошћу окомљују на оне који „нису њиховог духа“ настојећи да их буквално „збришу са лица земље“ да им ови не би били препрека и, макар неми, прекор савсети, будући да је још нису сасви изгубили.
         Преступност и тешку одговорност пред Богом ових злих људи и опсенара умногоме, повећава и то што они не само да и сами чине зло, него и друге подстичу на то, користећи за то своју власт над њима. Они не само да се сами варају, обмањујући себе, него и друге варају и саблажњавју, заборављајући или нежелећи да знају да се на њих односе Христове речи: Који саблазни једног од ових малих који верују у мене боље би му било да се обеси камен о врат његов, и да потоне у дубину морску (Мт 18,6) и тешко човеку оном кроз кога долази саблазан.
         Ови људи се навикавају да непрестано лажу и томе уче друге, ширећи свуда лаж. Сејање лажи постепено постаје њихова потреба, њихов елемент ван кога не могу да живе, јер би тада требало да се и сами коренито промене, одступајући од онога што је постало њихова друга природа.
         Баш на њих се и односе речи великог пророка Божијег Исаије: „Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слатког горко“. (Ис 5,29)
         И под њиховим утицајем многи стварно почињу да верују у лажи, што такође сведочи о приближавању краја, јер баш о том времену Свети апостол Павле пише Солуњанима: И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи (Сол 2,11).
          Ко може рећи да то време већ није наступило, јер се сада тако широко распрострањује лаж сваке врсте и скоро сви су спремни да јој верују, особито ако је то корисно за устројство њиховог земаљског благостања?
         Све ово је још крајем прошлог столећа запазио наш истакнути државник К.П. Победоносцев, толико омрзнут због своје праведности, од стране безбожних комуниста и социјалиста, који желе да на лажи граде „ново“ људско друштво. Он је у својој истински значајној књизи „Московски зборник“ писао:
         „Чини ми се да још никада отац лажи није изумео такав сплет свакојаких лажи као у наше смутно доба, када се одасвуда чује толико лажљивих речи о истини. Како се усложњавају облици друштвеног живота, тако настају нови лажни односи и читаве установе потпуно прожете лажју. На сваком кораку срећеш велелепна здања на чијем фронтону је написано: „Овде је истина“. Улазиш, и не видиш ништа осим лажи. Излазиш, и када покушаш да приповедаш о лажи којом ти је душа огорчена, људи негодују и препоручују ти да верујеш и проповедаш да је то истина ван сваке сумње.“
         Добро речено! Ако је тако било већ крајем прошлог столећа, колико је пута лаж од тада порасла и учврстила се, да би тријумфовала у наше дане, након што су њене слуге срушиле нашу православну Русију.
         И заиста, шта видимо у времену које преживљавамо?
         Буквално све је отровано лажју. Лаж је у узајамним односима људи међу собом, лаж је у јавном животу, у политици, у државном и међународном животу. Али разуме се, нарочито је неподношљива и сасвим недопустива лаж у Цркви, тамо где људи природно ишту и желе да виде само истину. Тамо где се разглашава ма каква лаж – више нема Цркве.
         Ето шта смо дочекали! Али тешко онима који то не виде и неће да знају, радо се мире са сваком лажју и „срамно су равнодушни и према добру и према злу“, јер нас очекује још већа поплава зла и његово концентрисање у једном човеку – противнику Хрисотвом, како о томе јасно уче Реч Божија и свети оци Цркве, и тада ће бити крај.
         Зар да останемо равнодушни и према томе какав ће за нас бити крај?
         Христос васкрсе из мртвих, смрт смрћу уништи, и свима у гробовима живот дарова – још увек пева света Црква на свим богослужењима током четрдесет дана.
         Христос васкрсе из мртвих – то значи, како учи Реч Божија, да ћемо с Њим васкрснути и ми.
         Али шта ће даље бити са нама?
         О томе је Господ говорио раније – да ће по васкрсењу за нас бити само два пута: Долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (осуде) (Јн. 5, 28-29).
         Који од та два пута ће бити наш?
         Шта нас очекује – вечни блежени живот или осуда на вечне муке?
         Да ли размишљамо о томе?

         Знајмо да то од нас самих зависи.

Архиепископ Аверкије Таушев

1 коментар:

mario djako је рекао...

Bog Vam pomogo.
Hvala. Na istini.