Пост који
називамо Божићни, установљен је због тога, да би припремио хришћане да достојно
дочекају празник Рођења Христовог, слично томе као што је Велики пост
установљен као припрема за светли празник Васкрсења Христова. Божићни пост као
и Велики траје четрдесет дана. Зашто је тако дугачко време одређено припремама за празник?
Зато што је
догађај због кога је и установљен тај празник, толико велики, да је припремању
људског рода за њега Промислу Божијем било потребно више од пет векова. Било је
потребно да се на посебан начин устројавају судбине народа земље: једна царства
да се подигну, друга да се свргну; за наговештавање о њему Духу Божијему било је
потребно да надахњује пророке, да подигне многе праведнике, да покаже виђења и
праобразе и да кроз њих разјасни значење догађаја, као и да укаже време, место
и околности његовог испуњења. И поред
свега тога тајну побожности разумели су у своје време само малобројни: на небу –
анђели, на земљи – пастири и мудраци.
Као што су у време
рађања Христа Спаситеља за Њега сазнали само малобројни, тако и сада само
малобројни разумеју ту тајну јављања Бога у телу, да би се са страхопоштоваочким
трепетом и радошћу поклонили Христу. Зашто? Зато, што се врло мало њих припрема
за то, а онима који се не припремају немогуће је познати Христа, као што су га
познали пастири, прославили анђели и поклонили Му се мудраци.
Ако без
припреме то није могуће урадити, а ми би желели да на прави начин дочекамо дан
Христовог Рођења, шта нам је онда потребно
чинити да би се достојно за то припремили?
Нема потребе да се измишљају некакви
нови начини припреме за сусрет великог дана Рођењаа Христовог. Нама су они већ
указани Светом Црквом – нама остаје само да пратимо њене смернице. Дакле, Црква
је одредила шестонедељни пост. Нећемо напуштати то правило наше мајке. Постићемо
онако како она заповеда. Уместо да мудрујумо због чега нам је нужан пост,
показаћемо јој послушање. Послушање ће са твоје стране бити жртва која је веома
Богу угодна. Зато беспоговорно удаљи са трпезе своје сваку Црквом забрањену
храну; не измишљај било каква оправдања употребљујући наводно скромну (мрсну) храну
уместо посне. Само болест може послужити оправдањем за нарушење поста, а све
друго биће измишљањем да се оправда грех (Непщевати вины о гресех, псалам 140.), изговор за грех.
Зашто је потребан пост као
припремно средство за сусрет празника Рођења Христовог? Зато што је за спасење
света дело оваплоћења Сина Божијег велика тајна. Њу није могуће разумети
телесним умом, који једва да разуме и земаљско, а тим пре је неспособнији да
разуме небеско. Њу не можемо примити срцем нечистим, упрљаним страстима,
привезаним за земаљско, неспособним да прими радост небеску. Да би примили ту
божанствену, најсветију тајну која превазилази ум, потребно је да ум и срце
посебним начином буду припремљени, предочишћени. Када је позван да прими тајне
Божије, између осталог и тајну оваплоћења Сина Божијег ради проповеди о њој
свету, пророк Исаија је био предочишћен
огњеним угљем, узетим од стране Херувима са престола Божијег (Ис.6,6-7). Тако
исто, дужан је да се претходно очисти и свако ко хоће да разуме ту тајну и да
је радосним срцем осети. Чиме да се очисти? Огњем благодати Божије. А да би се
примила та благодат Божија потребно је утањити тело или га у најмању руку смирити,
како би се дала већа слобода духу. Дух ослобођен од тежине гојазности тела и од
животних брига, лакше може ући у молитвено општење са Богом, лакше се може
бавити богомислијем, разумевањем смисла Светог Писма. А све то: пост, молитва,
богомислије и чтеније Светог Писма – чисти срце и привлачи на човека благодат
Божију.
И тако, ослободимо ум од
сујетних помисли свакодневног живота, очистимо осећања и угледаћемо мисленим
оком велику тајну побожности (1Тим.3,16): како је Реч (Син Божији Исус Христос)
постала тело, како је Дјева Бога родила, како је Мајка девственицом остала,
како су јасле постале колевка у које леже несместиви Христос Бог.
Има још један начин припреме за
очекивани празник као средство ка привлачењу благодати Божије – то је
милостиња. „Постећи братијо, телесно, постимо и духовно... подајмо гладнима
хлеб, и бездомне сиромахе уведимо у свој дом“ то су речи црквене богослужбене песме.
Као што видите, она, Црква, од нас тражи да са постом сјединимо и милостињу. Не
говори она: само постите, а милостињом се не бавите; не говори такође: подајте
само милостињу и то је за вас довољно, а за пост не брините. Него заповеда да и
пост држимо, и милостињу не остављамо.
Неки могу помислити, да се
заповест о милостињи односи само на богате и уопште на оне који имају вишак животних
средстава. Тај вишак, кажу, и треба да се дели ништима. Погрешно је такво
мишљење. Сви су дужни указати другима милостињу: и богати, и бедни. Како то да
бедни могу чинити милостињу, када и сами некада потребују најнеопходније? Ако
си ти бедник, и не можеш дати много, онда дај мало: ако имаш парче хлеба, а
твој брат нема, онда подели са њим то парче: узми део себи, а и брату удели
неки део. Ти немаш вишка новца, али поседујеш насушни хлеб – постећи једи мање хране
него обично и шта од ње тим уздржањем сакупиш подај потребитима. Тако су чинили
истински хришћани у древна времена, тако је потребно да чинимо и сада.
Ако су бедни дужни и могу да
чине милостињу, онда су много више то дужнији испуњавати богати и уопште они
који уживају благостање.
Неки подразумевају под
милостињом давање новца или хлеба у руке сиромасима који се налазе по улицама и
стоје просећи испред храмова, дају некада просјаку динар или коју пару, и мисле
да су испунили заповест о милостињи. Иако не треба порицати и такав начин
давања милостиње, не треба га сматрати ни најбољим. Добро је дати сиромаху који
пружа руку тражећи милостињу, али постоје и такви сиромаси који не могу сами
просити милостињу, зато што се неки од њих тога стиде: они ће пре умрети од
глади него да се одлуче на такав корак; други не могу просити милостињу зато
што их је старост или болест безизлазно приковала за једно место: њима није
потребна само храна, него и лична нега. Постоје малолетна деца, бескућни
сирочићи, који нису способни ни да ходају ни да траже било шта за себе. Ето где
је истинско сиромаштво које треба пронаћи, како би му притекли у помоћ! Ко ће
се о њима побринути ако свако од нас буде мислио и говорио: „Шта нас брига за
њих? И онако сам потребујем много шта, а и родбине је пуно – њих треба помагати“.
Ако сваки од нас буде тако говорио, ко ће онда помагати тим бедницима и
сиротанима, које ми називамо туђима? Знао је Господ за жестокосердије наше,
знао је да ће многи од људи одбијати да помажу туђе и да ће се бринути само о
својима, и зато је рекао: Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и
дајите у зајам не надајући се ничему (Лк.32,35). За сваког гладног и жедног
коме укажеш милост, добићеш од Мене плату, говори Господ, и шта учиниш тим
људима, чиниш Мени; не занемаруј их: то су Моја мала браћа. У дан Суда Ја ћу ти
за њих плату дати.
Може бити, да неко од вас
браћо, наиђе на потешкоће у тражењу истински потребитих: они сами не могу доћи
ка вама, а ви немате времена и могућности да их проналазите како би им указали
могућу помоћ. Шта чинити у таквој ситуацији?
Нема потребе да ви сами тражите
такве људе – то је за вас већ урађено. У нашем граду постоје многе установе где
су сабрани они којима је потребна помоћ, разни домови и прихватилишта за
напуштену и незбринуту децу - њима је
потребна храна, одећа, васпитање и брига. Пошаљите вашу милостињу тамо. Постоје
и „Јасле“ где бедне мајке доносе своју децу, да би у току дана, остављајући их
на чување, одласком на посао зарадиле за свој животни опстанак. Пошаљите вашу
милостињу и тамо. Постоји и установа за малолетну децу, која су у недостатку
добрих васпитача постала преступници – укажите милост и њима. Ту су и домови за
старе, ту су и болнице и специјалне болнице – домови за двоструко несрећне идиоте:
укажите ваше састрадавање и њима. Све је то та беда која неће доћи пред вас са
испруженом руком, која ће погинути од глади, од болести ако састрадална рука не
дође код њих доносећи им помоћ.
Поновимо укратко све то о чему
смо говорили. Божићни пост одређен је као припрема за празник Рођења Христова.
Без поста немогуће је срести Христа. Са постом треба сјединити и милостињу.
Милостињу је потребно указати
не само онима који пружају руку, него нарочито онима, који немају могућност да
просе, а помоћ им је веома потребна, тави су: болнице, прихватилишта, домови - прихватилишта
за бедне, народне кухиње...
И тако, постом, молитвом и
милостињом припремимо се за сусрет са Христом, да би празновање дана Његовог
рођења и сећање на тај догађај био за нас баш осетно радостан, да би очима вере
могли да Га созерцавамо како лежи у јаслама витлејемским и да Га са анђелима
порославимо, да Му се са мудрацима поклонимо и да радосно са пастирима ускликнемо, јако с нами Бог!
Митрополит Макарије Московски и Алтајски
Нема коментара:
Постави коментар