ИДЕАЛ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ДРЖАВНОСТИ

Архиепископ Аверкије Таушев (+1976г.)

„Није Бог у сили, него у правди“. Многима је позната ова знаменита изрека, која је још у давности постала пословицом, али мало ко зна, коме она припада. Она припада светом благоверном великом кнезу Александру Невском, чију памјат Руска Црква празнује 23. новембра по ст. календару (дан његовог упокојења) и 30. августа по ст. календару (дан преноса његових св. моштију из града Владимира у царствујући град св. Петра).

Свети благоверни велики кнез Александар Невски је аутентично оваплоћење руске православно-хришћанске државности. То је светли пример узвишене, благородне, дечији-чисте душе народног вође-владаоца, који храбро диже свој мач на заштиту веру од поругања. То је неустрашиви исповедник истинске вере Христове, самоодрицајући и јуначки заштитник Православне Цркве од агресивног насиља странаца-иновераца.

„Није у сили Бог, него у правди“ – тако је тврдо веровао свети кнез, а зато што је штитио само правду, увек је и побеђивао, чак и тада, када се по човечијим мерилима, није могло надати победи.

Призван да влада народом по вољи Божијој, он се у свакој својој државничкој делатности руководио само правдом Божијом, и зато је са њим био Бог. Он није дизао мач, није проливао крв без разлога слично својим савременицима многим обесним– иноверним владарима. Зато је Бог био са њим и тада када је однео славну победу на реки Неви над швеђанима, који су хтели да подчине руски народ римском папском престолу (1240. г.), и тада, када је он одбио напад немачких ливонских витезова на леду Чудског језера (1242. г.), и тада, када  је уништио пљачкашке походе дивљих литванаца (1245.г.)

Радосно су дочекивали свог кнеза-победника њему одани руски људи, као јуначког заштитника своје вере од напада папских хорди, који су намеравали да огњем и мачем подчине руски народ папи. Чули су се надахнути усклици: „Господ, који је помогао кротком Давиду да победи Голијата, помогао је и благоверном кнезу нашем да стане на браник вере православне и за „Дом Пресвете Богородице“, како је са поштовањем звала себе Света Русија.

Иако је много у то време страдала руска земља од тешког монголског јарма, нису се одлучивали руски људи, као ни сам благоверни кнез Александар на борбу са тако силним непријатељем, који је у време Батијева похода тако ужасно опустошио руске градове и села. И ево, римске папе, видећи безуспешност својих покушаја да силом оружија  подчине себи руски народ, смислили су да га заузму лажју. Један од њих Инокентије VI послао је св. кнезу Александру (1251. г.) два учена кардинала-проповедника и са њима своју посланицу. Почевши посланицу са лажју, као да је отац Александра кнез Јарослав „обећао подчињавање Римској цркви“, папа је убеђујући св. кнеза „да ступи под скут Рисмог престола“, писао: „молба наша обећава теби корист. Ми заступамо место Бога на земљи. У подчињењу нама нема никаквог смањивања части владара: напротив, тим путем расте привремена и вечна слобода. Ми ћемо тебе сматрати најзнаменитијим међу свим католичким кнежевима, и увек ћемо се са посебним трудом старати за увећање твоје славе“. У закључку папа је обећао св. кнезу за подчињење себи помоћ против татара, мир и спокојство целој земљи Руској. Но није се саблазнио тим ласкавим предлогом ревнитељ истинске вере – вере православне св. благоверни кнез Александар. „Ми знамо истинско учење Цркве“, одговорио је он папи: „а ваше нећемо примити“. Папи је било послано православно изложење вере.

Гласови о храбром кнезу и његовим славним победама дошли су до татарског хана. После татарског похода и страшног погрома, који су они направили, сви руски кнезови ишли су у Златну Хорду на поклон хану, но св. Александар дуго времена тамо није био, док сам Батиј није пожелео да га види. Схватајући да је борба са таквим грозним завојевачем немогућа, св. кнез Александар, подкрепивши се молитвом и благословом Новгородског епископа, отишао је у Хорду, и тамо показао своју неустрашивост у исповедању истинске вере. Магови и жреци идолски тражили су од св. кнеза, да се он, пре него што стане пред очи хана, по обичају татарском, поклони сунцу и прође кроз очишћујући огањ, поклони се идолима и изображењима ханових предака. Св. Александар је одлучно одбио да то уради, и не бојећи се смртне казне, храбро је изјавио: „Ја сам хришћанин: не доличи мени да се клањам твари – клањам се само Богу Јединоме, који се у Тројици слави“. Тај одговор је он поновио и пред самим ханом, и храброст исповедника победила је гордост жестоког владара: хан му није ништа наудио и са чашћу га је отпустио.

Љубвеобилни и милостиви кнез, видећи несрећу свог народа, који страда под тешким јармом  татара, не једном је после тога ишао у Златну Хорду ка хану, трпећи сву сложеност далеког и опасног пута, хладноће, глада и зноја, излажући се смртној опасности – ишао је ради тога, да умилостиви гнев хана и да га наговара да буде милосрдан ка поробљеном руском народу.

Сви ти многотрудни подвизи, чињени ради добра отачаства, прерано су истрошили телесне снаге светога кнеза. Једном, док се враћао из Хорде, тешко онемоћавши, примио је постриг у велику схиму са именом Алексеј и упокојио се, у 45. години свог живота.

„Чеда моја мила, разумите, да је зашло сунце земље руске“ – таквим речима објавио је народу о упокојењу од свих жарко вољеног кнеза митрополит Кирил. Народ није разумео или, тачније, није хтео да разуме сву мрачну коб значења тих речи, и тек када је скрхан жалошћу епископ додао: „Благоверни Велики Кнез Александар управо се упокојио“, народ је прснуо неописивим ридањем. Чула се кукњава: „изгибосмо!“.

На десет миља изашао је сав град Владимир да дочека погребну поворку са телом „печалника земље руске“. И као утеху осиротевшим руским људима при његовом опелу Господ је показао велико знамење. Када је митрополит Кирил на крају опела пришао покојнику, да би ставио у његову руку грамату разрешења, блажени кнез је сам испружио руку, узео хартију и опет положио своје руке на груди крстообразно. Ужас страхопоштовања обузео је због овога срца свих присутних. То се десило 23. Новембра 1263. године.

1380. године, када се благоверни велики кнез Димитрије, прозвани касније Донским, спремао у судбоносну битку са татарским ханом Мамајем на Куликовском пољу, благочестиви монах се молио ноћу у храму Рождественског манастира, где је било погребено тело блаженог кнеза Александра. И ево шта је он видео: код гробнице кнезе свеће су се саме упалиле, и ка гробници су пришла два светлообразна старца који су говорили светоме кнезу: „Устани, Александре, пожури на помоћ твоме рођаку великом кнезу Димитрију, јер га савлађују иноплеменици“. Св. Александар је устао, и сви су постали невидљиви. Смирени монах, поражен страхом, ћутао је о виђењу. Но када се показало, да је виђење било управо те ноћи славне Куликовске битке, он је испричао о свему Митрополиту. Епископ је о томе обавестио великог кнеза и решио је да отвори гробницу светога. Тело се показало нетрулежним, иако је прошло целих 117. година. Тада су са чашћу положили св. тело у саркофаг изнад површине земље. Мноштво дивних чудеса се савршило од новојављених св. моштију: слепи су прогледавали, раслабљени су се укрепљивали, демонизовани су се ослобађали од мучења духова нечистих.

Тако је увенчао Правосудни Господ мужественог поборника Правде Своје нетрулежним венцем светости, и даровао је у њему руском народу његовог новог заступника и молитвеника пред престолом Божијим! Његове нетрулежне мошти биле су у време императора Петра I (30. августа 1724. године) торжествено пренесене из града Владимира у царствујући град С. Петербург и постављене у Александро-Невској лаври.

„Није у сили Бог, него у правди“ – ево великог завета, који је нама оставио наш дивни печалник св. благоверни велики кнез Александар Невски, и све док је руски народ био веран том великом завету, ширила се и расла Русија моћна православна, а народ је цветао и благоденствовао. А када је Правда Божија била прегажена, и велике беде се обрушиле на главу несрећних заблуделих руских људи, потоци крви и суза потекли су по Руској земљи.

Правда Божија, а не преступна равнодушност, индиферентност, безпринципијалност и тражење само своје личне користи, својих сопствених уско-егоистичних, каријерних и материјалистичких интереса, - ето шта треба да буде положено у основу изградње не само нашег личног и породичног, него и општег и државног живота будуће Русије, ако је суђено Богом да она васкрсне. Само на такав начин ће поново настати она Света Русија, а без тога никаква будућа Русија неће бити истинска Русија, у којој ће се охрабрујуће омогућити лагани и радосни живот истинског руског човека.

Пре свега - Правда Божија, а после тога - све остало.

Тако је било – тако мора бити, или никакве Русије неће бити.

Многи сада разумеју, да без Свете Русије, која се руководи Правдом Божијом, неће бити ни мира у свету, о чему сада тако усрдно, једни искрено, а други лицемерно, подижу ларму. Но колико је много оних који су продали душу сатани, који дају све од себе, да Света Русија не васкрсне, стремећи да је једном за свагда сахране. Таквих је у наше време више и у њиховим су рукама – сва средства „света овога, који у злу лежи“: власт и капитал.

Уместо Правде Божије, у свету се зацарила лаж - та владавина лажи и то баш у ово време у коме живимо, изузетно добро је приметио наш изванредни државни прегаоц К. П. Побједоносцев. Зато су га тако и замрзели сви служитељи и поборници лажи. Ево његових надасве дубокомислених речи:

„Од времена када је човечанство пало, лаж се зацарила у свету, у речима људским, у делима, у односима и у установама. Но, чини ми се да још никада отац лажи није изумео такав сплет свакојаких лажи као у наше смутно доба, када се одасвуда чује толико лажљивих речи о истини. Како се усложњавају облици друштвеног живота, тако настају нови лажни односи и читаве установе потпуно прожете лажју. На сваком кораку срећеш велелепна здања на чијем фронтону је написано: „Овде је истина“. Улазиш, и не видиш ништа осим лажи. Излазиш, и када покушаш да приповедаш о лажи којом ти је душа огорчена, људи негодују и препоручују ти да верујеш и проповедаш да је то истина ван сваке сумње“ (Московски Зборник, стр. 60.).

Заиста генијалне речи, које тако јарко и силно карактеришу владавину лажи у савременом свету. Ако је тако било на крају прошлог 19. века, онда колико пута више се те изузетне речи правде односе на дане у којима ми живимо, када је та ужасавајућа победа лажи достигла, чини се, већ свој врхунац.

Правду многи данас не воле, и чак неће ни да чују за њу, а на лаж су се тако навикли, да је добровољно прихватају за истину.

Најужасније је, наравно то, да лаж влада сада чак и тамо, где она рекло би се, уопште нема шта да тражи – у религиозном животу људи, а у последње време, после пада наше Отаџбине, као Свете Русије, чак и у Православној Цркви. Имамо у виду савремени курс црквеног живота и изјаве многих истакнутих јерераха разних помесних Православних Цркава.

Зар није највећа и најодвратнија лаж – миран саживот са јавним безбожницима и богоборцима, гонитељима вере и Цркве и чак потпуна сарадња са њима и подршка, која им се указује пред лицем целог света?

Зар није највећа лаж сакривена у савременом такозваном „екуменизму“, који хоће да сједини несјединиво – Истину са лажју?

Зар није највећа лаж и лицемерје сви ти загрљаји и целивања „Васељенског патријарха“ са Папом Римским, на тим учесталим састанцима, заједничким скуповима и конференцијама православних са неправославнима, у време којих се говори јако много и веома красноречиво и потресно о чему било, но само не о оном најважнијем: не о Истини Православља и о неопходности свих да ради спасења пређу у Православну Цркву?

А нама, православним руским људима, давно је време да схватимо, да је баш од те ђаволске лажи пала наша несрећна Отаџбина-Русија, која је била носитељка и брана истинске Христове вере у свету, и због тога је сметала свим слугама лажи: Свету Русију је требало уништити ради тога, да би се Ђаволска лаж што пре и без препрека могла разлити по целом свету.

И ево сада та лаж која слави свој тријумф подрива темеље постојања и целог осталог света, који је сав огрезао у лажи, и отрован лажју, уображава да иде ка некаквом „прогресу“, брзо тежићи ка бездану ка својој коначној погибељи, која не спава.

Нама, православним руским људима, који имају такав богати духовни опит у нашој великој историјској прошлости такође је време да схватимо, ДА ЈЕ СВАКИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ПАТРИОТИЗАМ БЕСПЛОДАН ако тамо нема ни речи о Правди Божијој – где одсуствује Правда Божија. После свега што смо преживели неопходно је да подвучемо црту и да се коначно уверимо у неоспорност истине великог завета, остављеног нама нашим св. благоверним кнезом Александром Невским: „Није у сили Бог, него у правди“. Амин.