Позивамо све истинске синове и кћери наше Светосавске Српске Истински Православне Цркве, да својим прилозима, узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог, вечног и непролазног, и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских. Позив је упућен свима да помогну од сувишка свога или од своје смирене лепте, да се реализује пројекат УТЕШИТЕЉЕВА– духовног центра СИПЦ и седишта Истински Православне епископије Утешитељевске. Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити, а при молитвама, непрестано ћете бити пред Богом помињани за спасење душа ваших и за живота и по упокојењу као ктитори и приложници ове нове светиње.

недеља, 03. јануар 2016.

БОЖИЋНА ПРИЧА

Једној усамљеници: О Јованкином Божићу

Жалиш се на усамљеност усред великог града. Толико народ око тебе ври као мравињак, а ти се ипак осећаш као у пустињи. Најтеже ти је о великом празницима. Свуда кипи радост, а тебе стеже туга. Божић и Васкрс долазе ти као неки празни судови, које ти испуњаваш сузама. Кад су ови свети празници далеко иза или испред тебе, осећаш се спокојнија. Али кад се приближе, и дођу, туга и пустота завладају душом твојом. Шта да ти радим? Да ти испричам причу о Јованкином Божићу; можда ће ти користити. Пустићу њу нека ти прича како је мени причала.

"Четрдесет и неколико година гледам ја овај свет као девојка. Никад никакве радости, осим оно мало као дете у родитељској кући. Али пред светом нисам се показивала нерадосна. Пред људима правила сам се весела, а у самоћи сам плакала. Сви су ме сматрали за срећно створење, јер таква сам се показивала. Слушам, сви се око мене жале, и брачни и небрачни, и богати и бедни, сви. Па мислим, зашто бих се и ја жалила несрећнима на своју несрећу, и само повећавала жалост око себе? Боже да се правим весела; тако ћу бити кориснија жалосноме свету, а своју тајну скриваћу у себи и оплакивати је у самоћи. Молила сам се Богу, да ми се некако јави; макар само један прст Његов где год да осетим. Молила сам се тако, да не би пресвисла од скривене туге. Од свих прихода чинила сам милостињу гдегод ми се дала прилика. Обилазила сам болесне и сиротне, и уносила радост својом привидном радошћу. Ја Те верујем, Боже благи, говорила сам често, али молим Ти се, јави ми се некако, да Те још више верујем. Верујем, Господе, помози моме неверовању, понављала сам ове речи из Јеванђеља. И заиста, доживела сам, да ми се Господ јави. Најмучнији су ми били велики празници. После службе Божије ја бих се затварала у собу и преплакала би цео мој Божић и Васкрс. Но прошлог Божића јавио ми се Бог. То је било овако. Приближује се тај велики дан. Ја се решим да спремим све онако како је моја мајка спремала: и печеницу, и чесницу, и колаче, и све остало. Прострем сламу по кући, бацим по три ораха у сваки ћошак од собе - нека је Света Тројица милостива на све четири стране света. И радећи све то непрестано се молим: Господе, пошаљи ми госте; али сасвим гладне и бедне! Молим Ти се, јави ми се на тај начин! Понекад ми је долазила помисао: луда Јованка, какве госте ти очекујеш о Божићу! На тај свети дан свак је код своје куће; ко би теби могао бити гост? И ја бих плакала и плакала. Но опет сам понављала ону молитву и спремала, спремала. Кад сам се на Божић вратила из Цркве, ја запалим свећу, поставим ручак, изнесем све на сто, па онда почнем шетати тамо амо по соби. Боже, не остави ме! опет сам се молила. Улицом је мало ко пролазио. Божић је, а и наша улица је забачена. Но чим би снег зашкрипао под нечијим ногама, ја на капију! Да то није мој гост? Није. Ено, прође. Подне дође и прође, а ја сама. Заплачем се и викнем: сад видим, Господе, да си ме сасвим оставио! Плакала сам тако и јецала, док - на једанпут! На једанпут лупи неко у капију, и ја чух плачевне гласове: даруј брате, даруј сестро! Брзо истрчим и отворим капију. Предамном слепац и његов вођ, обоје погурени, дроњави, прозебли. Христос се роди, господо моја! викнух ја радосно. Ваистину се роди! процвокоташе они дрхтећи. Смилуј се, сестро, на нас! Не тражимо ти паре. Од јутрос - нико нам не понуди хлеба; по неку пару или чашу ракије, а хлеба - нико. Гладни смо много. - Ја као на небесима. Уведох их у кућу и поставих за пуну трпезу. ? ја им служим све плачући од радости. Они ме зачуђено питају: зашто плачеш, госпођо? Од радости, господо моја, од чисте и светле радости! Оно што сам Бога молила Бог ми је дао. Неколико дана ја Му се молим, да ми пошаље баш такве госте као ви, и ево Он ми је послао. Нисте ви тек онако дошли, него вас је благи Господ мој послао. Он ми се данас јавио кроз вас. Ово је најрадоснији Божић у мом животу. Сад знам, да је жив Бог наш. Слава Му и хвала! Амин - одговорише моји драги гости. Задржала сам их до увече, напунила им торбе и испратила."

Такав је био прошли Јованкин Божић. Дај Боже, да јој ове године буде још радоснији. Помоли се и ти, кћери, да ти се Отац небески јави на неки начин - а у Бога је много начина - па ћеш доживети чудо. Не спремај се за тугу у тај велики дан, него се спремај за радост. И Свевидећи, Свемилостиви, учиниће ти радост.

Мисионарска писма, свети Николај Жички

Нема коментара: