ПРОБУЂУЈУЋЕ ДЕЈСТВО БЛАГОДАТИ БОЖИЈЕ

Скица за икону Господа Христа, Виктор Васнецов

Пробуђење грешника представља дејство благодати Божије у његовом срцу. Благодат позива грешника: „види куда си зашао, учини нешто за своје спасење.“ Она га извлачи из његових свакидашњих греховних уза, поставља и држи изван њих, пружајући му могућност да изабере сасвим нови живот. Ко то искористи благо њему. Ко то не искористи опет ће бити остављен, опет ће се погрузити у онај исти сан и у онај исти бездан пропасти.

Овде постоје две врсте благодати: прва, она се шаље тако рећи забадава, као свеопшта, опомињућа или дозивајућа благодат, а шаље се грешнику који никада није доживео пробуђење из греховног сна. Од таквог човека претходно се не може ништа тражити, будући да је он сав усмерен на другу страну. Често ова опомињућа, прва благодат бива необично силна, где он у покајном умиљењу срца увиђа своју огреховљеност, и дубоко осећа опасност свога стања, и почиње да се брине за то како да се избави и спасе, уз то осећајући радост због Божијег милосрђа које у тренуцима умилног покајања полако почиње да осећа. Ова благодат дејствује и ван граница Цркве и даје се јеретицима, незнабожцима па чак и богоборцима.

Као што смо рекли постоји и друга благодат која се шаље ономе ко је једном већ био пробуђен, и познао и осетио шта је живот у Христу, па се потом снова одао греху, такво пробуђење се више не даје бесплатно. Од таквога се већ нешто претходно тражи. Он као да благодат тек треба да заслужи и измоли, не само да је жели него да ради на себи, не би ли привукао благодат пробуђења. Сећајући се пређашњег живљења у добром хришћанском поретку он га често поново прижељкује, али му се власт над собом не даје. Хтео би да се поправи али не може да се савлада и победи себе. Безнадежно је беспомоћан препуштен себи – зато што је пре сам оставио дар „увредио Духа благодати и смрт Сина Божијег згазио“ (Јевр.10,29). Сада му се даје да осети како је велика благодатна сила, да то осети утолико дубље уколико му се брзо и лако не даје.

Затражи и потруди се, и тегобношћу њенога стицања научи да је цениш и чуваш!

Многи у таквом мучном стању бивају остављени веома, веома дуго, осећајући свим својим бићем као неку одбаченсот од Бога, као да их је Бог заборавио. Али то оклевање благодати да се дотакне срца човека који је тражи, представља само – кушање. Рок тог кушања ипак пролази, а благодат на њега  снова силази, због труда његовог зноја и искања.

Ретки су они који се труде на задобијању благодати. Тога ради Господ шаље неколико пута пробуђујућу благодат грешнику који је то пробуђење већ био окусио па је због немарности и небриге за духовни живот опет отпао у грех, кобним падом у своје уобичајене грехе. Што се ова отпаднућа чешће понављају, то слабије постаје пробуђење, јер се срце на њега некако навикава те му оно прелази у ред уобичајених појава душевног живота. Истовремено са таквим опадањем његове снаге благодатно се пробуђење од најдубљег и силовитог осећања – каквим бива у свом изворном облику – све више приближава мисли те најзад прелази у просту помисао и успомену. Та се помисао у почетку радо прихвата, потом само трпи, а затим човеку почиње да дотужује и он жури да је се што пре отресе, на крају му постаје непријатна и одвратна и он је прогони и тера од себе. Сходно свему томе слаби и његово убеђење у неопходност промене на боље, а потом долазе и разне сумње у вези тајинстава Цркве, па чак и саме Цркве. Ту човек доспева у дубину зла и одаје се немару, што је стање слично стању онога ко никада  није примио благодатно пробуђење. Милосрђе Божије јесте велико али ни оно, можда више не може да учини са таквим човеком ништа.

Да се неби и ми нашли у таквом страшном стању навешћемо опет ова два начина деловања Божије благодати од којих о једном Господ каже – „ево стојим на вратима и куцам“, а о другом – „тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се“. Први смо начин претпоставимо сви ми пропустили небригом и равнодушношћу за наше сопствено спасење, а што се тиче другог, пред нама стоји питање: како тражити и на шта куцати? Обично свакоме од нас долази много пута мисао да променимо живот. Мисао долази али јој још много треба да овлада душом. Овекве добре мисли у већини случајева остају бесплодне услед неодговарајућег односа према њима.

Прва и главна грешка свих нас у односу на такве мисли, јесте ОДЛАГАЊЕ њиховог остварења на делу из дана у дан. Свако од нас говори: постићи ћу ја то већ и – остаје при навикама рђавог живота коме се научио. Стога, не дозволимо себи да кажемо: сутра или било кад касније позабавићу се тиме, него се истог часа латимо посла.

ОДГОНИМО ОДЛАГАЊЕ!

Ако смо свесни да не смемо остати онакви какви смо сада, зашто одлагати? На крају, и Бог би могао да каже – „додија ми подносити“, и тако би могли да зађемо преко црте иза које нема повратка.

Сетимо се да смо као хришћани искупљени крвљу Христовом, измивени водом крштења, да смо примили дар Духа Светога и да се за трпезом код Господа хранимо Крвљу и и Телом Његовим. Сетимо се да смо све то згазили ради греха који нас квари. Узиђимо мислено на голготу и спознајмо колико коштају наши греси. Зар ћемо још рањавати главу Господњу трњем грехова наших? Докле ћемо да Га прикивамо за крст и пробадамо ребра Његова и да се тако бестидно изругујемо над дуготрпљењем Његовим?

Зар не знамо да сваки пут чинећи грех учествујемо у мучењу Спаситељевом и да ћемо због тога делити судбину мучитеља Његових безбожних јудеја? А да ћемо се ако грех одбацимо и покајемо се присајединити сили смрти Његове? Изаберимо једно од двоје: или да Га распињемо и занавек пропаднемо, или да се сараспињемо са Христом и да са Њиме наследимо живот вечни и Царство Небеско где се Он непрестано слави заједно са Беспочетним Оцем и Животворним Духом Утешитељем којима приличи свака слава част и поклоњење у векове векова. Амин.