Позивамо све истинске синове и кћери наше Светосавске Српске Истински Православне Цркве, да својим прилозима, узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог, вечног и непролазног, и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских. Позив је упућен свима да помогну од сувишка свога или од своје смирене лепте, да се реализује пројекат УТЕШИТЕЉЕВА– духовног центра СИПЦ и седишта Истински Православне епископије Утешитељевске. Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити, а при молитвама, непрестано ћете бити пред Богом помињани за спасење душа ваших и за живота и по упокојењу као ктитори и приложници ове нове светиње.

недеља, 16. јул 2017.

ПОВОДОМ ПРАЗНИКА СВЕТИХ ЦАРСКИХ МУЧЕНИКА


Страшна ноћ
(3/16 – 4/17. јул 1918. Године)

        У ноћи која је пред нама, навршавају се равно 54 године од оне страшне ноћи, у којој се, у Јекатеринбургу, догодио у историји човечанства беспримеран злочин – беспримеран по својој суровости, по реткој злоби која се у њему пројавила  и, особито, по последицама погубним не само за нашу Отаџбину – Русију, него и за цели свет. Сасвим је погрешно гледати у овом страшном злочину тек некакав чисто политички чин, а у служењу парастоса убијеној Царској Породици[1] само неумесно бављење политиком, за шта нас неки радо отптужују.

        То је чин мистични, који има дубоки и страшни тајанствени смисао. И то мистично значење ми увек морамо имати у виду и памтити га, како бисмо правилно оценили све што се збило у Русији и што се данас збива у свету.
        Ово нам прекрасно тумачи наш велики сверуски праведник св. Јован Кронштатски, кога смо недавно прославили и који је духом својим много година унапред провидео овај страшни злочин. Када су му једном приликом из Пермске губерније допутовали благочестиви богомољци, он им је неочекивано рекао: „Над Пермом се уздигао црни крст“ (Јекатеринбург се у то доба налазио у саставу Пермске губерније). Тек након страшаних догађаја из 1918. године они су схватили смисао ових пророчких речи. Богослужећи једном приликом у подворју Љеушинског манастира у Петербургу, св. праведни Јован је у својој проповеди почео да вапије: „Кајте се, кајте се! Ближи се ужасно време – толико ужасно да га ни замислити не можете!“ а када га је осамдесетогодишња старица игуманија Тајсија упитала: “Баћушка, када ће то бити?“ он јој одговори: „Нас двоје, мајко, то нећемо доживети, а ево оне (па руком показа на младе монахиње) – хоће.“
        У потресној беседи на рођендан Господара Цара Николаја Александровича (1902. год.) св. праведни Јован рекао је дословно ово: „... Да, посредством владара Господ чува добробит царстава земаљских и, особито, добробит свете Цркве Своје, не допуштајући безбожним учењем, јересима и расколима да је обузму. И највећи светски зликовац који ће се појавити у последње време – Антихрист – неће моћи да се појави међу нама због самодржавне царске власти која задржава срамотно и бесловесно учење безбожничко. Апостол говори да се Антихрист на земљи неће јавити све док буде постојала самодржавна власт.
        Већ дејствује тајна безакоња, каже он, али неће се окончати све док нам се не одузме Онај Који Задржава: И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста Својих (2. Сол. 2,7-8)“.
        У другој својој беседи св. праведни Јован отворено је говорио о томе како ће „када се са земље узме Онај Који сада Задржава (по његовом честом тумачењу православни руски цар-самодржац) доћи Антихрист“ (види беседе из 1906. године).
        У проповеди из 1907. страшно је прорекао: „Царство руско клати се, посрће, брзо ће пасти. Ако у Русији тако крену ствари и уколико безбожници и антихристи-безумници не буду подвргнути праведној законској казни, ако се Русија не очисти од мноштва плеве – опустеће попут древних царстава и градова, које је правичан суд Божији сатро са лица земље због безбожности и због безакоња... Сирота Отаџбино наша, када ћеш благовати? Само онда, када се свим срцем будеш држала Бога, Цркве, љубави према Цару и моралне чистоте... А шта бисмо ми Руси били без Цара? Наши би се непријатељи брзо постарали да униште и само име Русије, будући да је чувар и заступник Русије, након Бога, Господар Русије – Цар Самодржац: без њега Русија – није Русија.“
        Није ли поражавајуће то како су се дословно испуниле пророчке речи нашег великог праведника и прозорљивца? Неста Цара – неста и Русије!
        И ето, откако нема „Онога Који Задржава“ – православнога руског цара самодржца, а заједно са њиме и некадашње Русије, као Свете Русије – јасно видимо како је у целом свету започео махнити рад на стварању који би погодовали што скоријој појави Антихриста.
        Уистину, то могу да не виде само духовни слепци.
        Како је све у свету брзо почело да се мења нагоре: какво се гоњење (отворено или тајно) подигло на истиниту веру и Цркву, како су лукаво и умешно, под сваковрсним погодним изговорима, почели да подривају сва негдашња религијска и морална животна начела, какво цинично слободоумље и бестидна распуштенст дођоше на њихово место! Ово свеопште одступништво, које, по речима св. Апостола (2. Сол. 22,2-3), треба да претходи Антихристовом доласку, кренуло је да се шири огромним корацима особито у последње време, након Другог светског рата. Дословно сваки нови дан доноси нам у вези са тиме нове и нове депримирајуће вести.
        Можемо ли се, након свега овога, икако уљуљкивати и настојати да уверимо и себе и друге како је све у реду, да све у свету тече нормално, па чак и напредује? Не би ли то значило – обмањивати и себе и друге?
        Сасвим благоразумним, часним и здравомислећим људима сада мора бити савршено јасно какав се страшан мистични смисао крије у ужасном јекатеринбуршком злочину и да он није тек просто политичко убиство, каквих у историји није било мало.
        Православни руски цар, а са њиме и православна Русија, морали су бити сатрвени, уклоњени, како ништа не би ометало скоро зацарење на земљи противника Христовог – Антихриста.
          И ево, сада смо и ви и ја невољни сведоци ове интезивне припреме за његово зацарење.
        Време и рокови, истина, нису нам јасно откривени, али је зато знакова његовога приближавања дато више него довољно. А свакога дана ми гледамо испуњавање тих признака, који све више поражавају и умудрују оне који желе и могу још да се умудре.
        Зато наш парастос царским мученицима није тек политички чин. Он носи посебан карактер. Разуме се, као и на сваком парстосу ми се молимо за опроштај и остављење грехова убијених, као и за све свете које Црква још није званично прославила, али се истовремено молимо за опроштај сопствених греха, будући да смо ми, руски православни народ, у већој или мањој мери криви за то што је на нашој руској земљи допуштен такав страшан злочин. С обзиром на то, наша највиша црквена власт установила је да се на крају овог парастоса чита посебна коленопреклона покајна молитва, чије су речи и мисли преузете из молитве тројице благочестивих отрока у пећи огњеној – из књиге пророка Данила. Уз то, ми молимо и наше царске мученике да за нас узнесу молитву пред престолом Божијим за нашу несрећну страдалну Отаџбину Русију и за Цео савремени свет, чија је судбина тако очевидно повезана са судбином наше Русије. Амин.

Архиепсикоп Аверкије Џорданвилски, „Света Ревност“, Београд, 1998.




[1] Текст је писан 1972. године у време када свети царски мученици још нису били од стране Руске Заграничне Цркве канонизовани (1981.) због тога се помиње служење парастоса. 

Нема коментара: