Позивамо све истинске синове и кћери наше Светосавске Српске Истински Православне Цркве, да својим прилозима, узидају себе и своје потомке у живи храм Тела Христовог, вечног и непролазног, и да тиме постану задужбинари попут Немањића светих и свих осталих ктитора српских. Позив је упућен свима да помогну од сувишка свога или од своје смирене лепте, да се реализује пројекат УТЕШИТЕЉЕВА– духовног центра СИПЦ и седишта Истински Православне епископије Утешитељевске. Сваки ваш труд Господ ће изобилно наградити, а при молитвама, непрестано ћете бити пред Богом помињани за спасење душа ваших и за живота и по упокојењу као ктитори и приложници ове нове светиње.

уторак, 23. јануар 2018.

Гластонберски глог



Благообразни Јосиф са Крста је скинуо Твоје Пречисто Тело и плаштаницом чистом обавио,  прелио мирисима и у нови гроб положио (Tропар  Велике  суботе)



На северозападу Енглеске, међу брдима и мочварама, лежи један живописан градић по имену Гластонбери. Данас је Гластонбери углавном познат због рок фестивала који се тамо одржава  као и због окупљања поклоника окултног, али његов истински значај лежи у томе што је хришћанска вера на Британском острву поникла управо у овом граду. Праведни Јосиф ариматејац, дошавши овде да проповеда Јеванђеље, на дан Христовог рођења ,засадио је свој штап (који је по предању добио од самог Господа), а штап је пустио корење и процветао. Свети Јосиф је указао на ово чудо  као на знамење Христовог рођења који је био изданак  рода Јесејевог, као што је проречено. 



Ово дрво,  познато као Гластонбeрски глог, наставило је да расте и цвета кроз векове поставши чудо јер цвета два пута годишње, први пут у пролеће око Пасхе, а други пут у дубоку зиму, око Божића.Тако je постало не само знак (предсказање) Васкрснућа и победе живота над смрћу, симболизовано  кроз цвеће пролећа које се враћа након зиме, већ и знак  рађања  самог живота, рађања Богочовека усред смрти, усред духовне зиме грешног човечанства, симболизоване у зими физичког света. Кроз векове, судбина дрвета- његово цветање и периодична смрт,  симболизује успон и пад Цркве у Британији.

Заједно са дрветом, Свети Јосиф је засадио Британску цркву,на чијем месту је после никао  манастир. Свето дрво је привлачило ходочаснике  кроз векове и манастир је израстао у један од најзначајнијих  у Великој Британији. По црквеном рангу једини важнији је био Винчестерски манастир јер  се ту  првобитно налазило владичанско седиште Британске Цркве. После процавата Православља у  Енглеској проповеђу  Светог Августина,  седиште владике  премештено је у  Кантербери. Гластонбери је остао главни духовни центар за време Енглеске Цркве, као што је био и за време Британске Цркве. По историјским  доказима  манастир је доживео свој процват  у седмом веку.


На жалост, 1066. године са инвазијом Виљема Освајача и  наметањем папизма од стране Нормана, завршава се и православна ера старе Енглеске цркве, али ипак гластонберски манастир са својим  непроцењивим благом, Светим  Глогом, остао је место ходочашћа и страхопоштовања.  До 14. столећа израстао је у један од највећих и најмоћнијих манастира у Енглеској, али је његова славна историја у том периоду достигла и свој крај: харање и уништавање манастира од стране  следбеника Томаса Кромвела у 16.столећу , под влашћу несрећног Хенрија VIII, допрло је и до Гластонберија. 


Последњи игуман манастира је обешен и рашчеречен, братство је распуштено, а манастирско богатство је  „Гурнуто  у  руке  паразитима  и курвама“, другим речима у руке оснивача владајуће класе модерне Енглеске, како је то Т.С Елиот вешто описао у свом делу „Убиство у Катедрали“. Слуге краља отпадника су уништиле манастир, и без свог духовног центра  и више сврхе, Гластонбери је постао учмао. Свето трново дрво,  иако без заштите и манастирског старања, наставило је из године у годину да изводи своје слатко чудо цветања усред голетне зиме,  као да прекорава гордост и рационализам новог секуларног доба.


Иако је била само секта организована од стране људи и одсечена од већ јеретичке цркве, ипак црквена организација Хенрија VIII  је бар остала верна  светоотачком календару дуго након  што га је папа променио. Када је Гргур XIII наметнуо незакониту промену старог календра 1528. године, изгледало је да је практична Краљица Бес, Елизабета I,била вољна да се сложи са тим, али њени епископи , у ретком наступу независног духа, нису желели да прихвате промену, презирући све што је папа смислио произвољно. У исто време, они једноставни и старомодни људи, који су  још увек сачували православни дух и обичаје, истицали су чудо цветања Глога„на Божић по старом календару“ као доказ да је то истински Дан Христовог  рођења и да је јулијански календар  законит календар Цркве. Од времена владавине Елизабетиног наследника Џејмса I, гранчица препуна цветова са процветалог Глога се слала сваке године енглеском краљу на Бадње вече. Џејмсов син, Чарлс I изнео је примедбе једне године када је курир из Гластонберија донео гранчицу:
„Ово је чудо, зар не?“, рекао је краљ.
„Да, Ваше величанство“, неко је одговорио, „јединствено чудо за Енглеску, цењено са великим страхопоштовањем међу римо-католицима.“
„Како?“,рекао је краљ, „када се ово чудо супротставља самом Римском папи? Доносите ми ово чудесно цветање на Божић по старом календару. Да ли се увек придржава старог календара, по ком ми Енглези прослављамо Божић, да цвета у то време?“
„Увек.“
„Онда се папа и ваше чудо разилазе, и то много, јер папа прославља Божић десет дана раније по новом календару...“

Трагично и значајно, краљ Чарлс I и Гластонберски глог делили су исту  судбину за време Енглеског грађанског рата (1642-1651), када су секташки, иконоборачки и фанатички дух обузели нацију која је већ увелико била протестантска. Вође пуританских побуњеника приредили су  јавно суђење и обезглавили краља, а следбеници демонизованих краљеубица посекли су и спалили Свети глог. Локални верници су ипак сачували корење Глога, изделили га и посадили на различитим местима, а оно је израсло у дрвеће које је наставило да цвета на „Стари Божић.“


Године 1752.  британска влада је одлучила да прихвати папски календар да би се  усагласили са Западном Европом. Нови режим, који је произвео „Славну  револуцију“ 1688. године,  а која је онда  уништила снагу монархије  и успешно направила похлепну олигархију трговаца и зеленаша који су истински владари енглеске нације  и њене глобалне империје, није имао никакве користи од  побожних обичаја  ако су ометали уносну трговину и геополитичке амбиције, а стари календар је управо то чинио. Ипак, људи нису лако прихватали промену ,  побуне су избијале на различитим местима.Чак и у удаљеној Британској америци,  у изолованим заједницама  „брђани“ из Апалчија наставили су да славе „Стари Божић“. И сваке године, на прави Божић, људи су наставили да се окупљају око Гластонберског глога да виде шта ће бити а чудесно цветање је настваљало да се дешава.

Време је пролазило, Глог је наставио да се размножава у Гластонберију и његови потомци су наставили да цветају два пута годишње, на дан или око самог дана Рођења и Васкрсења  нашег Господа . Године 1951. грађани су посадили једно од ових дрвећа на првобитно место на Виријал брду. Постало је прелепа знаменитост видљиво из целог града, и поново место ходочашћа. Али, овај кратак предах након Другог светског рата обележио  је последњу генерацију  препознатљиве хришћанске Енглеске, и нова ера, мрачнија од свих претходних, је управо отпочињала.


Културна револуција шездесетих са својим  пратећим крајем произвела је апостасију Енглеске цркве у лудило постмодернистичког безбожништва и неморала, ослободила је агресивни антихришћански дух  и демонизовала следбенике овог антихришћанског-јавног секуларизма и тајног, или не баш тако тајног, окултизма  и наставила је каријеру уништавања оног што је остало од  старе културе, кампањом достојном њихових пуританских предака. Овима су се придружили други ђавоимани, мухамедански освајачи , који су доведени и  тетошени од стране  отпадничке владе која служи сатанистичкој светској елити  и која користи запоседнуте Сарацене да уништи староседеоце, енглески народ.

Природно је да је овај зли дух доспео чак и до Гластонберија, јер најсветија места су увек привлачила најгоре демонске силе  и Гластонбери је постао омиљено место  вештица, нео-Друида, и свих оних који практикују демонске вештине. Године 2010.  неко је дивљачки одсекао крошњу дрвета на  Виријал брду, а он или његови следбеници су се касније вратили и уништили чак и младице које су наставиле да се појављују. Јасно је било да је то напад на хришћанску веру. На послетку, град је потпуно уклонио дрво.


Још једно дрво је посађено на Виријал брду 2012. године, али и оно је уништено рукама злих вандала. Такође, постојало је дрво потомак Светог глога у рушевинама манастира, али је проглашено мртвим 1991. године. Ипак, и дан данас  на трећој локацији, код цркве Светог Јована може да се нађе  неколико стабала из лозе Светог глога и они и даље верно  два пута годишње одају почаст  Цару Живота. Данашња краљица и даље добија процветалу гранчицу , која се сече уз посебан обред , за „Стари Божић.“

Тако кроз два миленијума Гластонберски глог, засађен оним  истим рукама које су скинуле Господа са крста и положиле га у гробницу, сведочио је сејању, цветању , опадању и скорој смрти хришћанске вере у Британији. Упркос свим покушајима да се униште, и дрво и вера настављају да живе иако су у тишини и забораву. Недокучивом  Мудрошћу Божијом  права вера, Православље, се вратило у Британију, чија  је истина сведочена  кротко, кроз све ове векове, кроз свето дрво које цвета у складу са старим календаром. Иако малобројни, истински правослаавни на овом острву, благословеној и прелепој земљи коју је покрстио свети Јосиф  и која је благословена многим светитељима, морају  такође да наставе  да сведоче. Као тихо, скривено корење Светог глога, тако и тихе и скривене мошти светитеља, крв мученика и сузе аскета које су натапале земљу  овог благословеног острва, небројени свети извори, крстови крајпуташи обрасли маховином –сви они морају бити сведоци. Као и тихо, скривено корење Светог глога, и они малобројни  истински Православни на овом острву, једног дана могу родити прелепе плодове, само ако  и они сведоче, само ако и они остану верни , верни као  радосно мало дрво које је Свети Јосиф  пре много времена посадио на дан Божића.




Нема коментара: