Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Светосавске Истински Православне Цркве. Духовни препород сваке људске душе и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, ка губитку дејства благодати Духа Светога на то друштво. Благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову. Схватајући то, савремени пали свет, руковођен непријатељем нашег Спасења, покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за Православног Хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода кроз Истински Православну Цркву, чисту Невесту Христову, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење и препород појединца и нације. Нека је од Христа Србији милост, а Христу од Србије слава и похвала на вјек вјека. Амин

субота, 08. децембар 2018.

Шта су то: фундаментализам, конфесионализам и зилотизам?


Фундаментализам се може дефинисати као систем мишљења и понашања које се залаже за доследну примену ауторитетно предатог (=предањског) учења унутар одређене верске заједнице, са тежњом да се то учење прошири и на појединце и групе ван матичне заједнице.
Фундаментализам је својствен већини религијских система, па и хришћанству (ако се оно сматра религијом) и, на начин како смо га одредили, није негативан. Међутим, овај појам је данас оптерећен значењем које има у исламу и још неким религијама, што вешто користе све либералне теолошке струје да га дискредитују. Но, ваља знати да је исламски фундаментализам, у ствари, вид верског фанатизма, са снажно израженим војним и политичким карактеристикама, те да се на основу њега не сме доносити суд о фундаментализму уопште. Штавише, мислимо да је овде (зло)намерно померено значење појма «фундаментализам», као што је то на политичко-социолошком плану учињено са појмовима «национализам» и «шовинизам». Дакле, хришћански, тј. православни фундаментализам не треба мешати са верским фанатизмом, него га схватити у његовом изворном значењу.
            
Конфесионализам би се најлакше могао дефинисати као теолошко мишљење које сматра да се истина вере у потпуности налази у учењу само једне верске заједнице, припадништво којој доноси спасење.
            
Зилотизам значи ревност, жар, усрдност у живљењу по вери, као и у исповедању и проповедању вере.
            
Кроз сву историју ове појаве су биле присутне у Цркви и сматране су пожељнима. У самом Јеванђељу Господ говори да није дошао да укине Закон и Пророке, него да их испуни, јер ништа, ни најмања црта из њих неће нестати, и опомиње: «Ко укине једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небеском; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небеском» (Мт. 5,17-19). Није ли ово фундаментализам? А поука да «свако ко погледа на жену са жељом за њом, већ је учино прељубу са њом у срцу свом» (Мт. 5,29); или да «свако ко отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу; и који се жени отпуштеницом, прељубу чини» (Мт.5,33); или «да ће за сваку празну реч коју рекну,      људи дати одговор у дан Суда» (Мт.12,36)...? Такође и завршна заповест Господња је крајње фундаменталистичка: «Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио...» (Мт. 28,19-20).
            
Светоотачко предање у Цркви је и фундаменталистичко, и конфесионалистичко, и зилотско: «Ако се неко моли, макар и у приватној кући, са особом која је изопштена из цркве, нека такође и он буде изопштен» (10. канон Св. Апостола); «Епископ, презвитер или ђакон, који се само молио са јеретицима, нека буде свргнут; а ако им је дозволио да као клирици нешто раде, нека се свргне» (45. канон Св. Апостола); «Заповедамо да се свргне епископ или презвитер који призна крштење или жртву јеретика; јер, како се слаже Христос са велијаром? Или какав удео има верни са неверником» (46. канон Св. Апостола); «Празничне дарове које шаљу Јевреји или јеретици не треба примати, нити са њима празновати» (37. канон Лаодикијског Сабора).
            
Св. Максим Исповедник: «Саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу, него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на још већу пропаст оних који се држе те заблуде» (из Посланице).
            
Исти: «Знате за новачења која потекоше од списа Кира, бившег патријарха александријског, о Девет поглавља, које усвоји и додатке и повреде светих Сабора, које починише првосвештеници византијске цркве: Сергије, Пир и Павле. Та новачења су позната свим црквама. И то је разлог што ја, слуга ваш, не одржавам општење са цариградском црквом. Нека се уклоне од Цркве саблазни, које уведоше поменути људи! Нека се одстрани с пута камен спотицања, и ви пођите глатким путем Еванђеља, очишћеним од сваке јереси! И када будем видео да је црква цариградска онаква каква је раније била, тада ћу и ја бити према њој какав сам раније био, и обновићу општење с њом без икаквог подстицања од стране људи. А док у њој буду биле јеретичке саблазни и архијереји саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење» (Житија Светих» за јануар, стр. 661-662).
            
Св. Атанасије Велики: «Јер ако неко види вас, верне у Христу, да се дружите и општите са аријанцима, без сумње ће претпоставити да је то (јерес аријанства) неважна ствар и пашће у блато злочешћа.. Зато, да се то не би десило, љубљени, клоните се оних који отворено мудрују по аријански, а ипак опште са зловернима... А ако се неко претвара да исповеда праву веру, а ипак општи са аријанцима, таквог саветује да прекине са том навиком. Ако обећа ( да ће учинити), примите га као брата, а ако упорно остане при своме, одстрани те га од себе» (из Посланице монасима).
            
Зилотизам је со сваке вере, огњена послушност речи Божјој, ако треба и до смрти, самопожртвовано и подвижничко стремљење ка Оцу Небеском. Ревност је храбра, борбена, неустрашива, она је та која узвикује: «Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која еј у Христу Исусу Господу нашем» (Рим. 8,35-39). Такви су били сви свети Цркве Христове. Нема ниједног међу њима који није био ревнитељ, ко није ходио уским, подвижничким путем, који води у живот вечни. Нови Завет позива и подстиче на ревност: «И начинивши бич од узица, изагна све из храма... и рече... «Не правите од дома Оца мога дом трговине». А ученици се Његови сетише да је написано: ревност за дом Твој изједа ме» (Јн. 2,15-17); « хвалим служење своје, не бих ли како подстакао на ревност свој род и спасао неке од њих» (Рим. 11,14); «У ревности не будите лењи; будите духом ватрени; Господу служите» (Рим. 12,11); «А ревнујте за веће дарове и показаћу вам још узвишенији пут» (1. Кор. 12,31); «Тако и ви, будући да сте ревнитељи духовних дарова, трудите се да изобилујете у онима који су за изграђивање Цркве» (1. Кор. 14,12); «Јер ревнујем за вас Божјом ревношћу...» (2. Кор. 11,12); «А добро је свагда ревновати у добру» (Гал. 4,18); «И ко може вама наудити ако будете ревнитељи добра» (1. Пт. 3,13); «Имадох потребу да вам пишем, молећи да се борите за веру једанпут предану светима» (Јуд. 3); «Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј и покај се» (Отк. 3,19).
            
Свакако, ревност може бити и «не по разуму», и то је често било присутно у Цркви кроз историју, све до данас. Али, злоупотреба неке ствари, или идеје, или принципа, не значи да су та ствар, та идеја или тај принцип сами по себи лоши. Злоупотреба или погрешна употреба нечега говори само о ономе ко нешто употребљава.
            
Данас се као о зилотизму «не по разуму» највише говори у вези са разним групама «старокалендараца», које су се одвојиле од појединих Помесних Православних Цркава због тога што су ове прихватиле нови календар. При томе «новокалендарци», они који су пуни разумевања и љубави за сваку инославну хришћанску заједницу који и римокатолике називају «сестринском црквом», једино за «старокалендарце» немају нимало разумевања, него са пуно гнева и нетрпељивости сваљују на њих сву одговорност за стварање раскола. А истина је нешто другачија. До 1923. г. све Православне Цркве су биле старокалендарске. А онда је, на иницијативу тадашњег цариградског патријарха Мелетија (Метаксакиса) сазван тзв. «Свеправославни сабор» (на којем нису учествовали представници Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Руске и Бугарске цркве), и на том сабору је, међу осталим, такође крајње сумњивим одлукама, на брзу руку, без одговарајућих припрема и уз доста притисака, донета и одлука о реформи црквеног календара, коју су те и следеће године прихватиле само Цариградска, Грчка и Румунска Црква. Након тога уследиле су смутње, а убрзо затим и расколи. Уз то, нарушено је и молитвено јединство са осталим Православним Црквама које су остале при старом стилу. И све то – због чега? Због тога да би се уклонила разлика између црквеног и грађанског календара (пошто су у то време све православне државе прешле на нови стил), као и да би се, по речима патријарха Мелетија, «могли приближити сваколиком хришћанском јединству. Сви смо ми позвани у име Господње на овај задатак заједничким прослављањем Његовог Рождества и васкрсења» (ово звучи познато, зар не?). На крају, треба рећи да се по нама, кључ загонетке у вези са иницијативом за промену богослужбеног календара (која је, и овде то видимо, само сегмент опште иницијативе за успостављање лажног јединства свих хришћана) крије у чињеници да је патријарх Мелетије био високи масон: у цариградску масонску ложу «Хармонија» инициран је 1909. г. под бројем 44. (О начину увођења новог календара и о патријарху Мелетију видети више у књизи «Црква и време» - издавач «Очев дом», приређивач Владимир Димитријевић, Београд, 2000.г., стр. 139-157, одакле су сви ови подаци и преузети).
            
Зато: можда «старокалендарци» и имају «неразумну» ревност (у нечем; свакако не у оном главном – да се задржи јулијански календар) али не бисмо се усудили рећи да је њихова «неразумност» већа од оне «новокалендараца».
            
Из свег до сада реченог о овој теми јасно је да су фундаментализам, конфесионализам и зилотизам део етоса Православне Цркве, руководна начела за живљење по истинама вере и за одбрану истините вере. Не-фундаментализам, не-конфесионализам и не-зилотизам потребни су екуменистима, зидарима новог црквеног и новог религијског поретка у оквиру врлог новог светског поретка. Но, са сваким новим каменом компромисне вере, уграђеним у Надцркву, и са приближавањем дана њеног коначног довршетка, приближава се и тужни дан одговора на питање: «Када дође Син Човечји, хоће ли наћи веру на земљи?» (Лк. 18,8).

Одломак из књиге Родољуба Лазића "Нов(аторск)о богословље митрополита Зизјуласа" Београд, АТОС, 2002

Нема коментара: