У данашњем Светом Јеванђељу чули смо извештај јеванђелисте Луке о једном од Спаситељевих чуда, које је посебно открило Његову свемоћ и царску власт над свим Божјим тварима. Ово Јеванђеље говори о томе како је, на Његову реч, мртав човек васкрсао, а његов дух се вратио у тело након смрти. Јеванђелиста говори како је човек по имену Јаир једном пришао ка Спаситељу. Он је био старешина синагоге, што значи да је заузимао посебно истакнут и почаствован положај. Међутим, мора се имати на уму да је јеврејска елита тог времена гледала с висине на нашег Спаситеља, јер је по њиховом мишљењу Он био само млади рабин учитељ, нешколован и самоук. Али овде је Јаир похитао ка Њему не као ка младом учитељу, већ као ка познатом чудотворцу, кога је молио, падајући пред Његове ноге, да пожури да дође и исцели његову ћерку, која је умирала. Господ Исус Христос никада није могао бити равнодушан према патњи и тузи других, и Он је отишао са Јаиром у његов дом. Страшно искушење је чекало Јаира на путу, јер је Господ, Својом промишљу и Својом мудрошћу, уредио тако да се на путу до Јаирове куће, догоди још једно чудо, које је несумњиво благотворно деловало на Јаира, јачајући његову веру.
Док је Господ
ходао, окружен људима који су се гурали уз Њега и притискали Га, усред ове
гужве и гомиле, пришла Му је жена која је била тешко и дуго болесна. Чврсто је
веровала у својој души да ако би Га само могла дотаћи, чак и тајно, непримећено
– не само непримећено од других, већ чак и од самог Чудотворца – била би
исцељена. Тако Га је дотакла и одмах је осетила у свом болесном телу да је сада
здрава. Али Спаситељ се зауставио, осврнуо се и упитао: „Ко Ме се дотакао?“
(Лука 8:45). За Свезнајућег, наравно, за Самог Себе, ово питање је било
непотребно – Он све зна. Али да би скренуо пажњу људи на ово чудо, Он пита: „Ко
Ме се дотакао?“ Као да не зна. Запањени апостоли, а посебно апостол Петар,
рекоше: „Учитељу, гомила Те окружује и притиска. Колико Те се људи дотиче у
овој гомили! А Ти питаш: 'Ко Те се дотакао?' Да, многи Те се дотакоше!“ На то
је Спаситељ одговорио: „Не. Неко Ме се дотакао на посебан начин, јер сам осетио
силу како излази из Мене“ (Лука 8:46). Био је то додир вере! Жена, видевши да
не може да се сакрије, пала је пред Његове ноге и, постиђена, испричала Му је о
својој болести и како је одмах осетила побољшање и исцелила се додиром Његове
одеће, и тада је чула од Њега речи љубави и охрабрења: „Не бој се, не оклевај, буди
храбра! Не бој се, чедо, кћери моја! Вера Твоја спасла те је! Иди с миром“
(Лука 8:48)!
Када је она, на
такав начин исцељена, била спремна да оде са радошћу, а Господ није ни завршио
Своје речи, како наглашава Јеванђелиста, дотрча тужни гласник из куће Јаирове и
рече: „Ћерка ти је умрла, не узнемиравај више Учитеља“ (Лука 8:49)! Мртви се не
исцељују. Јаир је чуо страшну вест, али Господ одмах, на овај тест очинске
љубави, жури да помогне и каже: „Не бој се, само веруј, и биће спасена“ (Лука
8:50)! Не чујемо ни једну реч приговора од Јаира, уздајући се у то да Он може
учинити оно што је људима немогуће, он послушно, без испитивања, одлази са
Спаситељем у његову кућу. Дошли су. Господ је дозволио само родитељима умрле
девојке и тројици апостола: Петру, Јакову и Јовану, да уђу са Њим. Када су ушли
у кућу и видели призор велике туге: сви су плакали и јецали због тако рано угашеног
младог живота, Господ умирујући их говори: „Не плачите; није умрла, него спава“
(Лука 8:52)! Наравно, смрт ју је узела у своје наручје, али то је био глас
Онога који је могао лакше васкрсавати мртве него пробудити уснулу особу. Господ
их је све истерао, како каже Јеванђеље, и тек тада је ушао у собу где је
девојка, Јаирова ћерка лежала на самртној постељи. Господ јој је пришао, узео
је за руку и рекао: „Девојчице! устани“ (Лука 8:46) Њен дух се вратио и она је васкрсла. Сви су, наравно, били шокирани овим, и Господ им заповеда да јој
дају нешто да једе, скрећући им пажњу на чињеницу да је она сада жива и да јој
је потребно оно што је потребно сваком човеку.
Ово је прича о
два чуда која су се догодила једно за другим. Људи често кажу: „Какво је срећно
време било када је Спаситељ, Господар живота и смрти, сам ходао међу људима, и
човек се лако могао обратити Њему за помоћ, а та помоћ је била безгранична у
својој сили. Јер када је Он то хтео, чак је и смрт враћала из своје власти
своју жртву.“ Међутим, када ово кажу, морају приметити да се, у суштини, наше
време разликује од тог времена по томе што је наше време, време маловерја. Ако,
међутим, неко има чврсту веру, као што је жена која Га је дотакла, онда Господ,
који је увек исти и вавјек (Јеврејима 13:8), као што је рекао апостол, Господ,
неће оклевати да дарује дар Своје милости.
Мало ко сада зна,
на пример, о потресном чуду које се једном догодило у време преподобног
Серафима. Недалеко од Саровске пустиње, где се спасавао преподобни Серафим,
налазило се село у коме је служио веома скромни, смирени свештеник по имену
отац Алексеј. Преподобни Серафим је говорио о овом скромном пастиру као о
човеку који није положио монашке завете, већ је, попут свеће, горео молитвом и
вером пред престолом Господњим. И тако, у селу у коме је живео овај свештеник,
живео је дечак, мислим да је имао око дванаест година – миљеник свих мештана,
кротки, послушан, побожан младић. Изненада се разболео и умро. То је била
страшна туга за целокупно становништво села, а сам отац Алексеј, који је волео
дечака као свог сина, био је посебно тужан. Када је ковчег са телом мртвог
дечака већ био у цркви и када је требало да почне опело, сви су изненада чули
овог свештеника како смело вапи, као пред престолом Божјим, у олтару: „Господе,
овај губитак је претежак за мене и за све нас... Све је могуће Теби, васкрсни
овог дечака!“ Зачуо се запањујући удар грома, и дечак се усправио у ковчегу.
Ето шта је вера и како она чак и сада може привући свемоћну Божју благодат. И вером је Господ спреман, као тада, тако и сада, да човеку подари оно што тражи! Сетимо се овога и увек се сећајмо и смирено схватимо да је све то због нашег маловерја! Наше хладне и маловерне молитве, наравно, понекад не узлазе до престола Господа Славе, већ остају овде, са нама, јер им недостаје пламен ватрене вере. Али ако су апостоли осећали да им недостаје вере, онда како тек ми то да не осећамо још више. Апостоли су замолили Учитеља: „Дометни нам веру! (Лука 17:5)! Увећај нашу веру! Тако и ми морамо стално да се молимо Господу нашем Исусу Христу, да Он својом благодаћу ојача нашу слабу, немоћну веру. Амин.“
Извор: Проповеди и поуке Високопреосвећеног митрополита Филарета,
Првојерарха Руске Заграничне Цркве, Издање Комитета руске православне омладине
при РЗЦ, 1981.год. Valley Cottage, САД
Превод са руског оригинала, манастир Утешитељево
Нема коментара:
Постави коментар