ЈАВЉАЊЕ ВАСКРСЛОГ ГОСПОДА ЈЕДАНАЕСТОРИЦИ УЧЕНИКА У ОСМИ ДАН ПО ВАСКРСЕЊУ И РАЗВЕЈАВАЊЕ ТОМИНОГ НЕВЕРОВАЊА

Томино неверовање, фреска манастира Грачанице, Србија, 14. век

Објашњење празника по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Јн. 20:24–31)

Еванђелист Јован напомиње да је приликом првог јављања Господа свим Својим ученицима, окупљеним заједно, одсуствовао апостол Тома, звани Близанац, или Дидим (на грчком). Као што се види из Еванђеља, карактер овог апостола одликовао се упорношћу која је некада прелазила у тврдоглавост, својствену простим (једноставним) људима, али непоколебљивим. Још када је Господ ишао у Јудеју ради Лазаревог васкрсења, Тома је изразио уверење да од тог путовања неће бити ништа добро: „Хајде и ми да умремо с Њим“ (Јн. 11:16). Када је Господ у Својој опроштајној беседи рекао ученицима: „Куда Ја идем знате, и пут знате“, Тома је и тада почео да противречи: „Господе, не знамо куда идеш; и како можемо знати пут?“ (Јн. 14:5).

Крсна смрт Учитеља оставила је зато на Тому нарочито тежак, мучан утисак: он се некако утврдио у убеђењу да губитак Господа неповратан. Његов пад духа био је толико велики да чак није ни био са осталим ученицима на дан васкрсења: очигледно је одлучио да више нема разлога да буду заједно, јер је све готово, све се распало и сада сваки од ученика треба да настави свој засебан, самосталан живот као и пре.

И тако, сревши друге ученике, он одједном чује од њих: „Видесмо Господа“. У потпуном складу са својим карактером, он оштро и одлучно одбија да верује њиховим речима. Сматрајући васкрсење свог Учитеља немогућим, изјављује да би у то поверовао само ако не би само видео својим очима, већ и опипао својим рукама ране од клинова на рукама и ногама Господа и Његово копљем прободено ребро. „И док не метнем руку своју у ребра Његова“ – из ових Томиних речи види се да је рана коју је војник нанео Господу била веома дубока.

Осам дана након првог јављања Господа десеторици апостола, Господ се поново јавља иза затворених врата, по свему судећи у истој кући. Овог пута је и Тома био са њима. Можда је под утицајем дружења са другим ученицима упорно неверовање почело да га напушта, и његова душа је мало-помало поново постајала способна за веру. Господ се и јавио зато да би у њему распламсао ту веру. Ставши, као и први пут, потпуно неочекивано међу Своје ученике и пренео им мир, Господ се обратио Томи: „Пружи прст свој амо и види руке Моје...“

На Томине сумње Господ одговара његовим сопственим речима, којима је он условљавао своју веру у Његово васкрсење. Разумљиво је да је већ само то сазнање Господа о његовим сумњама морало запањити Тому. Господ је уз то додао: „И не буди неверан, него веран“, тј.: налазиш се у одлучујућем положају: пред тобом су сада само два пута – пут потпуне вере и пут потпуне духовне окорелости.

У Еванђељу није речено да ли је Тома заиста опипао Господње ране – може се мислити да јесте. Било како било, вера се у њему распламсала јаким пламеном и он је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ Овим речима Тома је исповедио не само веру у Христово Васкрсење, већ и веру у Његово Божанство.

Међутим, та вера се ипак заснивала на чулном уверењу, те зато Господ, за поуку Томи, осталим апостолима и свим људима за сва будућа времена, открива виши пут ка вери, благосиљајући оне који достижу веру не таквим чулним путем којим ју је достигао Тома: „Блажени који не видеше, а вероваше“. И раније је Господ више пута давао предност оној вери која се не заснива на чуду, већ на речи. Ширење вере Христове на земљи било би немогуће када би свако захтевао исто такво уверење за своју веру као Тома, или уопште непрестана чуда. Зато Господ и благосиља оне који достижу веру само кроз поверење у сведочанство речју, поверење у Христово учење. То је најбољи пут вере.

Овим казивањем Свети Јован завршава своје Еванђеље. Следеће, 21. поглавље, написао је касније, након неког времена, како се сматра, поводом гласина да је за њега одређено да живи до другог Христовог доласка. Свети Јован закључује своје приповедање сведочанством да „и многа друга знамења учини Исус пред ученицима Својим, која нису записана у књизи овој“ – иако је Свети Јован себи поставио циљ да допуни казивања прве тројице Еванђелиста, ни он није записао ни издалека све. Он, међутим, сматра да је и написано сасвим довољно, „да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у Име Његово“ – и то мало што је записано довољно је за утврђивање вере у Божанство Христово и за спасење кроз ту веру.

Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)