Недеља о жени Самарјанки

ОДЛАЗАК ГОСПОДА У ГАЛИЛЕЈУ И ЊЕГОВ РАЗГОВОР СА САМАРЈАНКОМ

Недеља о жени Самарјанки је пета недеља по Васкрсу и посвећена је сећању на библијски догађај сусрету и разговора Исуса Христа са женом Самарјанком на Јаковљевом извору.

Објашњење празника по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мат. 4:12; Марко 1:14; Лука 4:14; Јован 4:1–42)

Сва четворица јеванђелиста говоре о одласку Господа у Галилеју. Свети Матеј и Марко напомињу да се то догодило након што је Јован бачен у тамницу, а свети Јован додаје да је разлог томе била вест да Исус задобија и крштава више ученика него Јован Крститељ, иако, како он појашњава, сам Исус није крштавао, већ Његови ученици. Након Јовановог утамничења, сво непријатељство фарисеја усмерило се на Исуса, који им се чинио опаснијим од самог Јована. Зато Исус, пошто још није дошао час Његовог страдања, оставља Јудеју и одлази у Галилеју како би избегао прогоне својих завидних непријатеља. О разговору Господа са Самарјанком, који се догодио на путу за Галилеју, извештава само јеванђелист Јован.

Пут Господњи водио је кроз Самарију – област која се налазила северно од Јудеје и која је раније припадала трима израелским племенима: Дановом, Јефремовом и Манасијином. У овој области налазио се град Самарија, некадашња престоница Израелског царства. Асирски цар Сарманасар покорио је ово царство, одвео Израелце у ропство, а на њихово место населио незнабошце из Вавилона и других места. Мешањем ових досељеника са преосталим Јеврејима настали су Самарјани. Они су прихватили Мојсијево Петокњижје и клањали се Јехови, али нису напуштали ни служење својим боговима. Када су се Јевреји вратили из вавилонског ропства и почели да обнављају јерусалимски храм, Самарјани су желели да учествују у томе, али им Јевреји то нису дозволили. Због тога су саградили себи посебан храм на гори Гаризим. Прихвативши Мојсијеве књиге, Самарјани су одбацили пророчке списе и сва предања; због тога су их Јевреји сматрали горим од незнабожаца и на сваки начин избегавали било какав контакт с њима, гнушајући их се и презирући их.

Пролазећи кроз Самарију, Господ се са својим ученицима зауставио да се одмори поред бунара за који се, по предању, веровало да га је ископао Јаков, близу града Сихема, којег јеванђелист назива Сихар. Могуће је да је ово био ругалачки назив од речи „шикар“ (опијен вином) или „шекер“ (лаж). Јеванђелист наводи да је био „шести час“, по нашем подне, време највеће врућине, што је и изазвало потребу за одмором. „Дође жена из Самарије“, тј. Самарјанка, да захвати воду. Исусови ученици су отишли у град да купе храну, а Он се обратио Самарјанки с молбом: „Дај ми да пијем“. Препознавши по говору или одећи да је човек који јој се обраћа Јеврејин, Самарјанка је изразила чуђење како Он, као Јеврејин, тражи да пије од ње, Самарјанке, имајући у виду мржњу и презир који су Јевреји гајили према Самарјанима.

Али Исус, који је дошао на свет да спасе све, а не само Јевреје, објашњава Самарјанки да она не би постављала такво питање да је знала ко говори с њом и какву јој је срећу (дар Божији) Бог послао овим сусретом. Да је знала ко јој каже: „Дај ми да пијем“, сама би Га замолила да утоли њену духовну жеђ и открије јој истину којој сви људи теже, и Он би јој дао ту „воду живу“, под којом треба разумети благодат Светог Духа (види Јн. 7:38–39). Самарјанка није разумела Господа: под живом водом је подразумевала изворску воду која се налази на дну бунара, па зато пита Исуса како Он може имати живу воду када нема чиме ни да захвати, а бунар је дубок. „Зар си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај бунар и он сам из њега пијаше, и синови његови, и стока његова?“, са поносом и љубављу се она присећа патријарха Јакова који је оставио овај бунар својим потомцима.

Тада је Господ уздиже ка вишем разумевању Његових речи: „Сваки који пије од ове воде, опет ће ожеднети; а који пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожеднети довека; него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни“. У духовном животу, благодатна вода има другачије дејство него чулна вода у телесном животу. Ко се напоји благодаћу Светог Духа, тај више никада неће осетити духовну жеђ, јер су све његове духовне потребе потпуно задовољене; док онај који пије чулну воду, као и онај који задовољава своје земаљске потребе, утољује жеђ само накратко и убрзо „опет ожедни“. Штавише, благодатна вода ће остати у човеку, стварајући у њему извор који извире (буквално са грчког: „скаче“) у живот вечни, тј. чинећи човека заједничарем вечног живота.

И даље не разумевајући Господа и мислећи да Он говори о обичној води, али некој посебној која заувек гаси жеђ, она моли Господа да јој да ту воду како не би морала више да долази на бунар. Желећи да јој стави до знања да не разговара са обичним човеком, Господ јој прво заповеда да позове свог мужа, а затим је директно разоткрива говорећи да је имала пет мужева и да сада живи у прељуби. Видевши да је Онај који с њом говори пророк који зна тајне, она Му се обраћа за решење питања које је у то време највише мучило Самарјане у односу са Јеврејима: ко је у праву у спору око места клањања Богу – Самарјани, који су следећи своје оце подигли храм на гори Гаризим, или Јевреји, који су тврдили да се Богу може клањати само у Јерусалиму.

Изабравши гору Гаризим, Самарјани су се ослањали на Мојсијеву заповест из Поновљених закона (11:29) да се на тој гори изрекне благослов. Иако је њихов храм на тој гори срушио Јован Хиркан још 130. године пре Христа, они су наставили да тамо приносе жртве. Господ одговара на ово спорно питање уверавањем да је погрешно мислити да се Богу може клањати само на једном одређеном месту. Спор између Јевреја и Самарјана ће ускоро сам по себи изгубити значај, јер ће и јеврејско и самарјанско богослужење престати у блиској будућности. То се и испунило када су Самарјани, десетковани ратовима, изгубили веру у значај своје горе, а Јерусалим су 70. године после Христа разорили Римљани и спалили храм.

Ипак, Господ даје предност јеврејском богопоштовању, имајући у виду да су Самарјани, прихватајући само Петокњижје, одбацили пророчке књиге у којима је детаљно изложено учење о личности и царству Месије. Уосталом, и само „спасење је од Јевреја“, јер ће Искупитељ човечанства потећи из јеврејског народа. Даље, развијајући мисао, Господ указује да долази (и већ је дошло, пошто се Месија појавио) време новог, вишег богопоштовања, које неће бити ограничено на једно место, већ ће бити свуда, јер ће се вршити „у духу и истини“. Само је такво клањање истинито, јер одговара природи самога Бога, који је Дух.

Клањати се Богу у духу и истини значи тежити да се Богу угоди не само спољашњим путем, приношењем (животињских, нап. прев.) жртава, како су то чинили Јевреји и Самарјани, већ истинским и чистосрдним (молитвеним, нап. прев.) усмерењем ка Богу свим силама свог духовног бића – познавати Бога и волети Га, нелицемерно желећи да Му се угоди испуњавањем Његових заповести. Овакво богопоштовање никако не искључује спољашњу, обредну страну, како тврде неки лажни учитељи и секташи, већ само захтева да се духовна страна стави на прво место. У самом спољашњем, обредном богослужењу не може се видети ништа лоше; оно је и неопходно и неизбежно, јер се човек не састоји само од душе, већ и од тела. Сам Исус Христос се клањао Богу Оцу телом, чинећи метаније (падајући лицем на земљу), и није одбацивао такво клањање Себи од стране других људи (Мт. 2:11, 14:33; Јн. 11:32 и други).

Почињући као да разуме значење Исусових речи, Самарјанка у замишљености каже: „Знам да ће доћи Месија, звани Христос; када Он дође, објавиће нам све“. Самарјани су такође очекивали Месију, називајући Га „Хашахеб“, заснивајући то очекивање на речима из Постања 49:10, Бројева 24. поглавље, а посебно на Мојсијевим речима из Поновљених закона 18:18. Поимање Месије код Самарјана није било тако искварено као код Јевреја: Самарјани су у Месији чекали пророка, а Јевреји политичког вођу. Зато Исус, који се Јеврејима дуго није представљао као Месија, овој простодушној Самарјанки директно каже: „Ја сам који говорим с тобом“.

Усхићена срећом што види Месију, Самарјанка оставља свој крчаг код бунара и жури у град да свима објави долазак Месије, који јој је, као Познавалац срца, рекао све што је учинила. Ученици који су се у то време вратили из града зачудили су се што њихов Учитељ разговара са женом, јер су тадашња правила јеврејских рабина то осуђивала. Међутим, из поштовања према Учитељу, нису постављали питања, већ су Га само замолили да једе храну коју су донели.

Али природна глад у Њему бива потиснута радошћу због обраћења становника Самарије и бригом за њихово спасење. Радовао се што је семе које је посејао већ почело да доноси плод. Одговорио је ученицима да Његову истинску храну представља испуњење дела спасења људи које Му је поверио Отац. Становници Самарије који су ишли ка Њему били су за Њега њива зрела за жетву. Христос каже да шаље апостоле да скупљају жетву на духовној њиви коју нису они први обрадили, већ други – старозаветни пророци и Он сам. Током тог разговора пришли су Му Самарјани. Многи су поверовали у Њега на основу жениних речи, али је још већи број поверовао када је Он, на њихов позив, провео код њих два дана. Слушајући Његово учење, сами су се уверили да је Он заиста Спаситељ света, Христос.

Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)

Додатак: 

О жени Самарјанки из Охридског пролога св. владике Николаја Жичког

То је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Гоподом Христом на Јаковљевом бунару код Сихема (Јн 4, 1-42). Име јој беше Фотина (Светлана). Поверовавши у Господа, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље, са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара које се зваху: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија. Дошли су били у Картагену у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени, у време цара Нерона, и у тамницу бачени. Божјим Промислом, кћи Неронова Домнина дође у додир са светом Фотином, и од ове буде обраћена у веру Христову. После тамновања сви пострадаше ради Христа. Фотина, која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, буде бачена у бунар, где сконча, и оде у бесмртно царство Христово.

Ha бунару Христа срете Самарјанка жена.
И светлошћу самог Христа беше просвећена.
Под Нероном живот сконча у другом бунару.
И дух даде Христу Богу своме господару.
Синови joj славни беху, Виктор и Joсиja.
Обојицу света мајка светињом просија.
Пет сестара намучених за Христово име
C њом одоше на небеса да награду приме.
O Фотино покајнице, дивна мученице,
Како сада вечним сјајем блиста твоје лице!
Некад Спаса чак ни водом ниси напојила,
Напокон си и крв своју за Њега излила.
Душа твоја некад мрачна, док би Самарјанка,
Надсунчаним засја лучем кад поста Хришћанка.
Са страхом си у Сихару Христа објавила,
Смрћу си Га усред Рима ти посведочила,
Љубав сваки страх убија и јунаком прави,
Љубав тебе, o Фотино, занавек прослави.
Нерон може сагорети и два и три Рима,
Но не може сагорети душу Хришћанима.
Нерон може полупати судове од глине,
Но немаде моћ никакву над духом Фотине.
O бесмртна светитељко, сад помози нама,
Пред престолом Христа Спаса – твојим молитвама.

У Православној цркви она се слави као Света мученица Фотина Самарјанка, а њен спомен се обележава 20. марта / 2. априла и у Недељу Самарјанке.