ПРИЧА О БОГАТОМ МЛАДИЋУ

Недеља дванаеста по Педесетници

Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског

(Мат. 19:16–26; Марк. 10:17–27 и Лук. 18:18–27)

О овом младићу, или кнезу, како га назива св. Лука, који је питао Господа Исуса Христа шта да ради како би наследио живот вечни, говоре сва три прва јеванђелиста. Ова беседа, као и следеће, одвијала се на путу за Јерусалим, куда је Господ већ ишао у сусрет Својим предстојећим страдањима. Обраћајући се Господу, младић Га је назвао: „Учитељу благи“. Господ му је на то рекао: „Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога“, тј. ако Ми се обраћаш само као „учитељу“, дакле као обичном човеку, онда не треба да Ме називаш благим, јер тај назив приличи само Богу. Господ му је указао на то да треба да држи заповести. Младић је очигледно претпоставио да Господ говори о неким посебним, њему непознатим заповестима, па је зато упитао: „Које?“ Али Господ му је указао на обичне заповести Декалога (Десет заповести), набројавши само неке од них – 6, 7, 8, 9 и 5, а затим и општу заповест о љубави према ближњем. На то је младић одговорио да је све те заповести сачувао од своје младости. Треба претпоставити да је испуњавање заповести разумевао на фарисејски начин: иначе се не би усудио да тако каже. Ипак, важно је то што је сматрао да још увек није довршио све што је потребно за спасење: савест му је, очигледно, говорила да само такво спољашње испуњавање заповести није довољно.

Тада му је Господ открио тајну хришћанског савршенства речима: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај имање своје и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за Мном“. Као одговор на овај позив на највише савршенство, младић је отишао од Господа жалостан, јер је поседовао велико имање. Дакле, богатство које је поседовао постало је његов идол од којег није могао да се растави. Овог идола је претпоставио чак и вечном животу, којем је, по свему судећи, искрено тежио. Имајући у виду ову страст, која поробљава целог човека, а не богатство само по себи, Господ је рекао: „Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство Небеско“. Јеванђелиста Марко каже да су се ученици уплашили Његових речи. И то је разумљиво, јер је богатство нешто што сви толико желе и, по закону, представља знак Божијег благослова човеку, а Господ га упркос томе поставља као тако снажну препреку на путу ка Царству Божијем.

Да би умирио ученике и објаснио у ком смислу је то рекао, Господ каже: „Децо, како је тешко онима који се уздају у богатство ући у Царство Божије“. Како објашњава св. Златоусти: „Христос не куди богатство, већ оне који су се за њега везали“, јер грешној природи човека богатство доноси много искушења и препрека за испуњавање закона Божијег. „Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство Божије“ – ово је народна изрека, која се и данас користи на Истоку, а означава да је нешто немогуће или изузетно тешко изводљиво. Неки под „камилом“ овде подразумевају бродски конопац, који се правио од камиље длаке. Други сматрају да под „игленим ушима“ овде треба разумети веома ниске и уске капије кроз које се камила провлачи с великом муком. Није опасно богатство само по себи, већ то ако се човек у њега узда и у њему види сву срећу свог живота, тако да му богатство постаје попут идола.

Апостоли су се ипак у недоумици питали: ко се онда може спасити? На то им је Господ, погледавши их – тј. самим Својим погледом умирујући њихову узнемиреност – рекао: „Људима је ово немогуће, али Богу није; јер све је могуће Богу“, тј. милујућа и спасоносна благодат Божија моћна је да учини и оно што човек не може учинити само својим сопственим снагама: Бог може исцелити богаташа од ране среброљубља која спречава његово спасење.

Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)