Српска Истински Православна Црква сматра се неодвојивим делом Српске Православне Цркве и њеним канонским наследником након што су архијереји Београдксе патријаршије отпали од Православне вере, сарадњом са безбожном комунистичком влашћу (сергијанизам), уласком у општење са новокалендарским расколницима (и новопасхалцима), прихватањем свејереси екуменизма (религија Антихриста) речју и делом, органским чланством у Светском савету цркава, које подразумева активно учешће у екуменистичким молитвама и богослужењима са јеретицима и другим нехришћанским религијама, огрешујући се на такав начин о Правила Светих Aпостола, Васељенских и Помесних Сабора и Светих Oтаца. Богохулним исповедањем да православни хришћани верују у истог Бога са богопроклетим Јудејцима и богомрским Мухамеданцима, што представља дрско одрицање од Сина Божијег Исуса Христа.

недеља, 18. октобар 2026.

Свети Филарет Њујоршки: Васкрсење сина Наинске удовице

Недеља 20. по Педесетници: Васкрсење сина Наинске удовице

У Светој Земљи, у Палестини, постоји мали град који се зове Наин. Сам по себе он не представља ништа посебно, али је истовремено његово име записано у Светом Еванђељу. Данас смо на Божанственој литургији чули да је управо за овај град везано једно од задивљујућих чуда Господа Исуса Христа. Еванђеље нам приповеда да је у том граду једној удовици умро син јединац. Наравно, није тешко замислити неутешну тугу и јад осиротеле мајке. Младић је умро. Износе га из града како би обавили сахрану. Заједно са расплаканом мајком иде много народа из града, који вероватно покушавају да је утеше, али је њена туга неутешна. Међутим, када је ова процесија изашла из града, у сусрет јој је кренула друга процесија. То је ишао Господ Иисус Христос са Својим апостолима, окружен мноштвом народа. И гле, две процесије се сусрећу — срели су се смрт и Живот.

Управо јуче, на свеноћном бденију, славили смо Господа нашег Исуса Христа као Начелника живота нашег. Од Њега је сваки живот, Он је Својим апостолима говорио: „Ја живим, и ви ћете живети” (Јн. 14, 19). Он даје живот свему живом. И ево, Он се среће са овом тужном сликом, са овим јадом безутешне мајке. Обично, као што знамо у животу, смрт тријумфује над животом, јер се сваки живот завршава смрћу — то је неоспорно. У Еванђељу није речено да је уплакана мајка ишта тражила од Исуса Христа. Она Га можда није ни приметила, јер је, разуме се, била потпуно обузета својим јадом. Али Господ је видео њен плач, безутешно ридање, сажалио се на њу и рекао јој: „Не плачи” (Лк. 7, 13)! То је морало утицати на њу, јер је реч Христова реч са влашћу — она Својим дејством покорава сваку душу, и Он јој је упутио ту реч. Они који су носили младића на место сахране су се зауставили. Господ је, дотакавши се одра и обраћајући се мртвацу као живом, рекао: „Младићу, теби говорим, устани!” (Лк. 7, 14). Мртвац се подигао, устао је и почео да говори.

Не треба ни говорити каква је радост обузела мајку. Чудо је оставило потресан утисак, јер велики страх обузе све и сви говораху: „Велики пророк подиже се међу нама, и Бог посети народ Свој” (Лк. 7, 16). Изгледа као да смрт увек побеђује живот, али овде видимо да када се у ствар умеша Начелник живота нашег, исходи бивају супротни. У Еванђељу неједном читамо о томе да је Господ Исус Христос васкрсавао мртваце, и не само да их је Сам васкрсавао, него је, када је слао апостоле на проповед, говорио: „Болесне исцељујте... демоне изгоните, мртве васкрсавајте” (Мт. 10, 8).

Тамо где има вере, тамо Божија помоћ никада неће задоцнити. Нажалост, ако је Господ у Своје време са тугом говорио за Своје савременике да су „род неверни и покварени!” (Мт. 17, 17), онда се то на нас, вероватно, односи још и више. У наше време ми смо још невернији и још покваренији него они. Али када се Господ обратио једном човеку, његовој немоћној вери, и када се та вера пројавила, уследило је чудо милости.

Тако је и увек, љубљени, хришћанин надахнут истинском вером добро зна да је Богу заиста све могуће. „Блажен је ко верује — њему је топло на свету”, говорио је један руски песник. Заиста је блажен, зато што је вера као моћна буктиња у његовим рукама која осветљава његов животни пут, и у тој светлости он све види исправно. Није узалуд псалмопојац некада говорио: „Веровах, зато и говорих” (Пс. 115, 1), то јест, ја сам веровао и зато говорим, другим речима: „Говорио сам у складу са тим како сам веровао”. Другачије речено — вера је испуњавала почетак свега онога што говорим. Ето тако и код хришћанина вера мора бити присутна на целом његовом путу. Светлошћу вере он треба да осветљава свој живот и да се труди да његов живот протиче онако како га учи његова вера. И ако буде тако, он ће из искуства непрестано спознавати да је Господ заиста близу оних који верују у Њега и који Му верују, јер ће тада његов живот бити пун очигледних, великих Божијих доброчинстава. Амин.

Извор: Проповеди и поуке Високопреосвећеног митрополита Филарета, Првојерарха Руске Заграничне Цркве, Издање Комитета руске православне омладине при РЗЦ, 1981.год. Valley Cottage, USA

Превод са руског, манастир Утешитељево

Нема коментара: