Блажени старац Теодосије Кавкаски

Блажени старац јеросхимонах Теодосије (у свету Фјодор Фјодорович Кашин) рођен је 1862. године у Пермској губернији, у сиромашној сељачкој породици.

Његови родитељи Фјодор и Катарина били су добри људи и живели су побожно. На Фјодоровом рођењу, сеоска бабица је рекла његовим родитељима да ће дете постати велики свештеник. Сав каснији живот оца Теодосија и његова дела показали су колико су се пророчанске испоставиле речи те побожне старице.

Већ у раном детињству, он је, попут одраслог човека, сам одлазио у шуму да се моли. Ако би се случајно нашао сам код куће, са затвореним вратима, научио је да отвара врата тако што би поставио столицу на клупу која је стајала уз зид и наслонио њен крај на угао близу којег су се врата налазила: стојећи на столици, извадио је резу и отворио врата. Тако, ноћу, када би, уморни од дневних брига, сви укућани заспали, млади молитвеник је отворио врата и изашао у шуму, на чијој ивици се налазила колиба Кашиних, да се помоли свом љубљеном Богу. У шуми се налазио велики камен, на коме се млади Фјодор усрдно молио. Једном, током молитве, до њега је дошао глас: „Камен на коме се молиш јесте Рајски.“ И тако га је назвао: „Рајски камен.“

Породица у којој је Фјодор одрастао била је велика и обично се окупљала за време вечере: у то време, мала колиба једва је могла да прими све житеље. Кажу да је једног дана, када су се сви окупили на вечери и сели за сто, из угла са иконама излетео голуб. Након што је кружио, слетео је на Фјодорову руку, он га је с љубављу помиловао, а мајка му је рекла: „Пусти сада голуба, довољно си се играо с њим, треба да једеш.“ Фјодор је подигао руку са голубом колико је могао и голуб је одлетео и изненада нестао из видокруга присутних... Сви су се веома зачудили и одушевили овим чудним и необјашњивим догађајем, и тек након много година касније његова мајка је схватила каква је то дивна посета била.

Отац и старија деца су радили у дворишту и на пољу, а мајка, завршивши своје послове у кухињи, седала је за преслицу. Док је то радила, увек је певала псалме и молитве својим мелодичним, пријатним гласом, а Фјодор је, ушушкан код њених ногу, волео да је слуша и, не удаљујући се од ње, памтио је отпеване речи. У детињству су га понекад у шали звали „баћушка“, сећајући се речи бабице. Тако је Фјодор одрастао у својој побожној породици као тих и смирен молитвеник, јачајући духом и телом.

Још док је био дечак, десило се да је отишао на обалу реке; тамо је видео лађу у коју се уноси терет као и путнике који се укрцавају. Са њима је на палубу ушао и Фјодор; нико није обраћао пажњу на дечака. Попут одраслог човека, седео је ћутке, не узнемиравајући никога. Никоме није пало на памет да је дечак без родитеља. Тек два дана касније, када је лађа била далеко од куће, приметивши да је дечак сам, почели су да га питају где су његови родитељи. Одговорио је да нема родитеље. Онда су га питали: „Куда идеш?“ – „На Атос, у свети манастир“, одговорио је. Сви су се изненадили: мали дечак, а он даје тако паметан одговор. Испоставило се да су међу путницима били ходочасници који су се упутили на Свету гору, а пошто је дечак био тако тих и скроман, нико га није могао одгурнути; па је тако дошао на Свету гору са ходочасницима као сироче.

На Атосу су ходочасници свратили до руске келије „Полагања појаса Богородице“, која се налазила у близини Иверског манастира, на месту званом Магула. На капији келије је стајао монах. Дечак је пао пред његове ноге, поклонио му се и замолио га да позове игумана. Изненађени монах је дошао код игумана и рекао: „Неки дечак тражи да види игумана. Игуман се изненади и оде до капије: тамо стајаше неколико људи и са њима дечак, који се поклони игуману и рече: „Узми ме к себи, молићу се Богу и све ћу радити за вас.“ Игуман упита људе чији је ово дечак; испостави се да није ничији, сам је; рекоше игуману да путује паробродом у манастир као сироче. Игуман се још више изненади и, видевши у овој необичној причи Божју Промисао, прими га у келијску обитељ. Тамо је дечак одрастао, научио да чита и пише и био у свему послушан. Живот у светогорској келији је био суров, али је дечак све недаће подносио са љубављу и смирењем.

Једног дана, руски генерал је посетио Атос. Довео је своју болесну жену, опседнуту нечистим духом, да прими исцељење. Болесној жени је у сну речено да ће на Атосу добити исцељење. Женама није дозвољен улазак на Атос, а она је била на пароброду, и генерал је посетивши келију отишао код игумана, испричао му све и замолио га за помоћ, рекавши да је његова жена у сну видела младог монаха који треба да се моли Господу за њу, и да ће тада она бити исцељена. 

Игуман је наредио малом келејном братству, свима осим искушенику Фјодору, да оду на пароброд. Али међу њима жена није нашла оног који јој је био показан у виђењу: објаснила је да је видела једног веома младог монаха. Игуман је онда наредио да позову и Фјодора, и када је он пришао и жена га угледа, урликнула је воловским гласом: „Овај ће ме истерати.“ Сви су били веома изненађени, пошто су га сматрали последњим међу братијом. Игуман га је упитао: „Коме се молиш да је твоја молитва тако моћна?“ - „Златној Богородици“. Игуман је наредио Фјодору да узме икону „златне“ Богородице (Казанска икона Мајке Божије у златном окову), да је полије водом и да му донесе ту воду. „Оче, дозволи ми да постим три дана“, замолио је Фјодор. Игуман га благослови на тродневни пост, и пошто је пост прошао, Фјодор узе икону Казанске Богородице, усрдно се помоли, поли је водом и са игуманом донесе ову воду болесници на броду. Чим их жена угледа, поче гласно да виче: „Куда ме терате?“ Одслужише молебан над болесном женом, покропише је водом од иконе, дадоше јој од ње и да пије, и она одмах оздрави. Генерал, у знак захвалности за исцељење његове жене, да Фјодору велику суму новца, али је он не узе, већ рече: „Дајте ово мом игуману за свети манастир, а ја сам велики грешник, недостојан такве награде. Јер је Сам Исцелитељ наших душа и тела, преко Своје Пречисте Мајке, помогао болесници да се избави од болести, и хвала Њима.“ То је било прво чудо учињено молитвама искушеника Фјодора.

Фјодорова побожност и врлине постали су предмет зависти и љубоморе келијске братије, али је он смерно поднео сва понижења. Два пута су хтели да га оклеветају и избаце, али су оба пута Царица Небеска и Архангел Михаило помогли свом изабранику.

Коначно, када је Фјодор требало да се постриже за монаха, игуману је откривено да Фјодор има родитеље и да треба од њих да узме благослов. Игуман је позвао Фјодора и испричао му све што му је било откривено у виђењу и, благословивши га, послао га је у Русију родитељима. И Фјодор се по послушању вратио у далеки Перм да тражи благослов од својих родитеља.

После потресног сусрета, родитељи су благословили Фјодора кућном иконом Казанске Богородице, а он се, сав радостан и срећан, са благословом родитеља, вратио на Свету гору у своју келијску обитељ. То је било 1889. године. По доласку у манастир на Светој Гори, замонашен је са именом Теодосије. После кратког времена, рукоположен је у чин јерођакона, а затим, 12. децембра 1897. године, рукоположен је у чин јеромонаха од стране грчког митрополита Нила (Смирниотопулос), бившег Карпатског и Каског.

Касније је јеромонах Теодосије отишао у Јерусалим. Стигавши у Свету земљу, обишао је света места и поклонио се свим светињама. Обишавши Свету земљу, Теодосије је дошао у Јерусалим и остао да служи код Гроба Господњег. После неког времена, поново је отишао на Атос - место почетка његовг духовног живота и пострига.

Након дугог одсуства вратио се на Свету гору у келијски манастир „Полагања појаса Богородице“, где је остао да монахује у послушању старцу-игуману о. Јоаникију (Литвиненку), бившем Козаку из Херсонске губерније, који је већ имао преко 80 година. Након његове смрти 1901. године, оцу Теодосију је било суђено да постане његов наследник и игуман келије, за чије је унапређење било потребно стално прикупљати прилоге. За блаженог баћушку, склоног молитвеној самоћи и јуродству, ово послушање је било прави терет, који му је доносио многе туге и искушења. И поред тога, успео је завршити изградњу метоха своје атонске келије у Истанбулу (Цариграду) и малог скита у његовој близини, захваљујући чему је успевао да прикупи потребна средства за одржавање и унапређење келије. Истанбулски метох се звао „Руски ходочаснички дом Полагања појаса Богородице“ и представљао је петоспратницу са малим храмом (параклисом) на врху. Налазио се у централном делу Истанбула, у округу Галата, поред луке, захваљујући чему су бројни ходочасници из Русије на путу у Свету земљу могли ту да бораве великодушно дајући прилоге за светогорску келијску обитељ. Стална брига за материјалним потребама приморавала је блаженог старца да верује разним људима у финансијским и економским питањима, који су, користећи баћушкину поверљивост, једноставност и љубазност, често покушавали да га искористе за своје личне циљеве, па чак и да га преваре. Све је то допринело појави разних гласина и клевета. Истовремено активна економска делатност, стални апели за прикупљање прилога итд. изазвали су завист и оговарање, због чега је блажени старац био изложен клевети и прогону. У почетку му је било забрањено да прикупља прилоге за светогорску келију, а касније је чак оптужен и за „непримерено понашање“. Да би наудила наивном и простодушном баћушки, извесна жена, преобучена у мушку одећу и прерушена у искушеника, замолила је да пође са њим из Цариграда на Атос, што је касније изазвало скандал и злобне гласине. 

Атонски схијеромонах Владимир (Колесников) је записао о овом тужном догађају у својим дневницима: „Јуче (26. августа 1905. године), старешина келије Полагања Ризе Пресвете Богородице, схијеромонах Теодосије (стар око 40 година), стигао је грчким паробродом и довео искушеника, за кога су Турци на Дафни посумњали да је жена и ухапсили га. На крају, искушеник је признао да је жена. У протоколу је наваедено и име жене: Татјана Никитична Ткачова из Астраханске губерније. Одмах је депортована у Русију под пратњом. Многи од нас сматрају оца Теодосија готово светитељем, човеком молитве, и он се држи тихо и скромно.“

Након овог немилог догађаја, блажени отац Теодосије, већ ионако оптерећен материјалним и економским бригама, одлучио је да се одрекне старешинства и, напусти своју келију на Атосу, пресели се у Константинопољ, где је при метоху угошћавао ходочаснике који су путовали из Одесе у Свету земљу. Године 1907. поново одлази у Јерусалим, где проводи време у строгом посту и покајању, и прима постриг велике схиме.

Временом у Светој земљи око блаженог старца формирала се заједница, коју су чинили ходочасници из различитих делова Руског царства. Од Јерусалимског патријарха је добио дозволу да им служи, а касније на Маслинској гори је почео да гради дом милосрђа за старе и болесне који је после смрти желео да завешта Руској црквеној мисији у Јерусалиму. Према плану, дом је требало да буде мали скит са црквом и гостопримницом. Прилоге за изградњу прикупљао је међу ходочасницима, шаљући апеле и молбе за прилоге чак и у Русију, што је изазвало незадовољство службеника руског конзулата, који су одбили да издају дозволу и жалили се патријарху, инсистирајући на забрани градње. Блажени старац је поново био изложен неправедној клевети због чега се од њега се захтевало да се врати у домовину. То се догодило 1911. године.

Баш у то време, у Јерусалим је из Русије, из села Платнировскаја, дошао пензионисани генерал земљопоседник, и пошто се срео са оцем Теодосијем,успео је да га наговори и да издејствује дозволу да на неко време дође на његово имање.

Блажени отац је при повратку у Русију са собом понео свете сасуде, неке мошти и друге светиње које је купио донацијама, што је изазвало нова искушења на путу. Како су говорила његова духовна деца, „јерусалимске светиње су изазивале бесан гнев демона“. Касније, када је о. Теодосије преузео подвиг јуродства за Христа, говорио би о себи у трећем лицу: „Мој ујак“. Ово је рекао једној од својих духовних кћери: „Мој ујак“ служио је код Гроба Господњег у Јерусалиму, а онда му је Мати Божија рекла да се врати кући у Русију. Понео је свете мошти са собом, а демони су га гонили за петама, желећи да их одузму.“

Након што је неко време живео у Чељабинску, баћушка се преселио на Северни Кавказ. Овде је отац Теодосије неко време живео при селу Романовско на Кавказу, а касније се настанио у пустињи близу имања Горњи код Темних Буках, које се налази 27 км од града Кримска, где се око њега постепено формирао женски пустињски манастир.

Манастир је скривен на гребену Кавкаских планина, између Анапе и Новоросијска, у густој буковој шуми, по којој је место наводно и добило име.

Након пресељења јеросхимонаха Теодосија у Темне Буке, глас о изванредном блаженом старцу постепено се ширио међу локалним становништвом. Ходочасници су почели да хрле к њему. Људи су у њему видели истинског слугу Божјег и молитвеника Богу за људске недаће и потребе. Поседујући дар духовне прозорљивости, многима је духовно помогао, не мало њих је исцелио од разних болести, а друге је мудро настављао својим поукама. Према свима је поступао са осетљивошћу и саосећањем, водећи их путем спасења.

У пустињи, у клисури на великој стени, старац Теодосије се молио, не напуштајући је 7 дана и ноћи, да му Господ покаже где треба да се сагради црква. Јавила му се Богородица и показала му место где треба да буду храм и просфорна пекара. На том месту је било доста зимзеленог цвећа, и до данас су та два места прекривена овим зимзеленом које не може често и у тој количини да се нађе у близини.

На месту које је указала Богородица, на падини два планинска узвишења, на малој чистини, отац Теодосије је, уз помоћ оближњих сељака, саградио малу цркву и просфорну пекару, као и келије у облику козачких изби направљених од дрвета са крововима од сламе.

Очевици су причали да је црква била толико мала да је у њу могло ући само неколико људи, уместо Царских двери висио је бели столњак. Овај сиромашни храм, скривен у планинама, био је као неки прототип будуће катакомбне службе истинских православних хришћана у шталама и таванима, у сиромаштву - али са чистом савешћу и чистим срцем...

Увече су сестре певале псалме често из свег гласа без задршке, чак и у совјетско време, јер у ближој околини никога није било на све стране: ни кућа, ни села, само шуме.

У слободно време, отац Теодосије је учио децу из неколико планинских насеља да читају и пишу.

Временом су они који су духовно жедни и траже пут спасења, духовно руководство и утеху у речи Божјој, почели да се сливају ка извору живе воде која је текла са усана блаженог старца Теодосија. Он је примао све који су долазили: са Кавказа, Кубана, Сибира, Украјине, Белорусије, Русије. Кажу да је неколико пута ћутке пролазио поред ходочасника који су стајали. Онда би почињао да им се обраћа, одговарајући свакоме редом на још неизречено питање: „Хоћеш, бићеш у манастиру“, или: „Благосиљам те да се венчаш“, или: „Размишљаш о браку? Заборави. Живећеш сам, и умрећеш сам.“

Једне је корио, друге исцељивао молитвом од болести, неке исцељивао поукама, а треће духом тешио у њиховим тугама. Према свима се односио са саосећањем, и упућивао их на пут спасења. Унапред је знао ко ће му се обратити и са каквом молбом, и предвиђао је будући живот и смрт својих саговорника. Близу овог места је, молитвама блаженог Теодосија, из земље избио извор питке воде, који је имао и исцељујуће дејство.

Баћушка је овде чинио многа чуда, дарујући свакоме оно што је потребно за његово спасење.  

Једном су довели човека на штакама у скит. Баћушка му је дуго говорио, разобличавајући га за грехе које је болесник заборавио, а он је горко плакао сузама покајања. Старац му је донео чашу мутне воде и рекао: „Крсти се истински и пиј до дна. Сви твоји греси су овде.“ Благословио га је знаком крста и дао му крст да целива. И догодило се чудо - човек је устао и, одбацивши штаке, почео је ходати. Био је здрав. Пао је на колена пред оца Теодосија и сузно захвалио Богу и старцу. Баћушка му је рекао: „Иди у свет и више не греши.“ Прича о томе се одмах проширила по околини, и добар глас је учинио своје: још више ходочасника је почело да хрли у скит.

Глас о изванредном старцу се прочуо, и сељаци и племићи су почели да му долазе по благослов и савет.

Ходочасници су се – како одрасли, тако и деца - окупљали у групе како би посетили старца. Од најближе жељезничке станице до манастира требало је доста ходати по планини и обично се тек предвече стизало до манастира. Једном се десило да су пред групу ходочасника искочили пси који су чували стадо оваца. Људи су се уплашили. И одједном су угледали човека са штапом како им се брзо приближава. Био је то отац Теодосије. „Изашао сам вам у сусрет да се не бисте плашили.“ „Оче, како сте знали да долазимо?“ „Царица небеска је тако рекла. Идите, каже она, у сусрет њима, слуге Божије вам иду, уплашили су се на путу.“

Једног дана, отац Теодосије се молио на стени до касно у ноћ. У то време, старчева духовна кћи, Екатерина из Ростова била је сведок необичне појаве. Одједном, планине као да су се распламсале, а целу клисуру обасјала је необична, дугина светлост. Жена неземаљске лепоте у зрацима чудесног сјаја пришла је баћушки и разговарала са њим. Екатерина је пала на земљу и изгубила осећај за време. Када се баћушка подигао са стене, око њега се још увек видео благи сјај, који се полако топио. На Екатеринино питање, шта се то десило, отац Теодосије је рекао: „Божја мајка је дошла да нас посети.“ И замолио је да о томе за сада никоме не говори.

Слушкиња Божја Варвара дошла је у скит ради молитве и рада. У исто време, две скитнице су посетиле баћушку. Они су три дана живели у старчевој келији и водили тајне разговоре са њим. Варвару је обузела радозналост. Коначно, скитнице су се спремиле да крену, а Варвара им је понудила да их испрати. Ове особе су биле чудно обучене, у крпама и без ципела - босе, без торби, само са штаповима у рукама. Варвара, једноставна добра душа, мислећи да вероватно немају ни новца за карту, почела је да нуди рубљу за карте, ватрено их убеђујући да приме новац. Скитнице су се погледале и, осмехујући се, рекле: „Путујемо без карата.“ На станици, Варвара их је изненада изгубила из вида, као да су њени сапутници нестали под земљу. Вративши се у скит, поделила је своју збуњеност са баћушком, на шта је он рекао: „Онај коме си нудила рубљу био је пророк Илија, а његов сапутник Јаков, брат Господњи, али то никоме не откривај до моје смрти.“

Када је лутајућа ходочасница Марија једном посетила скит, небо је усред ноћи блистало свим дугиним бојама. „Ватра!“, уплашила се, истрчала из келије и угледала: отац Теодосије је клечао на камену, руке уздигнуте ка небу. У близини су два благолика мушкарца са лицима попут муње, толико светлим да их је било немогуће гледати, разговарали са баћушком. Утонула је у заборав и није се сећала шта се даље десило. Дошавши себи, Марија је пришла малој цркви – баћушка се већ облачио за службу. „Ко су била ова двојица?“, шапнула је. Старац јој је забранио да пита о томе, али је после упорног испитивања ипак открио да су га посетили библијски пророци Илија и Енох.

Енох, претпотопни праведник, седми човек на земљи од Адама, узнесен је на небо, заобилазећи смрт. Пророк Илија, обличитељ безаконих владара и њихових народа, узнесен је на небо у огњеним колима. Оба пророка, жива узнета на небо, још увек живе у телу. Тако ће бити и са светима које је Господ узнео, пре почетка светске невоље , пре доласка апокалиптичног суда. Али пре тога, Господ ће послати своје пастире Илију и Еноха, да последњи пут покушају да обрате људе Богу пред лицем тријумфалног зла.

О чему је био разговор са старцем? Није нам откривено. Али једно се може рећи, да живимо уочи... Антихрист се још није открио свету , али се тај тренутак увелико приближава.

У то време, широм Свете Русије, безбожни бољшевици покренули су најбруталнији прогон на Цркву Христову. Стрељања, мучења, уништавање цркава, одузимање црквених драгоцености, скрнављење светих моштију. Не задовољавајући се огољеним прогонима, богоборци су створили своју лажну цркву - Обновљенску цркву, која се супротставила Светом патријарху Тихону и Истинском Православљу које је он сачувао.

У почетку, под совјетском влашћу, мали планински скит је живео мирно. Али двадесетих година 20. века, док је у рибњаку освећивао воду на Богојављење, отац Теодосије је изненада тужно рекао, гледајући у воду: „Овде има толико риба, али ће остати само четири.“ Шта је то значило постало је јасно када је старац ухапшен, а његова духовна чеда су се разишла на све стране, а у скиту су остале само четири жене.

Тугујући због недаћа које су задесиле Цркву Христову и Свету Русију, старац је деловао као ревносни чувар чистоте Истинског Православља, остајући веран заповестима Светог Патријарха-Исповедника Тихона, одбацујући компромис са богоборством и обновљенством.

У то време, Цркву је задесила нова беда: митрополит Сергије (Страгородски) је на захтев гонитеља издао је Декларацију о црквеном признању и повиновању совјетској антихришћанској власти, коју је претходно анатемисао свети Патријарх Тихон. Ревностно срце старца Теодосија није могло да се помири са таквим степеном одступништва. Када му је послата Декларација, он ју је спалио пред свим духовним чедима.

И убрзо, у марту 1927. године, непосредно пре Ускрса, старац је наредио монахињама Тавити и Јелени да испеку ускршње колаче и офарбају јаја. Биле су веома изненађене: још увек траје строг пост, а до Пасхе има још дванаест дана – без обзира на то ипак су испуниле послушање старцу, и све је било сачувано до Великог петка, а на Велики петак блажени отац је у сред службе благословио ускршње колаче и јаја и рекао: „Прекинућете пост, а ја нећу бити са вама, онда идите у градић Минводи и тамо живите.“

Чим је то рекао, изненада у манастир су ушла три чекиста обративши се оцу Теодосију: „Оче, спреми се, дошли смо да те примимо у госте.“

„Већ вас чекам“, одговорио је баћушка.

Замолио је мати Тиону за лавор топле воде, брзо опрао монахињама ноге, затим нахранио неочекиване госте, сам их послужио, након чега је отишао у своју келију, помолио се, узео крст, закрстио све четири стране манастира, благословио све сестре које су са њим живеле у пустињи: Анастасију, Фиону, Јелену, Тавиту, Татјану, Наталију и веома младе послушнице Љубу и Ану. Сви су плакали, а он је рекао: „Зашто плачете, треба да се молите, Господ је ових дана страдао, молите се.“ Поново је благословио све и рекао чекистима: „Спреман сам.“

Одведен је у Новоросијск. Полициски иследници су, покушавајући да пред јавношћу дискредитују старца, покушали да му припишу кривичну одговорност по моралним члановима Кривичног законика. Овај пут је осуђен само на три месеца затвора. У јануару 1929. године, старац је поново осуђен али овај пут по члану 58 (антисовјетска агитација и пропаганда). Решењем посебног састанка на колегијуму ОГПУ, отац Теодосије је затворен у концентрациони логор на три године. Касније је концентрациони логор замењен прогоном у Казахстан. Старац исповедник практично никада није говорио о свом боравку у логорима и заточеништву.

Старац Теодосије је остао у затвору и изгнанству до 1932. године. Када је пуштен на слободу, дошао је у Минводе. Овде су га чекале монахиње Тавита и Јелена, које су се, по благослову старца, одмах након његовог хапшења, преселиле из скита у град у коме су уз Божју помоћ стекле малу кућу и отпочеле живот, чекајући повратак баћушке. 

Сместивши се у неупадљивој кућици, блажени баћушка је коначно на себе узео подвиг јуродства Христа ради: ходао је улицама обучен у шарену кошуљу (што се у то време сматрало смешним), играо се са децом, трчао и скакао са њима, због чега су га деца звала „деда Кузјука“. Вероватно је то била једина исправна одлука за то време и ситуацију у којој се старац Теодосије нашао, и једина могућа да настави да служи Господу. Такав подвиг је тих година на себе узео и катакомбни епископ Варнава (Бељајев), и уопште многи исповедници православља. То им је омогућило не само да преживе у суровим условима совјетских концентрационих логора, већ и да лакше проповедају Христа међу затвореницима. Логорске власти их због тога нису дирале: шта се може очекивати од луде? 

У Минводама, отац Феодосије је служио тајно, у Катакомбној цркви. Током служби је помињао епископе присталице Светог Јосифа Петроградског и одбацивао, како је рекао, „безакони црвени Синод“ Сергија Страгородског.

У кући старца била је једна соба за живот, а у другој тајна катакомбна кућна црква. У својој цркви, јуродиви деда Кузјук се претварао у озбиљног и строгог старешину и благог оца. Старац није наметао строге епитимије својој духовној деци, објашњавао је како се греси разликују по тежини. „Постоји грех по природи, а постоји грех кроз природу“, говорио је. „По природи – то је као случајно, ако сте некога осудили, увредили. Увече прочитајте „Оче наш“, „Богородице Дјево“, „Верујем“, и Господ ће опростити. А по природи – то су крађа, убиство, прељуба и други тешки греси, они се морају исповедати свештенику, исправити.“ Тајно је сваког дана служио Божанску литургију, причешћивао се, причешћивајући и своју духовну децу – катакомбне истинске православне хришћане.

Отац Теодосије је често говорио да када би људи знали шта их чека после смрти, молили би се Богу дању и ноћу. Учио је да упражњавају Исусову молитву и да се крсте не само руком - крсним знаком, већ и умом - молитвом Исусовом. Јеванђеље је знао напамет. Понекад је, без књиге Јеванђеље читао наглас без престанка. Кандила и свеће у катакомбном храму нису се готово никада гасили. Саветовао је својој духовној деци да чешће читају откровење Јована Богослова: „Тако ћете задобити страх Божији.“

Једном је његова духовна кћи Антонина из Новоросијска дошла код баћушке, а тих година совјетска власт је изненада почела да отвара храмове лојалне властима. И она је поделила своју радост: „Деда, у близини је отворен храм Божији, благословите ме да га посетим, јер иначе морам ради похађања служби далеко да путујем.“ Старац је одмахнуо главом: „Тамо је један дебели свештеник, пије вотку и пуши цигарете. Међутим, ако понекад свратите, нећете грешити. Слушајте како певају, читају. Иконе нису оскрнављене, крст није оскрнављен, можете им се поклонити, али од свештенства не узимајте благослов.“ Старац је био катакомбник, није признавао Совјетску московску патријаршију.

У последњим годинама свог живота, катакомбни старац Теодосије је живео са својим монахињама у малој колиби са веома ниским плафоном. Колиба је била прилично влажна. Блажени отац је скоро све време лежао, а устајао је помоћу конопца везаног за плафон изнад кревета. Готово све време је ћутао. Учио је своју духовну децу: „Не изговарајте више од седам речи дневно и бићете спасени.“ Учио је да се крсте не само изображавањем руком крста, већ са умном молитвом: на челу речима „Господе“, на грудима „Исусе Христе“, десно „Сине Божији“, лево „помилуј ме грешног“. „И увек упражњавајте Исусову молитву, било да ходате, стојите или седите. Сиђите у „бунар“ и молите се тамо да не бисте ништа видели нити чули“, учио је старац.

Живот блаженог оца Теодосија био је непрекидна тежња ка Богу, непрекидни подвиг, узвишено служење Богу и ближњима. Сва дела која је учинио у свом земаљском животу су дела учињена Христа ради.

Међу духовном децом прозорљивог старца Теодосија био је будући катакомбни схиархиепископ Лазар (Журбенко, 1931 – 2005). У то време он је још увек био младић, Теодор; Под духовним вођством великог старца Теодосија одвијало се његово првобитно духовно формирање.

Катакомбни епископ Лазар Журбенко

Управо кроз невидљиву духовну везу са старцем Теодосијем, већ шездесетих година 20. века, будући катакомбни епископ Лазар - тајни монах Теодосије (Журбенко), Божанским Промислом, успоставио је везу кроз преписку са старчевим дугогодишњим сабратом и пријатељем светогорским архимандритом Јевгенијем (Жуковим), а преко њега - са архиепископом Руске Православне Заграничне Цркве Леонтијем (Филиповичем) Чилеанским (више о архиеп. Леонтију ОВДЕ), који је расофорног монаха Теодосија писмено благословио да прими свештенство и монаштво са именом Лазар. Преко ових подвижника Истинског Православља успостављено је општење између Катакомбне Цркве у Отаџбини и Руске Заграничне Цркве, а временом је за Катакомбну Цркву поново успостављен и епископат. Наиме, РЗЦ је 1982. године за потребе Катакомбне Цркве у епископа тајно рукоположила Вл. Лазара (Журбенко).

Овако се владика Лазар сећао тога: „У селу Кавказкаја живеле су катакомбне монахиње, ишао сам код њих. Од тих монахиња сам сазнао за катакомбног старца Теодосија, који је живео у Минводама. Пре него што сам га упознао, већ сам много чуо о њему. Ове монахиње су одлазиле код њега и сматрале су да је он велики подвижник, човек молитве, прозорљивац, да исцељује болесне и привлачи људе. Једно време, отац Теодосије је живео близу нас у селу Кавказкаја испод планине. Тамо тече река Кубан, на њој се налази острво, и он је живео на том острву, имао је тамо малу колибу. Прелазио је реку чамцем и ишао у тајну цркву, где је служио са другим светогорским архимандритом Јевгенијем (Жуковим), са којим ме је Господ касније спојио молитвама оца Теодосија.

И тако сам остао са старцем. Након хапшења нашег катакомбног свештеника Константина Висоцког у августу 1945. године, како би избегао да и мене ухапсе, напустио сам дом и почео да лутам. У прво време ме је духовно руководио други катакомбни свештеник, јеромонах Самуило. Отац Самуило се скоро никада није крио, иако није признавао званичну цркву. Он је такође служио у катакомбама. Отац Самуило ме је обукао у монашку одећу, дао ми је мантију, појас, скуфију и бројанице. Али ме није постригао, већ ме је само обукао као искушеника.

У то време, катакомбне монахиње које су живеле у нашем селу под старатељством старца Теодосија, дале су ми препоруку, и по тој препоруци сам отишао у Минводе. Отац Теодосије ме је одмах примио, благословио ме и од тада сам почео да га посећујем, водећи људе тамо у групама.

До њега се долазило тајно. Били смо распоређивани по становима катакомбника. Други су долазили као на одмор у Миноводске околне бање. Увече или ујутру, како је старац свакоме одређивао, тихо, што мање привлачећи пажњу долазили су к њему. Он би исповедао, причешћивао, а понекад чак и вршио тајне постриге. Све обреде је обично обављао ноћу, тајно.

И тако је живео - деда, обичан старчић, низак, у панталонама, дугој кошуљи, опасан кајишем, коврџаве косе до рамена, са брадом - благообразни старац, плавих очију које блиставо сијају, његово лице је такво да одмах добијаш жељу да му приђеш“, сећао се владика Лазар.

„Три године, од 1945. до 1948. године, ишао сам код старца Теодосија, често сам га посећивао, сам или водећи групе верника. Баћушка је, иако катакомбник, примао свакога ко му се обраћао, био је веома милостив, био је веома љубазан, сажаљевао је све људе, баш као и отац Серафим Саровски, исцељивао је болесне, опседнуте. Увек би дао барем кратку поуку, није држао дуге проповеди. Некима је писао разгледнице.

Године 1947, када сам имао шеснаест и по година, отац Теодосије је изненада рекао:

— Можда ћу ти пришити крила, Феђа.

— Како благословиш, — одговорио сам, јер сам већ био „обучен“, у искушеничку одећу.

Тако ме је старац тајно постригао у монашки чин са именом Теодосије, по преп. Теодосију Кијевопечерском, благословивши ме да то не откривам непознатима и да извршавам свој тајни подвиг у свету. И заиста сам после пострига полетео као на крилима, осећао сам се као да сам на небу.

Постриг је обављен 4/17. септембра, када Света Црква прославља икону Богородице „Неопалимаја купина“ и поштује успомену на пророка и боговидца Мојсија.

Заиста, отац Теодосије је припадао Катакомбној, Тихоновској - Истински Православној Цркви и није признавао званичну сергијанску цркву - Московску Патријаршију.

Руска Загранична Црква је 1981. године канонизовала светог Теодосија Кавкаског, а Руска ИПЦ нешто касније - 2008. Док Московска патријаршија без обзира на многобројне црквено-народне иницијативе, и даље одлучно одбија његову канонизацију. Патријарх Алексије не само да није дао свој благослов, већ је категорично забранио канонизацију старца Теодосија. 1995. године патријаршијски Митрополит Гедеон (Докукин) Ставропољски је после пет обраћања патријарху за потврду канонизације старца Теодосија коју је, узгред буди речено, Синодална комисија за канонизацију сваки пут одбила, канонизовао старца Теодосија као локално поштованог свеца. На Сабору Московске патријаршије 2004. године, председник комисије за канонизацију светих, Митрополит Јувеналије, је рекао: Канонизација Теодосија Кавкаског је лични грех Митрополита Гедеона јер Теодосије није помињао началство МП нити је улазио у патријаршијске цркве. Овог човека је произвољно и самовољно канонизовао владика Гедеон упркос директној забрани патријарха, канонизацију није потврдио Синод, а без тога је она неважећа.

Записано на основу усмених предања и сећања катакомбних хришћана духовних чеда страца Теодосија, С. В. Шумило, 2003.