Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Светосавске Истински Православне Цркве. Духовни препород сваке људске душе и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, ка губитку дејства благодати Духа Светога на то друштво. Благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову. Схватајући то, савремени пали свет, руковођен непријатељем нашег Спасења, покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за Православног Хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода кроз Истински Православну Цркву, чисту Невесту Христову, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење и препород појединца и нације.

субота, 20. новембар 2021.

ОСНИВАЧ РУСКЕ КАТАКОМБНЕ ЦРКВЕ


СВЕТИ ЈОСИФ ПЕТРОГРАДСКИ

Митрополит Јосиф Петроградски и почетак катакомбне цркве

Не бојте се оних који убијају
тело а душе не могу убити,
него се бојте онога који
може и душу и тело погубити у паклу.
(Мат. 10:28)

У историји Цркве Христове било је неколико критичних момената када је званично вођство неке помесне цркве отпадало од Православља; верујући народ је неко време оклевао, не знајући за ким да иде или где може да нађе и саму цркву. У таквим временима Христос, наш Господ, веран своме обећању да Његову Цркву врата пакла неће надвладати (Мат. 16:18), подигао би сведока, који ће говорити истину и сабирати верујуће на страну Православља. У освит модерног времена један такав сведок био је Марко Ефески, који је једини међу јерарсима Грчке цркве неустрашиво осудио безбожни Сабор и лажно фирентиско јединство; он је пробудио православне вернике да схвате да је Римска црква пала у јерес и да они, који се сједињују са њом остају изван Цркве Христове.

У овом нашем веку, када се још страшнији непријатељ Цркве појавио у облику псеудо-религиозног тоталитаризма  безбожничког комунизма и када је привремени поглавар Руске цркве митрополит Сергије својом Декларацијом из 1927. прогласио принципе практичне  и идеолошке сарадње са антихришћанским силама – онда је Бог, који је на челу истинске војске исповедника, подигао сведока у личности митрополита Јосифа – да се супротстави и оптужи ову душегубну «легализацију» и да покрет верујућих истинске Руске Цркве поведе у катакомбе.

Са доласком револуције, снаге безверја – чију је моћ архијереј добро познавао – удариле су свом жестином по руској земљи, а особито су удариле на Православну Цркву.

Све док је патријарх био жив, Црква је имала видљиви центар јединства. Међутим, смрћу патријарха Тихона 1925. године, ситуација је постала много нејаснија. У условима прогона било је немогуће сазвати Сабор ради избора новог патријарха. Предвидевши ово, патријарх Тихон одредио је три водећа јерарха, од којих би један, било ко, само да је и даље на слободи, након његове смрти, постао чувар патријаршијског трона и сачувао спољашње јединство Цркве.

Од ова три јерарха, у време патријархове смрти само је митрополит Петар Крутицки био на слободи и руска црква га је, у специјалном декрету који је потписало преко педесет епископа, прихватила за свог привременог старешину. Сам митрополит Петар је именовао три заменика за положај мјестобљуститеља, у случају да њега ухапсе или убију, од којих је један био митрополит Јосиф (у то време архиепископ Ростовски), а други митрополит (касније «патријарх») Сергије. Митрополита Петра су након неколико месеци ухапсили, пошто је одбио да потпише декларацију која би унутрашњу црквену слободу предала безбожничком режиму. Од 1925. до 1927. године ни један кандидат није могао да преузме његово место на дуже од неколико месеци, јер су сви бивали ухапшени. Било је јасно да совјетска влада неће мировати док не нађе или не присили јерарха који ће потписати документ какав одговара режиму. Овај јерарх је пронађен у личности митрополита Сергија. Он је неколико месеци провео у затвору и, након што је одатле пуштен, на дан 16/29. јула 1927. године издао је срамну Декларацију која је њега и његове следбенике у ствари претворила у агенте совјетске државе. Резултат је био одлучни протест водећих архијереја Руске Цркве, који су, видевши да је митрополит Сергије врло одлучан да силом спроведе своју вољу на целу Цркву, ускоро почели да прекидају општење са њим.

Тако је одмах постало јасно да Декларација срамотно пркоси 34. Апостолском канону, пошто је била проглашена „без сагласности свих“ епископа; она је уистину била искључиво Сергијево дело, извршено према налогу безбожничког режима. Зато је за Сергија једини пут био да, суочен са тако поразним неодобравањем своје сабраће архијереја порекне Декларацију. Међутим, уместо тога се догодило сасвим супротно: као да је желео да докаже да више не узима у обзир мишљење Цркве и да му оно није ни потребно, јер је постао послушно оруђе режима, почео је да (заједно са својим неканонским Синодом, чије је формирање далеко превазишло његова овлашћења као Мјестобљуститеља) на нечувен начин премешта епископе из места у место и да забрањује чинодејствовање свима који се нису слагали са њим. Једном речју, формирао је покорну совјетску“ цркву.

Митрополит Јосиф који је међу првима протествовао против Декларације, је убрзо примио од стране Сергијевог Синода указ о његовом премештању из Петрограда за Одесу. Митрополит Јосиф је одбио да се пресели. И поред свега тога, у јесен 1927. године, митрополит Јосиф је свој случај још увек сматрао личним питањем. Био је спреман чак и да се и пензионише, само да не би имао никакво општење са Сергијем, без намере да ствара било какву врсту „раскола“.

Ускоро је, међутим, постало јасно да је његов случај само мали део проблема који је бацио у грч целу православну Русију. Водећи епископи, који су још били на слободи и који су били у стању да суде о овом предмету, закључили су да је управо Сергије изазвао раскол својом Декларацијом и произвољним делима упереним против Цркве. Због тога су крајем 1927. и почетком 1928. године намеравали да прогласе своје одвајање од њега. За све ово време митрополиту Јосифу власти нису дозвољавале да борави у свом петроградском седишту. Боравећи у Ростову, заједно са митрополитом Агатангелом и другим архијерејима из области Јарослава, потписао је посланицу митрополиту Сергију од 6. фебруара 1928. Посланицом се објављује њихово одвајање од њега све док се не покаје, уз уверење да они у међувремену неће признати ниједног другог старешину Цркве осим прогнаног митрополита Петра.

Петроград је у то време постао само срце црквеног протеста против Сергија, и једва да је било православне душе у бившој престоници која се није мучила дилемом кога да следи. Многи су за одређено време одбијали да се причесте у било којој цркви, несигурни у то чије су Свете Тајне биле важеће и где се могла наћи Црква Христова. Након потписивања јарославске посланице, митрополит Јосиф је храбро ступио у борбу за Цркву и дао свој благослов свештенослужитељима и вернима Петрограда да пођу за његовим примером у одвајању од Сергија. Овом покрету понудио је своје лично духовно руковођење и бригу, а управљање Петроградском епархијом поверио је свом заменику, отвореном антисергијанцу, епископу Димитрију Гдовском. Благословећи „добру одлуку ревнитеља Христове истине“, он се молио „да нас Бог све сачува у јединомислију и светој постојаности духа у новим искушењима кроз која пролази Црква“.

Нечастиви је, против духовног оружја Христових бораца окупио све силе првог светског сатанског режима. Забране свештенослужења које је митрополит Сергије пресуђивао својим неистомишљеницима биле су знак совјетској политичкој полицији да похапси и протера епископе који су протествовали; власти нису поштеделе ни многе од оних који су посећивали Сергијеве „легалне“ цркве. Главни резултат политике сергијанизма – да цитирамо речи рођене из горког искуства, које је Борис Талантов употребио четрдесет година касније, унутар СССР-а – био је такав да поступци „митрополита Сергија нису спасли ништа осим његове сопствене коже“. Мраћна ноћ страшног испаштања надвила се над руску земљу и верни народ. Верујући су одбили сам сергијанизам јер – опет према речи Талантова – „у време почетка Другог светског рата... већи део цркве који је преживео прогоне није признавао митрополита Сергија“. Од више од 100 епископа за које се 1943. године знало да су још живи по логорима, Сергије је могао да напабирчи само 18 (од којих су већина били тек рукоположени), да би те године, по лукавом плану Стаљина, изабрали патријарха и тим чином основали савремену Московску патријаршију.

Својим одлучним речима и делима и положајем једног од заменика чувара Патријаршијског престола, митрополит Јосиф постао је фактички вођа оних који су се одвојили од Сергија и његових истомишљеника. Он је делао у име прогнаног Мјестобљуститеља, митрополита Петра. Утицај и пример митрополита Јосифа били су тако снажни да су сви они који су га следили били названи јосифовци; они, пак, који до данашњег дана бране сергијанску Московску патријаршију о овом покрету ревнитеља Православља говоре као о расколу Јосифоваца.

У то време било је сергијанаца, као што их има и данас, који признају да су најбољи елементи међу свештенством и верницима отишли на страну јосифоваца, али их ипак осуђују и окривљују због њихове „гордости“ у веровању да они представљају истинску Православну Цркву Русије. Истина је да су изјаве митрополита Јосифа изузетно искрене, да су његова начела апсолутно бескомпромисна и да никога не штеди. Међутим, они који у таквим речима пронађу „гордост“ можда једноставно нису свесни хитности проблема о којем је реч. Када дође до издаје Цркве и завођења верујућих на погрешан пут, није време за комплименте и „пристојне дијалоге“, нити за постављање „састрадавања“ изнад истине. За одважне душе, сазнање да свака реч може донети затвор и смрт само увећава њихову храброст у изговарању неулепшане истине. Тако је одувек било у Цркви Христовој; њени бранитељи увек су се прослављали црквеним похвалним песмама.

„Можда вас, то не оспоравам, “тренутно има више него нас“. И нека буде да “велика маса није за мене“ , као што ти кажеш. Никада, међутим, нећу себе сматрати за расколника чак и ако останем сасвим сам, као што је то некада био један од светих исповедника. Овде, не заборави, уопште није реч о количини, него о следећем: Син Божији, Када дође хоће ли наћи веру на земљи (Лк. 18;8)? А можда последњи “побуњеници“ против издајника Цркве и саучесника њеног уништења, неће бити епископи и архиереји него најобичнији смртници, баш као што је на Крсту Христовом Његове последње, страдалничке уздисаје чуло неколико обичних душа које су му биле блиске.

Кажете да канони дозвољавају да се од епископа одвојимо само због јереси која је била осуђена на Сабору? А може ли се оспорити да је горе од сваке јереси забадање ножа у само срце Цркве - у њену слободу и достојанство? ...Да не изгубимо слободу коју нам је Господ Исус, Ослободилац свих људи, поклонио Својом сопственом крвљу.”
Из писама св. Јосифа (1928)

И сам митрополит Јосиф ускоро је био ухапшен и протеран у централну Азију. Чак и у прогонству и у затвору, власти су прогониле веру и забрањивале богослужења (која су до револуције била обавезна по затворима). Тако су по васцелој руској земљи, том огромном концетрационом логору, јосифовци постали Катакомбна Црква. Херојство и страдање ове Цркве биће обзнањено у својој пуноћи онда, када то Бог буде благоволео. Међутим, и пре овог жељно ишчекиваног тренутка, могуће је да летимично погледамо неке моменте њене историје. Извештај који доносимо, из прве руке, написала је Наталија В. Уросова. Она је током Другог светског рата успела да се са повлачећим немачким трупама, спасе из сатанократије Совјетског Савеза. Умрла је 1968. у Њујорку.

„У августу 1936. живео је у Алма Ати (Централна Азија) релативно млади архимандрит Арсеније. Од њега сам сазнала о постојању тајне Катакомбне Цркве, на чијем је челу био митрополит Јосиф Петроградски. Са благословом митрополита Петра Крутицког, са којим је у прогонству у Чемкенту имао сталне контакте, митрополит Јосиф је организовао Катакомбну Цркву. Рукоположио је архимандрита Арсенија, који је срећом могао материјално да га помогне израђујући рукодељем разне производе и ситне предмете за музеје, чиме је зарађивао за живот. Имао је цркву дубоко под земљом и у њој су служили он и митрополит Јосиф. Митрополит ју је освештао приликом једног од ретких путовања у Алма Ату. Отац Арсеније је цркву ископао дуготрајним и тешким трудом.

Црква укопана у земљу налази се у стану оца Арсенија. Улаз су била врата у поду, покривена ћилимом. Испод њих су биле лествице којима се спуштало у подрум. У једном углу подрума био је отвор у земљи, сакривен камењем. Када би сте га померили и затим, потпуно се погнувши, пузили три корака напред, дошли бисте до улаза у мајушну цркву. Унутра је било много икона и кандила која су горела. Митрополит Јосиф је био врло висок, али је и поред тога он два пута у мом присуству тајно долазио и некако успевао да уђе у ову цркву.

Сама црква је пленила и ум и срце. Не кријем да је било тешко победити страх од тога да бисмо, нарочито ноћу, могли да будемо откривени за време службе. Када би велики завезани пас залајао у дворишту, (иако пругушено, његов лавеж је допирао до нас), сви бисмо очекивали вику и лупање ГПУ-а. Током читаве 1936. године, па до септембра 1937, све је било у реду. Мој син је певао ту, са једном монахињом. На дан 26. августа, митрополит Јосиф је дошао и почаствовао нас својом посетом, и то управо на мој имендан.

Какав диван, смирен, непоколебиви човек молитве! У његовим очима и на лицу то се осликавало као на огледалу. Веома висок, са великом белом брадом и необичним благим лицем, није могао, а да не привуче људе, и човек би пожелео да се никад не раздваја од њега. Његова монашка одећа била је скривена, исто као и коса, иначе би сместа био ухапшен још на улици, пошто је био под присмотром и без права да било куда путује.

Остао је код нас на чају нешто више од сат времена. О свом десетогодишњем прогонству причао је да је било изузетно тешко. Живео је у обору за свиње, одељен од њих само оградом од неколико притки. У таквим условима он је подносио мраз и жегу, разне временске промене и смрад који је долазио до свиња. Једном приликом се змија, гмижући по притки уз кров, спустила до његове главе. Такви услови живота су сигурно допринели да се разболи. Повремено је страшно патио од чира или тумора у стомаку, можда чак и злоћудног, па је био на дијети о којој се бринуо архимандрит Арсеније. Страдања је подносио као праведник и ако би и причао о тешким прогонима којима је био изложен, било је то само зато да бисмо се опоменули суровости ГПУ-а.

Следећег дана, пошто је преноћио код оца Арсенија, митрополит се вратио свом пребивалишту. Сада је живео у другачијим условима. После много година дозвољено му је да се насели у стану у Чемкенту. Отац Арсеније му је пронашао место погодно за миран живот, бринуо се о његовој храни и о дијети.

На дан 23. септембра 1937, по читавој Алма Ати и целом Казахтану, похапшен је целокупан клир подземних јосифовских цркава, и то након што су истекле казне или прогонства која су издржавали. Сви они су осуђени на још додатних десет година и, како сам касније сазнала, митрополит Јосиф је такође био међу њима. Ухапшен је и архимандрит Арсеније. После хапшења мога сина, ја сам, будући ван себе, у цик зоре одјурила код оца Арсенија. Приближавајући се његовој кући, опазила сам аутомобил и агенте ГПУ-а који су улазили унутра. Срећом, нису ме видели. Подземна црква оца Арсенија била је откривена. Он је, наиме, неопрезно открио тајну старијем човеку достојанственог изгледа, за којега се успоставило да је агент ГПУ-а.

Враћајући се у Москву после трогодишњег добровољног изгнаства у којем сам пратила мога сина, брзо сам и ту открила постојање тајних јосифовских цркава. Тачније речено, ово нису биле цркве, него скривене просторије у којима се служило и у којима би се окупило двадесет до двадесет пет људи. Служило се шапатом и са многим проверама, да не би случајно дошло до издаје. Људи су углавном долазили у зору, руководећи се уговореним сигналом. Углавном би тихо покуцали по олуку крај прозора, где је неко стајао и ослушкивао.“

20. дана, месеца новембра (по црквеном календару 7. 11.) 1938. године митрополит Јосиф је заједно са митрополитом Кирилом Казанским стрељан због „злочина“ организовања контрареволуционарне организације Истински Православна Црква.

Пример овог неустрашивог исповедника и челника Цркве Христове није био узалудан. После имена патријарха Тихона, име митрополита Јосифа представља симбол јединствености и веродостојности Православља у Руској Цркви. Чак и после пола века прогона, терора и издајства истинита Православна Црква, мада скривена, не престаје да постоји. До дана данашњег ова Катакомбна Црква назива се „Тихоновска“ и „Јосифовска“, али је чак и совјетским властима најпознатија под именом „Истински Православна Црква“. Одломак који следи преузет је из „Атеистичког речника“ (Москва, 2. издање 1966.). Ово је практични приручник за атеистичке агитаторе и у њему се, поред измишљотина и претеривања својствених совјетском начину мишљења, открива и истинита и исповедничка данашња Православна Црква Русије. Може се уочити и свест Совјета о њеном историјском континуитету. Они, наиме, њен почетак везују за период од 1922. до 1926. године, тј. за време патријарха Тихона и његових следбеника.

ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА (ИПЦ)

Православна монархистичка секта која своје порекло води још из 1922. до 1926, а званично организована 1927. године када је митрополит Сергије прокламовао принципе оданости совјетским властима. Монархистички елементи, уједињени око лењинградског митрополита Јосифа (Петрових), такозвани „јосифовци“, основали су 1928, управно језгоро и ујединили све групе и елементе који су се успротивили совјетском систему. У унутрашњости ИПЦ има подршку међу кулацима; будући да је удружена са осталим антисовјетским елементима, противи се колективизацији и организује терористичке  акције против Партије и совјетских делатности, прогреса итд. Она је у села послала мноштво монаха и монахиња који вршљају по унутрашњости, ширећи антисовјетске гласине. ИПЦ је широко распрострањена монархистичка побуњеничка организација: у њеном саставу је 613 свештеника и монаха, 416 кулака и 70 бивших царских званичника и официра. Фанатичнији чланови шире монархистичке идеје , воде пропаганду против вођства званичне Православне Цркве и позивају народ да се непокорава совјетским законима.

Основне карактеристике секте:

1. Признавање само оног свештенства које су рукоположили Тихонови следбеници; 2. прихватање православног обреда; 3. пропаганда о долазећем крају света; 4. култ чланова царске породице Романових: њихови портрети чувају се као светиње и верници се пред њима тајно клањају; 5. величање имена царева и њихових рођака од стране вођа секте; 6. чување и ширење контрареволуционарне монархистичке литературе; 7. оснивање катакомбних цркава и манастира по кућама. Институција свештенства је очувана, али на многим местима неке обреде предводе обични верници. Намеравајући да одвоје чланове секте од утицаја совјетске стварности, вође секте, да би их уплашили, користе мит о Антихристу, који наводно влада светом од 1917. године. Да хришћани не би случајно упали у његову мрежу, сматрају да би требало да воде затворен, изолован и пустињачки живот, да проводе све своје слободно време у молитви и да не учествују у јавном животу“.

Последњих година совјестка штампа је дала исцрпна сведочанства о постојању Истинске Православне Цркве. Режим је сматра противзаконитом, а њене чланове третитра као политичке криминалце.

Постојање ове Катакомбне Цркве је свакако знак за Православље широм света: доба сјаја и величанствености Православља је прошло; последњи период, период катакомби, већ је међу нама. У Русији је то, као што видимо, више него очигледно.

Међутим, да ли је у „слободном свету“ ситуација другачија? Тамо су добровољно отпадништво од Цркве, разне новотарије и јереси постигли исти резултат као и насиље атеистичког режима у Совјетском Савезу. Иза блиставе спољашности готово свих слободних Православних Цркава са њиховим „екуменистичким“ успесима зјапи рупа у земљи, понор који чини разлика између оних „званичних“ који се сматрају хришћанима а у ствари су отпадници од вере, и „обичних смртника“, тј. оног дела верног остатка православних из многих народа који се спасава.

Чак и сада су ови верни сатерани у добровољне катакомбе, бежећи од јересијараха екуменизма, окупљајући се око оног малог броја уистину православних епископа који данас постоје. Тако их Божанска Глава Цркве припрема за још већа искушења вере која нам, по свему судећи, тек предстоје. Изгледа да се пророчанство светог прозорљивог старца Игњатија Харбинског о томе да ће се „оно што је почело у Русији, завршити у Америци“, не односи више на неку далеку будућност.

Ако нас, пак, и задеси тако ужасно време, чак и данашња православна Америка, тако слаба и неискусна, и тако наивна, има за пример митрополита Јосифа и истинске православне хришћане прве земље која је искусила страшни јарам сатанског атеизма.

Свети свештеномучениче Јосифе и свети мученици комунистичког јарма, молите Бога за нас!

Текст у скраћеној форми, преузет из књиге „Russia's Catacomb Saints“, Иван Андрејев Серафим Роуз, САД, 1982.

 + + + 

Митрополит Јосиф Петроградски је канонизован као свештеномученик од стране Руске Заграничне Цркве, заједно са царским мученицима и збором светих новомученика и исповедника руских, 1982. године.

РЗЦ/ИПЦ га засебно прославља 7/20. новембра заједно са свештеномучеником Кирилом Казанским.

Сергијанска Московска Патријаршија је 2000. године лицемерно "канонизовала" многе антисергијанце – припаднике катакомбне ИПЦ, покушавајући да на такав начин обмане верне, како тобоже МП свој континуитет води не само од Сергија него и од катакомбника, не би ли се како и ревнитељи приклонили сегријанској лжецркви. Овај маневар је делимично успео, јер се после сергијанске “канонизације” антисергијанаца значајан део Руске Заграничне Цркве приклонио МП. Ипак, светог Јосифа Петроградског нису подвргли том светогрђу јер је само његово име за непријатеље и издајнике Православља страшно и оно ће увек остати бесмртни симбол Истинског Православља и Катакомбне Цркве. Њега Московска Патријаршија и данас презире као оснивача и предводника "расколничке" ИПЦ, што се тумачи као контрареволуционарна делатност, због које је од совјетских власти осуђен на смрт као политички криминалац.

Свети Јосифе моли Бога за нас!

Тропар свештеномученику Јосифу Петроградском, глас 4.

Пламени исповедниче вере, светилниче који гориш и светлиш, одступника и лукавих разобличитељу, учитељу верних, тајне цркве предводниче, Јосифе, ангеле петроградски, моли се Христу Богу да нас у вери православној утврди и Царства вечнога удостоји.

Повезани текстови: Зашто је неопходно покајање за грех сергијанства?

Катакомбна црква



Нема коментара: