Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Светосавске Истински Православне Цркве. Духовни препород сваке људске душе и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, ка губитку дејства благодати Духа Светога на то друштво. Благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову. Схватајући то, савремени пали свет, руковођен непријатељем нашег Спасења, покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за Православног Хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода кроз Истински Православну Цркву, чисту Невесту Христову, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење и препород појединца и нације.

субота, 11. децембар 2021.

Глобални феномен Нетфликс серије „Squid Game“, као демонска иницијација маса

У класичној Грчкој, античке представе као што су „Краљ Едип“ или „Антигона“ истраживале су дубину људске природе и биле су прожете истанчаним осећајем туге због трагедије човековог палог стања.

Док су Грци поставили темље културе, у Шекспировим делима видимо висину, неки би рекли врхунац земаљског достигнућа, дубље и темељније истраживање људске природе, и то у светлости хришћанства, које не само да је понудило више увида у људску природу већ и истинско решење људског проблема, а то је јеванђеље.

А данас, у директној супротности са лажи о “прогресу” људског рода, глобални феномен Squid Game нам не нуди ништа осим најнижег од најнижег. Не постоји добро, већ само избор различитих зала, а искупљења уопште нема, само незаустављиви пад у нихилистичке поноре. Најгоре од свега је што својим дизајном и маркетингом ова серија очигледно циља да иницира децу у изопачени поглед на свет и демонски дух.

Аутор овог текста није нашао за потребно да, ради састављања ове критике, погледа ову одвратну серију. Ми не желимо да будемо иницирани у ту демонску „тајну“ и желимо да упозоримо читаоце да они сами такође то избегавају и што је најважније, да буду свесни шта се пласира њиховој деци. Наша критика се ослањамо се на изворе неколико различитих аутора који су изнели свој критички став о овој теми, и на резиме серије, како би вам пренели о чему је реч.

Ово би требало да буде сасвим довољан аргумент за савесног хришћанина, јер су наше душе створене да одражавају Божју слику, нису предвиђене да буду жигосане сатанистичким сликама или да удишу паклени дух оваквих телевизијских емисија.

Основна прича је следећа: главни јунак је један сиромах, Сеонг Ги-хун, разведен, у дуговим до гуше и коцкар, који има потешкоћа да оствари контакт са својом ћерком због недостатка новца. Њему прилази мистериозни странац који му нуди да учествује у некој врсти игре у којој би освојио велику новчану награду. Ги-хун прихвата. У међувремену бива успаван гасом и буди се у нечему што подсећа на затвор у окружењу стотина других људи који су како касније откривамо доведени под сличним околностима.

Они почињу да учествују у дечијој игри, црвено светло-зелено светло, али на њихов шок и ужас, откривају да губитници бивају убијени. У свакој епизоди неки од играча „дечије игрице“ као губитници гину на застрашујући бруталне начине. Играчи су приморани да саучествују у убијању једни других да би преживели, па чак почињу да се убијају и ван игре, јер то повећава новчану награду.

Гледалац се упознаје са неким од позадинских прича ликова, од којих су неки симпатичнији од других, али без обзира на то, сви ликови су умешани у убиства на овај или онај начин. Тако симпатије гледаоца усмерене ка злочинцу, доводи до оправдања тоталне моралне изопачености.

Ево примера једне моралне наказности у којој су сви кривци. Игра кликерима у којој је играчима речено да изаберу партнера. Не знајући каква ће бити игра, свако бира своје најближе пријатеље или савезнике које су стекли током претходних игара. Један тим чине мушкарац и његова жена. Тек након што су изабрали партнере откривају да је супарник у овој игри управо изабрани партнер и да губитник мора умрети. Само једна жена бира да се жртвује за свог партнера.

Чак и главни лик вара свог пријатеља, шармантног старца који болује од деменције, што би требало да доведе до смрти старца, али се испоставља да је овај лик једини имун на егзекуцију.

На крају остају последња три играча, главни лик Ги-хун, његов најбољи пријатељ из детињства, банкротирани берзијанац и једна жена са којом се Ги-хун зближио током претходних игара. Тако Ги-хун у суштини мора да бира између свог најбољег пријатеља, који је постаo хладнокрвни убица, и женe, према којој гаји искрено саосећање. Након што његов најбољи пријатељ закоље ту несрећну жену, Ги-хун успева да га порази у ужасној борби са ножевима. Моли га да се преда, али пријатељ, као израз крајњег нихилизма и очаја убада себе у врат због изгубљене „игре“ и новчане награде.

На крају откривамо да је ову морбидну „игру“ осмислио симпатични старац који сам учествовао у игри, током које је постао Ги-хунов „пријатељ“ и који је нестао након што је од њега изгубио (заправо највероватније намерно, да би избегао учешће у другим играма у којима би, ако изгуби, неизбежно био убијен.

Наизглед шармантни старац је заправо изузетно богат човек који има толико новца да више не налази забаву ни у чему осим у најбизарнијим изопаченостима и екстремном садизму. Он је смислио ове болесне игре ради своје и забаве других богаташа, који пате од досаде као и он.

Његови „клијенти“ све ово гледају (пошто се сви играчи непрестано снимају) из даљине, а за завршни догађај долазе да гледају лично, обучени у маске које подсећају на оне које се носе на тајним елитним скуповима попут Ротшилдовог бала.

Баш као што играчи у игри постају неосетљиви на ужасне смрти које се дешавају око њих, то се дешава и гледаoцима, или што је још горе, веома напета, интензивна радња доводи гледаоце до такве тачке узбуђености, при којој почињу да уживају у налету адреналина, без обзира н то, што је у питању потпуно бесмислено и бестијално проливање крви. На крају се гледаоци, хтели то или не, као и играчи у игри, кваре и почињу да личе на изопачену богату елиту.

Мада, на крају главни лик Ги-хун побеђује на донекле моралан начин (тј. не жели да убије последњег преосталог играча, његовог пријатељ из детињства), он је ипак, као и сви остали играчи, крив за многа убиства и ниједна њихова животна прича, колико год тужна и очајна била, не може оправдати ове страшне злочине.

Важно је знати да на почетку серије, када играчи схвате да „игре“ укључују убијање, гласају за заустављање игре и дозвољено им је да оду кући. Ипак, многи од њих одлучују да се врате јер су у очајним животним приликама. Стога, сви играчи свесно и добровољно бирају да убијају или да буду убијени ужасном смрћу, и то након што су добили прилику да то не раде.

На крају, једини победник, главни лик Ги-хун, након учешћа у толико крвопролића и издаја, не може да се поврати нормалном животу и да ужива у освојеном богатству. При повратку кући, открива да му је мајка умрла, јер није када је требало, имао новац за њену неодложну операцију. Због тога пада у дубоку депресију присећајући се свега што се претходно десило.

Коначно, уместо да искористи своју новчану награду, тако што ће отићи да види ћерку, он покушава да се врати на скривено острво, слично оном Епштајновом педофилском острву, чији је ледени брег недавно испливао у јавност, где су се одвијале игре, како би сазнао „ко стоји иза њих” – иако је већ сазнао да је богати старац оснивач игара.

Такође се открива да је главни надзорник игара, човек обучен у црно, бивши победник игра. Тако се јасно сугерише да је Ги-хун, који је у последњој епизоди офарбао косу у црвено, као симбол сатанске иницијације, уместо тежње ка промени и искупљењу, он се на крају враћа мрачном, болесном свету у који је потонуо.

Девет сати бизарног крвопролића и стравичне моралне изопачености под маском дечије играонице, пласира се нашој деци у покушају да их шокирају, траумирају и иницирају у изопачени свет нихилизма. Главна маскота серије је дечија лутка, а игре и масакри се дешавају у шареном окружењу сличном дечијим игралиштима. Контролори игре изгледају као јунаци из дечијих серија моћни ренџери и томе слично.

Главни јунак серије ћерки даје упаљач који изгледа као прави пиштољ, што је нека врста обрнуте слике онога што се дешава у серији, тј. наизглед невине игре су заправо брутално крвопролиће. Редитељ серије такође користи Кјубриков трик комбиновања лепе и смирујуће класичне музике са сценама ужаса, што је доказани метод за изазивање трауме.

Постаје јасно, да је садржај ове серије за психу опојан и да ствара неку врсту зависности. Према једном истражитељском сајту, две МИЛИЈАРДЕ минута ове грозоте, емитоване у домовима људи широм света, донеле су Нетфликсу највећу гледаност и популарност, као ни једна серија пре ње.

Употреба симбола је врло изражена и моћна у серији. Баш као што су симболи у Светом Писму моћан начин преношења светих истина, у болесној инверзији, ова серија је пуна гротескних и демонских симбола.

На пример, кад год људи буду убијени, они се износе у црним ковчезима са великим ружичастим машнама, подсећајући нас да је смрт несречних гоја поклон за елиту опседнуту депопулацијом и њихове демонизоване руководиоце жедне људске крви.

Поклон који Ги-хун даје својој горе поменутој ћерки, упаљач у облику правог пиштоља, такође је умотан у сличну црну кутију са ружичастoм машном, још једним симболом кварења деце и „предвиђања” свих ритуалних убистава која ће се десити.

Коначно, у последњој игри „гозбе”, када су остала само три играча, одвија се ритуал коначне крвне жртве у специфичном окружењу масонске ритуалне симболике. За гозбу се столови постављају у облику троугла са светлом у средини, а троугао је постављен на под са шаховским пољима. Такође, ту су и две лампе које представљају неизоставне стубове Боаз и Јакин. Ово је све очигледна јудеомасонска симболика.


Оваква сценографија изражава окултну и ритуалну природу ове игре. У масонерији, под са шаховским пољима је активна површина на којој се одвијају ритуали.

Кулминација игре је у ствари најмоћнији ритуал: Крвна жртва. И управо том догађају елита (VIPs) жели да присуствује уживо…

У класичној Грчкој гледање представа се заправо сматрало учешћем у паганском верском обреду, ритуал иницијације, због чега је у време хришћанских римско-византијских царева позориште било скоро забрањено или се у најмању руку сматрало грешном установом. Тек након Великог раскола, позориште је поново враћено у јавни живот у хришћанским друштвима, прво са представама на религиозне теме током периода високог средњег века, а затим неокласичним покретом током ренесансе.

Како је поменуто на почетку овог чланка, у хришћанским цивилизацијама, позориште се углавном користило за приказивање тематике поучног садржаја. Међутим, врло је очигледно да се наследници позоришта, филм и телевизија, више не користи за преношење поучног садржаја, већ напротив, у мањој или вечој мери користе се за промоцију анти-вредности.

Ваљда је свима јасно да су људи који желе да нас закључају у наше домове и који желе да „учествујемо“ у црквеним службама преко интернета, исте оне осебе које у наше домове, на мала врата, уносе овакве сатанистичке забаве, које нису ништа друго до, „црне мисе. Под шаренилом дечије игре „Squid Game“ спроводи се социјално-окултни инжењеринг и програмирање умова наше деце. Гледаоци оваквог садржаја, као у античким временима посетиоци позоришта, учествују у некој врсти паганског обреда, с тим што је сада демонски контекст јаснији него икад, и с тим, што је из ових серија изостављањено било какво морално питање, кога су се дотицале античке драме. У серији „Squid Game можда и постоје некакве моралне дилеме, али у суштини није приказана људска племенитост. Серија је урђена веома примамљиво са својом напетом филмском чаролијом, али је њен дух потпуно демонски, са мало или нимало стварног поучног садржаја.

Као што је и за очекивати, „компетенте“ особе, тачније медијске проститутке, хвале серију и релативизују зло које она промовише. У емисији „Ми данас” на ТВ каналу са националном фреквенцијом К1, водитељка емисије Мања, као и троје „стручњака“; психолог, филмски редитељ и продуцент, хвале емисију због њене креативности и постављања моралних питања.

Водитељка са поносом изјављује да је гледала емисију по препоруци своје деветогодишње ћерке, серија је иначе „забрањена“ за гледаоце млађе од 15 година што водитељка у уводу емисије и наглашава, која је све то већ увелико одгледала и пре него што је њена мајка за то сазнала. Имајте у виду о каквим сценама је овде реч: према једном пасионираном филмофилу, било је само девет сцена у небројеном мноштву филмовима које је гледао пре ове серије, које су биле тако мучне да умало није повратио (а једном је заиста и повраћао). Док у овој серији, тврди он, да има најмање двадесет таквих ужасних експлицитних сцена крви и насиља! У емисији, водитељка Мања, стављајучи се у улогу просечног обичног човека, поставља питања „стручњацима“, посебно психологу, о томе да ли ова емисија може негативно утицати на њену ћерку (која, у једном тренутку серије говори мајци да би убила најбољег друга да је на месту главног лика). Психолог одговара на питање да је ово заправо сјајна серија, коју би деца требало да гледају јер, пре свега треба избегавати екстремизам, а екстремисти не воле да гледају

филмове и ТВ емисије. Онда психолог тврди да деца могу извести важне вредности и поуке из серије у разговорима са својим родитељима, иако она сама не може да каже шта би те поуке могле бити, јер није ни гледала целу серију! Филмски продуцент такође тврди да убијање и насиље у серији нису ништа гори од свих убистава у другим филмовима, видео игрицама, па и  дечијим играма каубоја и индијанаца“, где се деца, играјући се, међусобно „убијају“, и да је оно што је приказано у серији заправо боље од онога што деца могу да виде на Јутјубу или Тиктоку!

Оно што он, међутим, пропушта да помене јесте чињеница да је у толиким другим филмским делима где је насиље у већој или мањој мери присутно, обично приказано у контексту борбе добра против зла, а НЕ о неморалу или моралној дилеми избора између два очигледна зла, које су у срцу игре „Squid Game“.

Узнемирујуће је и помислити да је за лакомисленог гледаоца ове емисије, довољно да „компетентни“, ма колико то неспретно и непрофесионално радили, дају овој грозоти зелено светло. Једина утешна ствар је, да је у

анкети спроведеној током емисије, 87% гледалаца одговорило да нису заражени “Squid Game„ грозницом. Писац ових редова се нада да ће овај скромни чланак допринети да тако и остане.

Уместо да проводимо сате урезујући ове ужасне слике насиља у наше умове, упијајући демонске симболе, и ваљајући се у ментално и духовно у моралном блату представљеном у овој серији, сваки хришћанин и његова деца треба да користе своја чула и ум на начин на који је Бог то предназначио: да упијају свете слике, мисли и осећања. Гледање морбидних филмова неће нас инспирисати саосећањем према људском роду који пати ако сами филмови одишу само ужасом, безнадежношћу и сатанским духом. Такви филмови у људској свести смањују осетљивост на зло, баш као што и ликови током серије постају потпуно безосећајни. Или још горе, шире заразу болесне елите, која толико жуди за адреналином, да попут демона, почиње да ужива у људској патњи. Какве ли ће бити будуће генерације ако се одгајају у тако злој и мрачној атмосфери, којој се нуде само негативни примери и узори уместо позитивних?

Уместо да учествујемо у овој језивој виртуелној црној миси, требало би да се сви још више посветимо да што чешће похађамо праву, божаствену литургију, богату светим симболима, благодаћу Божијом и молитвама за искупљење нашег све пакленијег света.

Просветно одељење епископије Утешитељевске

1 коментар:

Unknown је рекао...

Kao da je prethodnica ove serije bila serija filmova, mislim od 4 dela, IGRE GLADI (Hungry games). U njima je ipak borba dobra protiv zla,ali "elita" posmatrajuci direktni prenos iz Kapitola i ovde uziva u borbi od nje izabranih boraca na život i smrt, gde samo jedan par od nekoliko ostaje ziv, jer se medjusobno poubijaju da bi preživeli...