Светитељ Игњатије Брјанчањинов
АСКЕТСКЕ ПРОПОВЕДИ
Поука у недељу месопусну:
О другом доласку Христовом
Када дође Син Човечији у слави Својој.[1]
Љубљена браћо! Недавно смо сазерцавали Господа нашег Исуса Христа како се родио у пећини, како је повијен пеленама и положен у јасле, како је заједно са људском природом примио на Себе све немоћи људске, осим греха; недавно смо сазерцавали како Га гони Ирод, како пред мачем убице бежи у Египат, како се враћа у Јудеју и не усуђује се да се задржи у њој, него се настањује у Назарету, сиромашном и безначајном граду неславне Галилеје, како је примио крштење заједно са онима којима је оно било потребно, и како је проповедао покајање и наступање Царства Небеског. Све смо ово недавно сазерцавали, а сада се припремамо за ново сазерцање, за нови поражавајући призор. Да бисмо постали достојни тога призора, колико је то људима могуће, намеравамо да се претходно позабавимо очишћењем својих духовних очију – ума и срца – подвигом поста. Намеравамо да посредством подвига поста истањимо и само своје тело, како завеса којом је заклоњена наша духовна природа не би била одвећ густа и непрозирна, и како нам не би представљала препреку да са потребном чистотом, вером и умиљењем видимо за нас распетог Спаситеља нашег, Који је на крсту разрушио преграду између нас и Бога.[2] Поред тога очекује нас још један ужасавајући призор и најстрашнији догађај: други долазак на земљу Господа нашег Исуса Христа. Први долазак можемо да сазерцавамо у благочестивој успомени, док је други долазак Реч Божија у најживописнијим и најупечатљивијим цртама препустила нашој машти. Та слика може спасоносно да протресе наше душе страхом Божијим, и да нас прене из дубоког немара за нашу вечну судбину, као из дубоког сна којим нас је успавао наш телесни живот. Када дође Син Човечији у слави Својој.
Први
долазак Господа нашег на земљу и Његово пребивање на њој испуњени су дубоким,
постојаним смирењем. Господ је занемарио све што свет уважава и високо цени.
Није желео да се појави у бљеску и грмљавини земаљске славе; није желео да се
појави у богатству и раскоши; није желео да се појави усред буке празника и
славља. Дошао је на земљу као у крај где су изгнани преступници заповести
Божијих; живео је и деловао на њој као у земљи туге, где су са висине раја
одгурнути они који су преступили заповест Божију; пребивајући на земљи деловао
је као Искупитељ пропалих, учествујући у свакој невољи која је задесила
преступнички људски род. И био је као један од сиромаха које су људи презирали.
Био је као странац који нема где главу да склони. Био је гоњен и обасипан
увредама; и стално је враћао добро за зло. Син
Човечији не дође да погуби душе људске него да спасе.[3] И
завршио је Своје земаљско странствовање мучном и срамном смрћу – смрћу
криминалаца, смрћу робова, који ни у самом начину погубљења нису били
изједначени са грађанима света. Такав је био први долазак на земљу Сина
Божијег.
У своје
време догодиће се и други Његов долазак нама: доћи ће Син Човечији Који је уједно и Син Божији, у слави Својој. Његов први долазак био је долазак Искупитеља Који
се потчинио свим људским немоћима и примио их на себе да би их уништио; други
долазак биће долазак Судије да би Му људи положили рачун о своме понашању у
вези са божанским искупљењем које им је даровао Бог. Син Човечији ће доћи у слави
Својој и сви свети Анђели са Њим; и
сабраће се пред Њим сви народи како би изнели своја дела Њему на суд, и
примили од Њега награду или казну, у складу са делима својим.
Кад
стигне вест о предстојећем доласку каквог земаљског старешине или судије, ми
предузимамо све мере како бисмо довели наше послове у ред и заслужили њихову
похвалу; тим пре треба да нас брине суд Христов, на коме ће бити решена вечна
судбина свакога од нас. Судија је страшан – неописиво страшан. Страшан је по
Својој узвишености, страшан по Својој свемоћи, страшан зато што прозире у
дубине људског духа, и никаква тајна људска мисао, никакво најфиније осећање не
може се од Њега сакрити. На Његовом суду нема места оправдањима: јер се неће оправдати пред Њим не само
онај ко је умртвљен грехом, већ нико жив,
тј. чак ни онај ко живи праведним животом.[4] Ти ћеш
да победиш – кличе богонадахнути
пророк Судији што долази – кад будеш
судио![5] Ужас ће
обузети све људе кад стану пред лице Судије, не само грешнике него и
праведнике. Грешници ће задрхтати од очајања, у ишчекивању мука које им
предстоје, и од тог необичног страха који ће изазвати преокрет у њима –
преокрет који ће тада изменити васељену. Они ће повикати горама и стенама: Падните на нас и сакријте нас од лица Онога
што седи на престолу и од гнева Јагњетова. Јер дође велики дан гнева Његова, и
ко може опстати?[6]
Они ће се ужаснути и почеће да славослове, макар и прекасно. Када је Творац
прикрио Своју неприступну и неиздржљиву славу покровом смирења, тек тада је
творевина могла слободно да влада мислима и осећањима, да слободно произноси
реч и слободно делује. А кад се Творац јави у слави Својој, слобода творевине
нестаће пред узвишеношћу Његове славе, слично томе као што та слобода, у
некаквим нарочитим околностима, остајући наше својство, као да бива уништена
насиљем околности. Најогорченији противници Господа, сам Синедрион који Га је
распео и заклео се на мржњу према Њему, дочекујући Судију огласиће се
славословљем, као што им је Господ и прорекао: Од сада ћете видети Сина Човечијега где седи с десне стране Силе и
долази на облацима небеским.[7] Јер вам кажем: нећете Ме од сада видети док
не речете: благословен Који долази у име Господње.[8]
Праведници ће задрхтати пред безмерном славом Судије Који се појавио: видеће
своја праведна дела, и та ће им се дела, у светлости Највише Правде, учинити
као старе рите сиромаха. Залог свога помиловања они неће видети у сопственим
праведним делима, него ће помиловање очекивати једино од бесконачне милости
Божије. Па и сами Анђели Божији узнемириће се и уплашити пред Богом Који се
открио у Својој узвишености[9], Који је
сав суд дао Сину, да сви поштују Сина као
што поштују Оца.[10] Ни
безосећајна материјална природа не може да издржи призор Сина Божијег: Небо се измаче као свитак кад се савије, и
свака гора и острво покренуше се с места својих.[11]
На суду
Христовом за оправдање ће се тражити милост, као делатни израз љубави, и само
ће милост заслужити помиловање, као опитни доказ љубави. Милост хоћу, а не жртвоприношење[12] –
објавио је страшни и нелицемерни Судија Који долази. Милост ће пружити
оправдање онима који су је заволели, док ће оне који су је одбацили предати
осуди. Она ће смело стати пред Господа и довешће пред Њега све васпитанике
своје. Довешће оне који су је на делу упражњавали – оне који су хранили гладну
браћу, примали путнике у свој дом, одевали наге, посећивали болесне и заточене
у тамници. Милост ће пред Христа довести оне који су је чинили тајно у душама
својим, милујући ближњег, пазећи да га не осуђују када се спотакне, праштајући
му понижења и увреде, узвраћајући му благословом на клетву и добрим делом на
зло. Милост ће пред Христа довести пастире Цркве који су својој браћи давали
непропадљиву храну – Реч Божију, који су обнажене грехом одевали у хаљине
врлина, који су болесним душама пружали духовни лек, и стрпљиво својим поукама
посећивали заточене у тамницама неверовања или мрачне заблуде. Милост ће пред
Христа довести смирене монахе који су стекли тајанствену и суштинску спознају о
Христу Који живи у њима, који су се нахранили блаженом храном јеванђелске
правде, потрудили се да се обуку у преподобност и светињу, очистили се од
најделикатнијих болести људске природе – од светских страсти, и тако достигли
јеванђелску слободу. Милост ће пред Христа довести и оне који су били у стању
да је укажу само себи, посветивши се самопосматрању и покајањем се ослободивши
из духовног сиромаштва, болести и греховног тамновања. За тврдо срце покајање
је немогуће: потребно је да срце смекша, да се испуни саосећањем и милошћу
према свом јадном стању греховности. Само онда када срце буде обузето и
преиспуњено милошћу, оно постаје способно за покајање; само онда када остави
осуђивање ближњих, оно може да се обрати самопосматрању, да спасоносно осуди
себе и да на своје ране стави лек покајања. Христос је Собом искупио све људе и
сваког човека посебно. Човек који покаже да је способан само за милост према
самоме себи, и који учини ту милост – који нахрани своју гладну душу Речју
Божијом и напоји је осећањима која потичу од Духа Светога, који је одвоји од
погибељног странствовања по различитим видовима греха, уведе у дом побожности и
врлине, одене је у добра дела, који исцели пређашња сагрешења њиховим
исповедањем и деловањем које им је супротно, који себе изведе из тамнице плотског
стања и мудровања у духовно стање и познање – сматраће се да је све то учинио
Самом Господу Исусу Христу. Милост ће све оне који је чине довести пред Христа
и издејствоваће им код Њега помиловање и вечно блаженство. Ходите – рећи ће им Он – благословени
Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер
огладнех, и дадосте Ми да једем; ожеднех, и напојисте Ме; странац бејах, и
примисте Ме. Наг бејах, и оденусте Ме; болестан бејах, и посетисте Ме; у
тамници бејах, и дођосте Ми. Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје
најмање браће, Мени учинисте.[13]
Непознат
је дан и час у који ће Син Божији прекратити живот света доласком на Суд;
непознат је дан и час у који ће се, по заповести Сина Божијег, прекратити
земаљски живот свакога од нас, и ми ћемо бити позвани да се одвојимо од тела и
да положимо рачун о земаљском животу на оном појединачном суду који претходи
општем и човека очекује после његове смрти.
Љубљена
браћо! Не клонимо духом и припремајмо се за Страшни Суд који нас очекује на
границама вечности ради неповратне одлуке о нашој вечној судбини. Припремајмо
се и снабдевајмо свим врлинама, посебно милошћу, која у себи садржи и собом
крунише све врлине, јер љубав, као подстицајни узрок милости, представља свезу хришћанског савршенства.[14] Милост
људе који су њоме преиспуњени чини богосличнима.[15] Блажени милостиви јер ће бити помиловани;
ономе ће бити суд без милости који не чини милости.[16]
Библиотека
Очев Дом, Београд 2017
Превод: Младен Станковић
[1] Мт. 25,31.
[2] Еф. 2,14.
[3] Лк. 9,56.
[4] Пс. 142,2.
[5] Пс. 50,6.
[6] Отк. 6,16-17.
[7] Мт. 26,64.
[8] Мт. 23,39.
[9] Лк. 21,27.
[10] Јн. 5,22-23.
[11] Отк. 6,14.
[12] Мт. 9,13.
[13] Мт. 25,34-36,40.
[14] Кол. 3,14.
[15] Мт. 5,44,48; Лк. 6,32,36.
[16] Мт. 5,7; Јак. 2,13.
Нема коментара:
Постави коментар