Владимир Путин је 22. априла 2026. године потписао указ којим је Академији Федералне службе безбедности (ФСБ) враћено име Феликса Дзержинског. У указу се наводи да је назив Дзержинсковог враћен због његовог „изузетног доприноса осигурању државне безбедности“. Овим Путиновим указом се заправо враћа назив који је ова институција већ носила у време СССР-а све до 1992. године, када се звала Виша школа КГБ-а „Ф. Е. Дзержински“.
Док се у јавности представља као заштитник православних вредности, Путин
овим указом рехабилитује човека који је заклети непријатељ Христа и идеолог
потпуног уништења идеала Свете Русије истребљења Руске православне цркве и
нације.
У тренутку када се Русија суочава са кључним историјским изазовима, Кремљ је одлучио да повуче потез који дубоко вређа сећање на десетине милиона жртава црвеног терора. Потписивањем указа којим се злогласно име Феликса Дзержинског враћа Академији ФСБ, извршена је симболичка рестаурација култа једног од највећих џелата у руској историји.
За оне који су заборавили или намерно жмуре пред историјом, Феликс Дзержински није био само „државни службеник“. Био је творац злогласне ЧК (Чеке) – машине смрти - прве бољшевичке тајне полиције која је поставила темеље за систематско уништење руске цркве и руског народа. Његова визија чекисте који мора бити хладнокрвни фанатични револуционар са „чистим рукама“ у пракси је значила немилосрдна масовна погубљења без суђења, стравична мучења, увођење система талаца и стварање најјезивијих концентрационих логора смрти на свету.
Од четири
заменика шефа Чеке Дзержинског, тројица су били Јевреји: Јагода, Герсон, Луцки;
а ни сам Дзержински како видимо не личи на Пољака. Мајка Дзержинског је,
заиста, била пољска племкиња, а отац – Јеврејин крштен у католичанству; супруга
му је била Софија Мушкат, Варшављанка из богате јеврејске породице, са којом је
имао сина јединца. Од детињства је Феликс васпитаван у двострукој мржњи према
Русији – пољско-јеврејској, у детињем узрасту је маштао да има шапку невидимку (капу из бајке која те када је ставиш на главу чини невидиљивим) како би убијао Русе – и, најзад, 1917. године ју је и добио.
Под директном командом Дзержинског, руско племство, интелектуална елита,
царски официри, свештенство и сељаштво на челу са царском породицом Романових на најбруталнији начин су стављени ван закона, понижавани, мучени и ликвидирани.
Дзержински је лично покренуо „ЦРВЕНИ ТЕРОР“ – одсудну борбу против
„класних непријатеља“ до истребљења. Био је главни архитекта најмасовнијих и
најопсежнијих прогона Руске православне цркве икада, видећи у православљу највећу
препреку бољшевичкој револуцији.
Погубио је хиљаде епископа, свештеника, монаха без суђења, често на
најзверскије начине – закопавани су живи, мучени и мрцварени, дављени у леденој води или разапињани
на царским дверима храмова. По његовом налогу манастири, ти вековни светионици
руске духовности, претворени су у мучилишта и концентрационе логоре (попут
Соловки), где је Дзержински лично надгледао систематско уништење руског народа
кроз глад и терор.
Под изговором "помоћи гладнима", Дзержински је предводио насилну пљачку црквених драгоцености, отимајући иконе, кивоте са моштима, свете
сасуде и остале богослужбене драгоцености, док су велелепни храмови, попут Саборног
храма Христа Спаситеља, касније рушени или претварани у дискотеке и јавне
тоалете.
Како је могуће истовремено палити свећу у храму и величати човека који
је наредио убиство светог патријарха Тихона? Овај Путинов потез сада потпуно и
веома јасно разоткрива дубоко лицемерје режима Руске Федерације. Враћањем Дзержинског у образовни систем
безбедњака, Путин поручује новој генерацији официра да је метод "црвеног
терора" и даље прихватљив модел управљања над окупираним руским народом. Овим
чином се све безбројне жртве јудеобољшевизма додатно обешчашћују.
Слављење Феликса Дзержинског је признање да је данашњи систем у Русији
директан наследник оних који су рушили крстове и прогонили хришћане. Путин не
обнавља историјску Русију; он обнавља јудеобољшевички апарат који је ту Русију са
руским царем Николајем II заклао
1917. године. Док име убице поново краси зидове војних академија, сена убијених
епископа и свештеника стоје као вечни прекор путиновском режиму који остаје
веран совјетској тами и наставља борбу против светлости Свете Русије.
Феликс Дзержински није се задовољио само физичким уништењем храмова; он
је био идеолог уништења саме православне руске душе. Нарочито се острвио на оне
православне руске душе које су одбијале било какав компромис са безбожном
влашћу. Када је велики део верног народа и свештенства одбио да се покори
бољшевичком диктату, повукавши се у шуме, пећине и градску илегалу, Дзержински
је покренуо посебна одељења Чеке да их лови као звери.
У склопу систематизованог лова на "Истински православне хришћане"
под његовом личном командом, створена је мрежа потказивача која је инфилтрирала
тајне богослужбене заједнице. За Дзержинског, делатност Катакомбне или Истински
православне цркве сматрана је најекстремнијим
видом контрареволуционарног реакционизма која подлеже смртној казни.
Док данашњи режим у Кремљу покушава да Дзержинског представи као
"чувара државе", историја га памти као човека који је слао казнене
експедиције на сеоске заједнице које су криле своје свештенике. Припадници
Катакомбне цркве су због своје вере завршавали у најгорим мучилиштима, без
права на гроб и спомен.
Бестијалним прогоном оних који за разлику од сергијанске Московске
патријаршије нису хтели да служе "црвеном антихристу" – Совјетском Савезу,
Дзержински је покушао да затре истинску веру, остављајући за собом духовну
пустош коју Путин данас покушава да маскира позлаћеним куполама.
Пошто је Феликс Дзержински, како смо већ навели, пореклом био из пољско-јеврејске племићке породице, према руском православном бићу
наступао са позиције потпуног туђина и крвног непријатеља. За њега руска
историја, традиција и православна вера нису представљали ништа свето – били су
само препреке које треба уништити на путу ка стварању глобалног богоборног јудеобољшевичког
поретка.
Његово порекло и отуђеност од руског народа омогућили су му да без
трунке савести нареди најмасовнији покољ руског свештенства, сељаштва и
интелигенције икада. Као неко ко је гајио органску готово метафизичку мржњу према
руском народу, Дзержински је у Русију гледао као у експерименталну лабораторију
у којој се у име Новог богоборног поретка крвљу испиирају "остаци
прошлости".
Одлука о убиству царске
породице Романов донета је у најужем кругу бољшевичког врха, који су чинили Лењин, Свердлов, Троцки и Дзержински (сви јевреји). Дзержински
је, као први човек тајне полиције, био задужен за реализацију, логистику и контролу
„државног задатка“ цареубиства.
Директни
егзекутори, предвођени Јаковом
Јуровским (сви јевреји), били су припадници локалног одељка ЧК (Чеке). Чека је била лична
„машина смрти“ Дзержинског, а он је управљао сваким сегментом цареубиства у
Јекатеринбургу. Након убиства, Дзержински је наредио да се тела царских
новомученика униште.
Као и код прогона
Цркве, Дзержински је убиство Романових видео као неопходан „хируршки захват“ за
опстанак револуције, називајући цара и његову децу „симболима старог реакционарног поретка“
које треба физички збрисати.
Чињеница да Путин данас слави Јеврејина који је заједно са својим
саборцима јудеобољшевицима урадио све да уништи православну царску Русију,
говори о томе колико је актуелни режим заправо одвојен од стварних националних
интереса руског народа. Уместо руских истинских светитеља и јунака, на пиједестал се враћају
они који су Русију мрзели и разапињали.
Дзержински је био персонификација антируског елемента јудеобољшевизма
који је у православној цркви и царском поретку видео свог главног метафизичког
непријатеља. Његов терор није био само политички, већ и етнички и верски
мотивисан – био је то есхатолошки рат међународног јеврејства против руског православља
и руског самодржавља као главног глобалног Катехона - онога који задржава
појаву антихриста (2 Сол. 2:6,7).
Враћањем сатанског култа Дзержинског, Путин потврђује да за њега идеал
Русије није православна монархија - слободна национална држава, већ
совјетска тамница којом управљају непријатељи Божији - Јевреји. Слављење
Дзержинског је јасан знак да се у ходницима Лубјанке и даље негује исти онај
презир према руском народу који је имао и њихов оснивач пре једног века.
Највећа трагедија данашњице је што Путин овакве потезе повлачи уз демонски
лицемерни благослов сергијанске Московске патријаршије. Под вођством патријарха Кирила, званична црквена структура је
потврдила своју оданост сергијанизму – потпуну и бестидну потчињеност безбожној државној власти.
Баш као што је митрополит Сергије 1927. године изјавио да су „радости совјетске власти – наше радости“, тако и данашња врхушка Патријаршије служи као декор безбожном Путиновом режиму који слави убицу њихових претходника. Кирил и његови епископи,
заслепљени привилегијама овога света, постали су саучесници у слављању човека - демона који је зверски погубио милионе њихове браће у Христу. То више
није Црква која сведочи Истину, већ државни пропагандни сервис који аминује и
релативизује сатанско зло антихришћанске богоборне власти.
Дзержински није никакав национални херој, далеко од тога, он је симбол
антихришћанског зла, а они који га данас величају, заједно са својим
„ултра-сергијанским“ савезницима из Патријаршије, исписују најбестидније
странице руске историје.
Академија којој је Путин доделио његово погано име заправо је наследница школе
која је деценијама учила кадрове за борбу против Бога и терорисање руског народа.
Враћање имена Дзержинског није само административна одлука. То је јасна
порука да се метод демонске зверске силе,
који је он утемељио, поново сматра врхунском врлином. Уместо да се Русија
поклони сенима безбројних хришћанских новомученика које леже у безименим гробницама од
Бутова до Соловки, Путинова Анти-Русија подиже споменик злочинцу који је те
гробнице напунио.
Овај чин је тотална и завршна потврда да Руска Федерација није васкрсла историјска Русија већ наставак совјетске сатанократије. Слављењем демонизованог бољшевичког џелата, Путинова РФ бесчасти безборојне гробове руских новомученика. Академија која треба да
образује браниоце отаџбине сада носи име психопате који је над руским народом, његовом душом и телом, извршио највећи и најзверскији геноцид икада.
Еп. Акакије Утешитељевски
Повезани текстови:
Нема коментара:
Постави коментар