Силазак Светог Духа

Сошествије Светога Духа на Апостоле, фреска из Пећке патријаршије, Србија, 14. век.

Објашњење празника по приручнику за проучавање Светог писма Новог завета, архиепископа Аверкија Џорданвилског

 Дела апостолска 2:1–13

Велики догађај силаска Светог Духа на Апостоле неки, са потпуним правом, називају „рођенданом Цркве Христове“. Овај догађај је истовремено био и завршетак целокупног дела „домостроја Божијег“ – дела спасења људског рода. „Оно што је Бог Отац благоволио да буде, што је Син Божији испунио у Себи – сишао је сада Дух Свети да би то усвојили верни“ (Епископ Теофан Вишенски). Просветљени Духом Светим, Апостоли су храбро и без страха, са великом смелошћу почели проповед о Христу распетом и васкрслом из мертвих, и Црква Христова је почела да расте и да се множи – најпре међу Јудејцима у Палестини, а затим и међу паганима (незнабошцима) у целом свету – „све до краја земље“ (Дела апостолска 1:8).

То се догодило „Када наступи дан Педесетнице“ – при наступању дана празника јеврејске Педесетнице. Мојсијевим законом било је одређено да се празнује 50. дан после суботе у пасхалној седмици, одбројавши од ње седам пуних седмица. Јеврејска Пасха у години Христове смрти падала је у петак увече: први дан Пасхе падао је, према томе, у суботу, а дан после суботе био је по нашем у недељу (у коју је Христос и васкрсао). Од тог дана требало је одбројати 7 пуних недеља. На тај начин, празник јеврејске Педесетнице падао је те године у недељу и поклопио се са даном прве хришћанске Педесетнице.

Јеврејска Педесетница била је установљена ради освећења жетве или првих плодова, пошто се до тог дана завршавала жетва која је почињала одмах после Пасхе. Са овим празником код Јевреја је било повезано и сећање на Синајско законодавство. То је био један од три најважнија празника (Пасха, Педесетница, Празник сеница), на које су сви мушкарци били дужни да се окупе ради празновања у Јерусалиму.

Поклапање дана силаска Светог Духа са даном јеврејске Педесетнице, наравно, није случајно и веома је симболично. До тог дана ученици Господњи су сазрели и узрасли духовно: тада је на њих сишла пуноћа дарова Светог Духа и они сами су постали први плодови Христовог искупитељског дела. Осим њих, први плодови тог истог дела Христовог биле су и три хиљаде душа које су се крстиле тог дана. Као што је хришћанска Пасха заменила јеврејску Пасху, тако је хришћанска Педесетница у овај дан заменила старозаветну Педесетницу.

У који је дан дат (старозаветни) закон, у тај исти дан било је потребно да се дарује и благодат Духа. Јер, као што је Спаситељ, морајући да претрпи свето страдање, благоволио да преда Себе на то страдање не у неко друго време, већ у оно у које су клали јагње, да би повезао истину са самим праобразом, тако је и силазак Светог Духа, по благовољењу са неба, дарован не у неко друго време, већ у оно у које је дат закон. То је учињено да би се показало да је и тада закон постављао, и сада закон поставља Дух Свети.

Пошто су у дан Педесетнице доносили снопове нових плодова и различита лица се окупљала под једним небом у Јерусалиму, у тај исти дан требало је да се догоди и то да се првине од сваког народа, свих народа који живе под небом, сакупе у један сноп побожности и апостолском речју приведу Богу (блажени Теофилакт).

„Сви они беху једнодушно заједно“. Заједно су били сабрани, наравно, не само 12 апостола, како би се могло закључити из даљег приповедања, већ сви верујући, можда чак и у већем броју од оних 120 људи о којима се говори у 1. поглављу. У 14. стиху 12 апостола се прилично јасно разликују од осталих учесника овог великог догађаја. Овај скуп се, како се може претпоставити, одвијао у истој оној горњој соби где су се ученици, очигледно, стално окупљали након што је у њој савршена Тајна вечера.

И „уједанпут наста хука са неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху“. Они су очекивали силазак Светог Духа, али, наравно, нису знали када тачно треба да се испуни обећање које им је о томе дато, нити су знали како ће се то догодити.

Зато је и речено да се то догодило изненада, неочекивано за њих, тим пре што је то био час јутарње молитве и вероватно су се спремали да иду у храм. Израз: „Хука са неба као хујање силнога ветра“ показује да то није био заправо ветар, већ само хука која подсећа на буран ветар, али без самог ветра. Ова хука је ишла одозго надоле, испунила је целу кућу и била је толико снажна да је привукла пажњу многобројног народа који се сабрао на празник у Јерусалиму.

„И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих“ – језици су били само налик огњеним, али без огња, као што је и хука била налик ветру, али без ветра. Хука је, на тај начин, била знак силаска Светог Духа за слух, а језици – за вид. Снажна хука која се чула била је слика моћне силе коју је Свети Дух давао Апостолима и свим верујућима, а огњени језици – слика тога да су сви који су били тамо добили дар говора који је пламен и који сажиже, као огањ, све нечисто, све неправедно и оно што се противи истини (Григорије Богослов).

Непосредно након ових спољашњих појава уследила је унутрашња: „и испунише се сви Духа Светога, и почеше говорити другим језицима, како им Дух даваше да казују“. И раније су се Апостоли удостојавали неких духовних дарова, али сада су се „испунили“ Духа Светога: на њих је сишла сва пуноћа благодатних духовних дарова. Они су се преобразили, очистили, осветили и просветлили деловањем Духа Божијег, и као да су постали потпуно други, нови људи, а Дух Свети је постао њихов стални надахнитељ и руководилац.

Спољашње испољавање овог благодатног преображења Апостола изразило се у томе што су они „почели говорити другим језицима, како им Дух даваше да казују“. То је Господ и предсказао (види Марко 16:17). Чим се у њиховим душама разгорео овај Божански огањ, они су, у природном налету светог усхићења, почели да узносе Богу речи хвале и благодарења, прослављајући величанство Божије (Дела апостолска 2:11).

Ово благодарење Богу почели су да изражавају гласно, наглас на различитим језицима, што је и привукло посебну пажњу многобројног народа који се окупио на звук хуке, а који је дошао у Јерусалим на празник из различитих ближих и удаљених земаља. Писац Дела апостолских намерно набраја све ове земље како би показао на колико су различитих и многобројних језика почели да говоре ученици Христови након силаска Светог Духа на њих. Овде су били становници и источне Азије, и западне, и Африке, и Европе, и сви су они међу онима који говоре чули свој језик, говор који им је разумљив.

То је такође било симболично. Овде видимо праобраз Цркве Христове, у коју је требало да уђу сва племена и народи, да би једним срцем и једним устима узносили хвалу Богу. Јасно је значење овог дара језика: он је требало да постане средство за ширење вере Христове на земљи.

При томе се нехотице присећамо како је овај дар Божији некада био у рукама Божијим оруђе за казну људске гордости. Било је некада време када је „на целој земљи био један језик и један говор“ (Постање 11:1). Али човек је, због своје гордости, смислио безуман подухват, који је Бог казнио слањем различитих језика гордељивцима, што их је приморало да оставе тај посао и разиђу се на различите стране.

Сада пак, могућност говора на различитим језицима, коју је Господ даровао посредством Светог Духа, постала је средство захваљујући којем се раздељени народи спајају у једну целину – у једну Цркву Христову. Прелепо је то изражено у дивној песми – кондаку празника Педесетнице: „Када је Свевишњи сишао и помутио језике, тада је разделио народе; а када је огњене језике раздао, све је позвао у јединство, да сложно славимо Свесветога Духа“.

„У Јерусалиму пак борављаху Јудејци, људи побожни из сваког народа који је под небом“. Овде је реч како о Јудејцима који су раније живели у различитим земљама па се преселили на стално пребивалиште у Јерусалим из верских побуда, тако и о онима који су се привремено налазили у Јерусалиму, сабравши се тамо из различитих места за празник Педесетнице. Јудејци из времена земаљског живота Христа Спаситеља заиста су већ у великом броју били расејани по различитим земљама, делом присилно као ратни заробљеници, а делом својом вољом, у интересу трговине и занатства.

„А када наста ова хука, сабра се народ, и остаде у чуду, јер сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком“ – очигледно се хука, која је ишла са неба на ону кућу у којој су били сабрани ученици, чула на значајној удаљености, и то тако да су они који су је чули у граду приметили да се креће управо ка тој кући. Необичност такве појаве привукла је кући огромно мноштво народа који је, можда, ишао у храм на јутарњу молитву. Вероватно је испред куће био велики трг.

Народ је био запањен несхватљивом појавом: Апостоли, који су својим изгледом очигледно откривали своје порекло из Галилеје, говорили су на различитим језицима, тако да је свако од присутних чуо свој сопствени језик или наречје. Галилеја је била на гласу као заостала земља која се није одликовала образовањем, па се зато сабрани народ чудио како су ови људи, необразовани и неуки, могли да проговоре на тако различитим језицима и наречјима. Може се претпоставити да су Апостоли, прослављајући Бога на различитим језицима, изашли на раван кров куће, а народ их је слушао, окружујући кућу и испуњавајући цео трг испред ње. Писац Дела апостолских набраја многе земље из којих су ти људи водили порекло.

„И сви се дивљаху и чуђаху говорећи један другоме: нису ли ово све Галилејци што говоре?… А други се подмеваху и говораху: напили су се слаткога вина“ – из овога се види да овај чудесни догађај нису сви прихватили на исти начин. Добронамерни људи су са правом у овоме видели необично знамење, покушавајући да наслуте шта оно предсказује.

Али неверујући, злобни и лакомислени људи, који су можда били из средине фарисејске и садукејске партије непријатељске Христу Спаситељу, почели су подругљиво да објашњавају оно што се догодило на најгрубљи начин – деловањем вина, хулећи тако на Духа Светога. Управо тако неверица, лакомисленост и злоба увек покушавају да оно највише у духовном животу објасне ниским, па чак и баналним разлозима, будући да нису у стању да то узвишено разумеју (1. Коринћанима 2:14–15).

Извор: Аверкије (Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице, 1954 (I део), 1956 (II део)