Некада је велики светитељ и учитељ Цркве, свети Григорије Богослов, говорећи своју надахнуту беседу на Празник Свете Тројице, почео речима: „Педесетницу празнујемо, и долазак Духа, и испуњење обећања, и остварење наде“. И даље у тој надахнутој беседи он каже: „Дух Свети увек беше, јесте и биће; нити је почео, нити ће престати, Самоблаги, Извор доброте, Светлост и Давалац светлости“. Ове његове прекрасне, дубоке и поетски лепе речи Света Црква је узела за садржај оних светлих, радосних, празничних стихира које смо синоћ слушали овде на свеноћном бдењу. Светом Григорију Богослову припадају ове свештене речи.
– Дакле, ми Педесетницу празнујемо и долазак Духа.
Некада је Господ Исус Христос на Тајној вечери рекао Својим ученицима да
одлази од њих и, видевши њихову жалост, казао им: „Боље је за вас да Ја одем;
јер ако Ја не одем сада (на Моја страдања), Утешитељ неће доћи к вама; а ако
одем, – рекао је Господ, – послаћу Га к вама“ (Јован 16:7).
За наше спасење било је неопходно не само да се скине кривица са нас за
наше грехе, већ да, у исто време, будемо исцељени од оне покварености која се у
нама већ хиљадама година преноси са генерације на генерацију...
Замислите дечака коме су родитељи дали ново, лепо одело и рекли му да га
чува. А он је почео лакомислено да се лудира, био је непажљив, па га је испрљао
и поцепао. Када је то видео, постало га је срамота, па је отрчао код родитеља
да моли за опроштај. Добри родитељи су му опростили и скинули кривицу са њега.
Али то није довољно. Одело треба поправити и очистити.
Тако је и у делу нашег спасања. Од кривице греха, од тежине греховне,
ослободио нас је Господ наш Исус Христос. Којом ценом – то ми добро знамо. Када
гледате приказ Његових пречистих страдања и видите како је пао под Крстом,
памтите: овај Крст Га је притиснуо својом тежином зато што су на Крсту висили
сви страшни греси и безакоња наша: и моји, и твоји, и целог човечанства. И
управо та страшна тежина грехова као да је савила и притиснула Спаситеља нашег,
већ измученог, истјазаног и искрвављеног – притиснула Га је за земљу. Није
могао више да носи Свој Крст. Али сачувало се предање да, када је праведни
Симон Киринејац дотрчао до Крста да га подигне и помогне Спаситељу да га носи,
он ту страшну тежину није могао ни да помери с места, па му је тада Сам Господ Својом
свемогућом силом помогао да подигне тај Крст. Страшна је била његова тежина,
јер су на њему били сви наши греси које је Господ приковао за Крст – и нас
ослободио од њих. Тако смо Његовим крсним подвигом ослобођени тешког греховног
бремена.
Али то није довољно. Грех је човека унаказио, изобличио и испрљао. Да би
га опрао, очистио, просветлио и осветио, дошао је Дух Свети „у виду огњених
језика“ (Дела апостолска 2:3) на Његове свете ученике и апостоле, и тада – „По
свој земљи изиђе глас њихов, и до крајева васељене речи њихове“ (Псалам 18:5).
И ево, тај преславни догађај – силазак животворног, преблагог Утешитеља Духа
људима – ми данас и празнујемо.
У једном од псалама постоји изванредан израз (овај псалам се увек чита
на крају шестопсалмија): „душа је моја као сува земља пред Тобом“ (Псалам
142:6). Замислите земљу у коју су посађена добра, плодна семена. Али она је
засахнула без влаге и испуцала, и каква год добра семена да су у њу посађена,
она неће нићи док траје ова страшна суша, док год земља копни без влаге. И ево
– „душа је моја као сува земља пред Тобом“ – исповеда се човек Богу свеблагом
устима псалмопевца Давида.
У души човековој постоје добре клице – остаци познања истине, зато што
је Господ Творац приликом стварања великодушно обдарио човека сваким добром, па
остаци тог добра и сада постоје у души. Семена добра у њој постоје, али су
бесплодна, јер је „душа наша као сува земља“. У њој постоји жеђ за побожношћу,
али нема благодатне влаге – пресахнула је, и добра семена остају без плода.
Ето зашто се у овај дан молимо на коленима – молимо се предивним
молитвама које је саставио свети Василије Велики, да би нас Господ у овај
светли празнични дан осветио, духовно учврстио и очистио. Без благодати Његовог
Духа, без Његове силе, ми ћемо тако и остати сува, засахнула и бесплодна земља.
Сети се, душо хришћанска, колико пута си обећавала своме Богу да ћеш се
поправити? Изгледало је као да постоје искрене, добре намере за исправљање, за
обнову живота, али где је то исправљење? Све исти греси, све исте страсти, све
иста нечистота!
Ето зашто управо и треба да се молимо Господу, посебно у овај светли
педесети дан, да нас Господ очисти и учврсти благодаћу Свога Светога Духа. Када
она освети наше душе, оне тада – попут земље која је у почетку била сува и
бесплодна, али је под дејством натапајуће влаге донела плодове – по благодати
Божијој могу донети плодове новог живота; али, понављам, само тада када их
благодат Духа Светога оживи, као животворна влага засушену земљу.
Зато ћемо се током читања ових молитава молити Господу из све душе, да нас Господ помилује и да нам пошаље исправљање, обнову живота и чврсту решеност да ступимо на добар хришћански пут. Амин.
Извор: Проповеди и поуке Високопреосвећеног митрополита Филарета, Првојерарха Руске Заграничне Цркве, Издање Комитета руске православне омладине при РЗЦ, 1981.год. Valley Cottage, САД
Превод са руског, манастир Утешитељево
Нема коментара:
Постави коментар