ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА ВЛАДИКЕ АКАКИЈА

Епископ Акакије Утешитељевски

Пад хришћанског поретка и тајна заветне жртве Помазаника

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, данашњи заветни празник Видовдан овога пута сагледаћемо из једног другачијег угла. Нећемо се осврнути само на уобичајено величанствено црквено-историјско сећање на нашу славну, херојску прошлост и на косовску голготу којом су честити кнез и његова војска пошли путем Небеске Србије. Иако нам то даје повод за црквене и националне видовданске светковине, данас желимо да откријемо дубоки мистични катехонски смисао Косовског завета.

Духовни закон црквене историје нам налаже да сваки епохални пад хришћанске власти бива праћен добровољном, заветном жртвом миропомазаног владара. То се дешава увек када тајна безакоња преузима власт над хришћанским народом и државом.

Када је 1389. године по допуштењу Божијем наступио час да Света Србија изгуби своју самосталну државност и свеобухватну хришћанску власт помазаника Божијег, на нашу земљу је насрнула страшна мухамеданска пошаст. Српска хришћанска војска се на Косовом пољу није сударила само са освајачким претензијама велике иноверне војне силе. Не, то није био обичан војни поход завојевача, каквих је у историји било много, већ дејство тајне безакоња.

Мухамеданство је кроз векове било једна од главних ударних сила тајне безакоња, чији је основни циљ увек био борба против тајне побожности. Подсетимо се на моменат шта значе ови појмови из Светог Писма.

Тајну оваплоћења Сина Божијег Свето Писмо је назвало великом „Тајном побожности“ (1. Тим. 3, 16). Насупрот томе, порицање чињенице да се Бог, то јест Син Божији Исус, родио у телу и да је управо Он истински Христос — Месија и Спаситељ света, Писмо назива „тајном безакоња“ (2. Сол. 2, 7).

И као што је тајна побожности Божански домострој људског ослобођења и спасења од власти ђавола, тако је „тајна безакоња“ сатански домострој људског поробљења и погубљења. Такође, треба да знамо и то да тајна безакоња своју борбу против тајне побожности увек води на два фронта: на духовном нивоу преко развраћења и јереси, а на земаљском нивоу против богоустановљених хришћанских власти.

То двоструко дејство сатанино напредује из дана у дан. Оно постаје толико силно, да ће Син Човечији, при свом Другом доласку, на земљи затећи велико безбожништво (Лук. 18, 8).

Дакле, тајна безакоња на земаљском нивоу одавно дејствује уништавајући хришћанске државе. Она уклања хришћанску власт помазаника Божијих — катехона, који су главна брана ширења те тајне. Овде је реч о хришћанским царевима и краљевима, помазаницима Божијим као мистичном феномену катехона (везано за речи светог апостола Павла: „онај који задржава“, 2. Сол. 2, 7). То јест, реч је о хришћанским монархијама као носиоцима мисије спречавања победе зла и доласка антихриста у земаљској историји.

Мухамеданство, које се појавило у раном средњем веку, било је главно оруђе тајне безакоња. Управо је оно употребљено за уклањање највећег и најзначајнијег катехона — Византијског царства.

Пред тим истим мухамеданским налетом тајне безакоња нашла се и Србија под вођством благоверног кнеза Лазара. Као Помазаник Божији, кнез Лазар је у одбрани хришћанске вере и државе на Косову принео себе као катехона на жртву. Његовом смрћу уклоњен је и сам концепт независног хришћанског краљевства и хришћанске власти, који су служили као штит православне вере.

Кнез Лазар је својом катехонском жртвом установио Косовски завет. Тај завет гласи: када хришћански поредак пада под налетом тајне безакоња, круна се мора преточити у мученички венац, како народ духовно не би бесповратно пропао у предстојећем ропству. И заиста, ми видимо да нас је управо тај Косовски завет све ове векове тешког ропства под антихристом мухамеданства на чудесан начин сачувао од потпуне и коначне пропасти. Нетрулежне мошти светога мученика кнеза Лазара очигледна су божанска потврда оваквог мистичног поимања установе катехона као мученика.

Готово исти духовни закон мистичне заветне жртве поновио се у нашој историји 29. маја 1903. године. Савремени сергијански архијереји, који данас управљају званичном црквом у Београду, као и сви они који заједно са њима пребивају у духу сергијанизма, потпуно су слепи за ову тајну.

Они Мајску револуцију своде на пуки дворски преврат, тврдећи да последњи Обреновићи нису мученици, већ жртве политичких реформи које је са собом носило ново демократско (антихришћанско) доба. Но, ако бисмо судили по тој њиховој сергијанско-нихилистичкој логици, зар не бисмо исто тако могли рећи и за Светог кнеза Лазара — да је он био само жртва уобичајеног сукоба двеју држава, једне освајачке и друге која се брани? Зар не бисмо могли тврдити да у Лазаревој херојској смрти на бојном пољу нема ничег светог, пошто су и пре њега многи хришћански краљеви и кнезови гинули на бојним пољима?

Али ми знамо да то није тако. У таквом нашему убеђењу нас утврђује велики српски архијереј, блажене успомене епископ жички Сава Дечанац. Он је, гледајући како револуционарни партијаши и безбожни завереници кују заверу против последњих Обреновића и засипају Помазаника и његову краљевску супругу грозним клеветама, пророчки упозорио тадашњи Свети архијерејски сабор. Упозорио их је да су те револуционарне вође далеко опасније по судбину српскога племена него што је то некада било страшно косовско издајство!

Запамтите ове речи, браћо и сестре! Жички владика је јасно видео да је трагедија издаје краља Александра, као новог Лазара, равна издаји светолазаревског Косовског завета.

Иако се мухамедански завојевачки удар из Лазаревог доба историјски разликује од револуционарног преврата модерног доба, обе ове појаве извиру из истог сатанског корена. Оне представљају две различите етапе једне те исте тајне безакоња.

Погледајте само датум када је извршено мајско краљеубиство — 29. мај! Силе таме нису случајно одабрале овај дан. То је преломни историјски датум у коме је 1453. године пао Свети град Константинопољ, чиме је запечаћен крај златног хришћанског средњег века — оног светог доба које јудеомасони са презиром називају „мрачним веком“.

Као што је падом Цариграда 29. маја 1453. године уклоњен први, највећи и најзначајнији Катехон — Византијско царство, тако је истог дана 1903. године у Београду уклоњен хришћански Помазаник. Његовим ритуалним убиством отворена су врата тајни безакоња која је кулминирала двема Југославијама. Првој, краљевини, коју је Свети владика Николај називао пркосом Христу, и другој, богоборној авнојевској републици, док савремена Република Србија води свој духовни и политички континуитет од њих обе.

Као сведочанство овог заветног ланца, Промисао Божији је удесио да Свети краљ-мученик Александар буде миропомазан у Жичи управо на петстогодишњицу Видовдана, 1889. године! Бог га је тим чином нераскидиво везао за Лазареву судбину, да се својом заветном жртвом супротстави новом, револуционарном походу тајне безакоња.

И више од тога: пошто тадашња Србија није имала круну, у Жичи је на рамена младог Помазаника положена највиша и главна краљевска регалија — Орден Светог кнеза Лазара, установљен управо у том видовданском тренутку и намењен искључиво владару. Краљ Александар је у Жичи уместо круне на своје тело примио заветни крст Светога Лазара, показујући тиме да је његов помазанички престо нераскидиво запечаћен Косовским светолазаревским заветом.

И нека нико не говори како је мајско краљеубиство било тек изненадан удар о коме краљевски пар није имао појма и који их је затекао неспремне, па самим тим и да је њихова смрт била тек случајна, несвесна и недобровољна жртва! Напротив, оно није било ни случајно, ни изненадно, ни неизбежно. Управо се кроз чињеницу свесности и добровољног прихватања страдања пројавила потпуна светост краљевске жртве Краља-Мученика Александра.

Он је одрастао са свешћу да је његов деда-стриц, кнез Михаило, зверски погубљен, а његов отац, краљ Милан, био мета неколико страшних атентата. И више од тога: Краљ-Мученик Александар је био упознат са трагичним вестима из Русије како сатански пламен револуције односи и његовог крштењског кума, руског цара Александра II Романова, по коме је и добио своје име, а кога су револуционарне бомбе брутално раскомадале. Знао је Свети Краљ-Мученик да су Помазаници главна мета револуције.

Имао је честити краљ Александар и богатство, и прилику, и време да побегне са српског престола и спасе свој овоземаљски живот. Могао је да абдицира попут свог оца и да са својом изабраницом мирно проживи у иностранству до краја свог живота, уз све најузвишеније части које би у европским краљевским домовима уживао као бивши монарх.

Он је, међутим, био унапред обавештен о спремању завере у војним редовима, чак је знао и имена оних који му раде о глави. Али је због своје узвишене чистоте и светачке незлобивости одбио да посумња у своје официре који су му се заклели на верност над светим јеванђељем. Као што је и његов венчани кум, Свети цар Николај II, веровао свом окружењу до самог краја, тако је и краљ Александар веровао својим официрима, препустивши свој живот светој вољи Божијој са спремношћу на добровољну жртву за хришћанске идеале заветне Србије.

Важно је нагласити да је мајско краљеубиство 1903. године у Београду било директна припрема за касније Јекатеринбуршко цареубиство 1918. године. Обратимо овде пажњу на јасан образац дејства тајне безакоња. Као што је великом паду Византије и укидању првог васељенског Катехона хронолошки претходио пад Лазареве Србије, тако је и свеопштем слому Руског царства претходио пад обреновићевске Краљевине Србије! Размислимо о овој застрашујућој истини: уништењу како Другог, тако и Трећег Рима увек је претходио унапред смишљени обрачун са Светом Србијом.

Ову дубоку, мистичну везу између револуционарног страдања помазаника Божијих и Лазаревог завета открио нам је управо Свети владика Николај Жички. Он је, загледан у страшну пропаст православног руског царства, пророчки објавио да су Руси у наше дане поновили Косовску драму. Назвао је Светог цара Николаја „Руским Лазаром“, а његову јекатеринбуршку жртву новим Косовом.

Ако је, дакле, по сведочењу Светог владике, смрт руског Помазаника, жртве безбожне фебруарске и октобарске револуције, истински наставак Косовског завета, зашто онда то исто није и смрт српског Помазаника, ритуалне жртве безбожне мајске револуције?

Народна верност Лазаревој катехонској жртви одржала је српски народ и у најтежим историјским тренуцима под петовековним турским ропством. Насупрот томе, невером према Александровој катехонској жртви отишли смо у пропаст велике апостасије демократије и екуменизма. Та појава Србију и српски народ у овим последњим временима сврстава не у табор Светих, тј. стан светих и град вољени из Откровења (20, 9), већ у табор оних који су своја колена приклонили пред духом скородолазећег антихриста.

Зато вас данас, на Видовдан, вазљубљена духовна децо, Српска истински православна црква позива на свенародно преумљење. Знајте, канонизација Светих српских благоверних краљевских мученика Александра и Драге није никакав ефимерни или политички чин. То је наша највиша црквена дужност која у себи носи духовни лек, а који српски народ ослобађа од навученог проклетства саучесништва у краљеубиству.

За Истинско Православље, њихово уврштење у Диптих светих је суштински важно сведочанство о овом посебном виду светости Катехонских Мученика. То су они који су својим праведним животима као помазани цареви, краљеви или кнезови бранили Божански поредак на земљи. Међу њима се свакако издваја Свети мученик кнез Лазар Косовски, чији спомен данас прослављамо.

Молитвама Светог српског кнежевског мученика Лазара Косовског, Светих руских царских мученика Романових и Светих српских краљевских мученика Александра и Драге, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас! Амин.

Утешитељево, Видовдан, л. Г. 2026.