Свети Јован Шангајски и Леснински манастир

Свети Јован у манастиру Лесни, постриг у расофор м. Ангелине, будуће леснинске игуманије

Одлуком Синода РПЦЗ (Руске Православне Заграничне Цркве), 3. јуна 1934. године Светитељ Јован је хиротонисан у Београду за епископа шанхајског, викара кинеске и пекиншке катедре. У Западну Европу је упућен у јулу 1951. године и овде је, на нашој земљи, носио своје архипастирско послушање до 1962. године, током 11 година. Светитељ Јован је преминуо 2. јула 1966. године. Служио је као архипастир скоро 40 година, од којих је 11 – то јест нешто више од четвртине тог служења – прошло овде, у Западној Европи.

Свети Јован је стигао у Париз 21. јула 1951. године и настанио се при Храму Васкрсења Христовог у Медону. Наш Леснински манастир стигао је у Француску годину дана раније, и до тада се већ налазио у градићу Фуркеу, близу Париза. Леснинске сестре и нови надлежни архијереј срели су се као стари пријатељи, јер смо се познавали још из Србије, где се Леснински манастир налазио од 1920. до 1950. године. Породица Максимович: родитељи Владике, његова два брата и сам будући Светитељ, – такође су стигли у Београд почетком 20-их година. У Србији је будући светитељ срео митрополита Антонија Храповицког, који је, према речима самог Владике Јована, још у Харкову постао руководилац његовог духовног живота. Максимовичи су постали парохијани руске цркве у Београду, и 1924. године митрополит Антоније је постригао Михаила Борисовича Максимовича (име Владике Јована у свету) у чин чтеца. Ова благочестива црквена породица често је боравила у српском манастиру Хопово на Фрушкој гори, где су тада биле смештене леснинске сестре. Тамо, у Хопову, у Београду, или у Сремским Карловцима, у резиденцији митрополита Антонија, на сусретима руске црквене омладине, Михаил Борисович је сретао грофицу Нину Павловну Грабе, која је ступила у Леснински манастир пред крај Другог светског рата, када је манастир Хопово већ изгорео, а сестре живеле у заједничком смештају у Београду. Нина Павловна, која је касније постала монахиња, а потом и игуманија Магдалина, делила је интересовање и љубав Владике Јована према православном богослужбеном уставу. Такође, будући Владика Јован је још у свету познавао блиску пријатељицу Нине Павловне, Јелену Воробјову, која је ступила у манастир заједно са њом, а касније постала монахиња Флавијана, сатајница Игуманије Магдалине по постризима, иконописац, секретар и благајник манастира.

Свети Јован у манастиру Лесни са леснинском игуманијом Теодором, 1956. године.

Године 1926, митрополит Антоније је постригао Михаила Борисовича Максимовича у монаштво, са именом Јован, у спомен на његовог претка, Светог Јована Тоболског. Постриг је обављен у манастиру Миљково, једином манастиру у Србији са руским типиком и руским братством. Манастиром је руководио старац схиархимандрит Амвросије (Курганов), духовно чедо последњих оптинских стараца. Млади јеромонах о. Јован се у Србији углавном бавио предавачким радом у српским богословијама. Али летње распусте је увек проводио у Миљкову, у манастиру, где је упознао младу удовицу, кнегињу Нину Николајевну Љвову—будућу нашу Матушку схиигуманију Теодору, која је долазила у Миљково код Баћушке о. Амвросија, а 1928. године је ступила код Леснинских сестара у Хопово и тамо стала на чело дечијег сиротишта.

Године 1934, заузимањем митрополита Антонија, јеромонах Јован (Максимович) је изабран од стране синода РПЦЗ и хиротонисан за епископа шанхајског, викара Кинеско-пекиншке епархије. Марија Димитријевна Шатилова, чести ходочасник у Хопову, причала је сестрама да је мало пре хиротоније случајно, како јој се учинило, срела о. Јована у Сремским Карловцима. Он јој је испричао да је дошао да разјасни грешку, пошто је неспоразумом на његово име и адресу стигло писмо из Синода о именовању неког о. Јована за епископа у Кини. Али када је поново срела Марију Димитријевну, рекао је: „Грешка се испоставила већом него што сам мислио. Управо су мене именовали...“

Године 1952. Владика Јован се преселио у Версај, веома близу Фуркеа, и почео да живи при епархијској управи, смештеној у згради руског кадетског корпуса названог по Императору Николају II. Владика је почео чешће да долази у Фурке. Ове године су период најближег општења Светог Јована и сестара нашег манастира.

Најчешће су наше старе сестре памтиле Владику Јована на молитви и на богослужењима. Сваки његов долазак био је празник за сестре, иако је јако нарушавао манастирски режим. Ствар је у томе што је после службе Владика још дуго остајао у храму, целивао и молио се пред иконама, не желећи да се растаје од храма и поново урања у неопходне послове, бриге и уопште сву световну таштину. Због тога је вечерња трпеза често почињала у 12. сату ноћи. Ујутру, после Литургије, Владика је још дуже остајао у храму, нарочито у посне дане, покушавајући да одложи време трпезе до 9. часа по црквеном, тј. до 3 сата поподне.

Владика Јован није волео када се Јутрење, по манастирском обичају, служило увече, заједно са Вечерњем, и често је инсистирао на томе да се Јутрење служи рано ујутру, како је прописано Уставом. Матушка Игуманија Магдалина ми је причала да јој је једном приликом рекао: „Не зовите ту службу 'јутрење' ако је не служите ујутру. Зовите је макар и кравом, али само не 'јутрење'“. Ако Свети Јован није служио, пажљиво је пратио богослужење, понекад по грчким минејима, преводећи и исписујући за сестре тропаре или кондаке који су недостајали у словенским минејима. Друге потребне тропаре проналазио је у српским богослужбеним књигама. Све је то ушло у наш манастирски богослужбени чин и поштује се до данас. Богословски радови Владике и његове проповеди и посланице обилују цитатима из богослужбених књига; он је потпуно усвојио језик богослужења и размишљао је управо тим категоријама. Код Владике Јована је недостајао музички слух, али је пратио шта је одређено да се чита на служби, а шта да се пева. У случају неусклађености, није заустављао нити исправљао, тим пре током службе, али је неодобривајући испуштао звук „цк“. Матушка Магдалина је још причала како је једном дуго „цктао“ и нешто рукама показивао, али је објаснио тек после службе. То је било током Великог поста, када је прописано много земних поклона. На служби су стајала деца, и Владика се унемирио зато што су погрешно правили поклоне: подижући се, ослањали су се прстићима, а не песницама. Владика се веома бринуо да се не повреде.

Поменула сам горе да је Владика Јован био љубитељ и познавалац богослужбеног устава или типика, сложеног система састављања богослужења према књигама различитих циклуса: Октоиха, Минеја или Триода. Али приступ Владике Јована био је веома својеврстан. Често се није обазирао на строгу хијерархичност типика и на правила и ограничења која многи сматрају необоривим. Владика је дубоко разумевао сам дух типика, улазио у смисао и садржај богослужбених текстова и комбиновао их на свој начин. Увек је желео да укључи што је више могуће: да помене све светитеље који се празнују тог дана, да обележи празник, али да не пропусти ни свакодневно последовање и покајне умилне молитве Октоиха, да слави Васкрслог Христа певањем богонадахнутог пасхалног канона преподобног Јована Дамаскина, али и да плаче код подножја Крста покајним плачем преподобног Андреја Критског. Матушка Магдалина, дугогодишњи канонарх (уставшица) манастира, добро је усвојила владикин приступ уставу и потрудила се да га пренесе нама, њеним ученицама. Већ у тим годинама нико није сумњао у светост Владике Јована. Сестре су га виђале окруженог сјајем, друге су га виђале како стоји у ваздуху, уздигнут изнад земље у молитви.

Свети Јован са вуненим шалом-омофором које су му направиле леснинске монахиње

Када су то околности захтевале, Владика Јован је служио по пуном архијерејском чину, добро га је познавао. Али прилично често је у нашем манастиру служио једноставно по свештеничком чину, у скромном свештеничком одјејанију, везавши уместо архијерејског омофора вунени шал и пребацивши га преко рамена. Објашњавао је да омофор симболизује ону изгубљену овцу због које је Добри Пастир спреман да остави цело стадо и, пронашавши је, носи је на сопственом рамену. Касније су му сестре сашиле омофор од дебеле беле вунене тканине, као подсетник на ту пронађену овчицу.

Владика Јован је придавао велики значај поштовању локалних православних светитеља, тражио је податке о њима и увек их је помињао на отпусту.

Његова љубав према богослужењу одражена је у многим указима које је издао. На почетку богослужбене године Владика је проучавао све неопходне преносе богослужења у вези са временом празновања Васкрса, потврђивао их указима и слао по епархији. Пратио је јубиларне датуме, одређујући одговарајуће службе. И посебно се бринуо о молитвеном помињању, како општем за целу РПЦЗ, тако и о помињању духовенства епархије и сестара манастира. О сваком упокојењу неког од клира или монаштва обавештавана је цела епархија, и целом духовенству се стављало у обавезу да их помиње.

Светитељ Јован је посебно поштовао спомен на Свете Царске Мученике, и посебно се бринуо о достојном помињању Царске породице на дан њихове мученичке кончине 4/17. јула. Сетимо се да се управо током његовог боравка на Западноевропској катедри приступило изградњи Храма-Споменика у част Светог Јова Многострадалног у Бриселу, где је касније Загранична Црква служила свечано опело Царској породици.

У Леснинском манастиру је готово од самог почетка ушло у праксу да се позива надлежни архијереј ради обављања монашких пострига. Према нашим записима, током 11 година свог боравка на Западноевропској катедри, Владика Јован је обавио 8 пострига у расофор и 7 пострига у малу схиму, у мантију, укључујући и постриг у расофор наше Матушке Игуманије Макрине. Матушка прича да је сањала о постригу на неки празник Пресвете Богородице, а одредили су га за дан спомена Светог великог мученика Артемија, на дан званичног отварања нашег манастира. Матушка се по монашки смирила и никоме није открила своју жељу, преносећи је већ на постриг у мантију. Али Владика Јован јој је прочитао мисли и након пострига јој рекао: „Али и данас је добро, зар не?“ То је био последњи постриг који је Владика Јован обавио у нашем манастиру, 1960. године, мало пре његовог именовања у Сан Франциско. Много година касније Матушка је схватила да је Владика Јован знао да неће он обавити њен постриг у мантију. То се догодило 1967. године, након светитељеве кончине, на дан иконе Пресвете Богородице „Свих жалосних Радост“, што је слава сабора који је подигао Светитељ Јован у Сан Франциско, испод којег су га тада сахранили и у којем данас леже његове свете мошти.

Манастир Лесна, Француска, старија фотографија

Други догађај који су сви запамтили био је постриг у расофор матушке Надежде Соловјове, удовице свештеника који је преминуо при манастиру, завештавши својој матушки да остане код нас и прими постриг након његове смрти. О. Константин и матушка Надежда су познавали Владику Јована и раније; он је и одредио о. Константина у Леснински манастир када је овај већ био смртно болестан. Односи су им били добри, али једно је жалостило о. Константина: добри и обично веома пажљиви архипастир никако није могао да запамти да се матушка зове Надежда, а не Наталија. Чак је и честитке за имендан неколико пута слао за дан Светих мученика Адријана и Наталије, након чега му је о. Константин чак и писмено изражавао своју недоумицу. Матушка Надежда је испунила завет свог Баћушке и ступила у манастир. Схиигуманија Теодора је одлучила да је прилично брзо постриже у иноштво, пошто је већ много година послужила Цркви и била у годинама. Ко добро познаје наше леснинске традиције, зна да се код нас сачувала пракса предреволуционарне Цркве да се не мења име сестре при постригу у расофор, пошто она у тој фази још увек не полаже монашке завете. Замислите опште изненађење када ју је Владика Јован одједном при постригу назвао не Надеждом него... Наталијом. И новопострижена инокиња Наталија се истог тренутка расплакала. Али чин је био обављен, и тако је остала с. Наталија. Након неколико година дошло је време за постриг у мантију. Владика Јован је већ био у Сан Франциску. Када је Матушка Теодора позвала с. Наталију да јој то саопшти, рекла је: „Дуго сам размишљала како да Вас назовем у монаштву, али сам одлучила да Вам оставим име Наталија. Схватила сам да је Владика Јован знао да Вас неће он постригавати у мантију, и зато Вас је тада у расофору назвао Наталијом. Он Вам је, заправо, сам одавно изабрао то име...“

Са матушком Надеждом и о. Константином повезан је и други упечатљив случај задивљујуће прозорљивости Владике Јована. Једном је дошао код њих на парохију за празник Покрова Пресвете Богородице. Стигао је уочи празника, на Свеноћно бденије. Празник је падао у радни дан, и на служби скоро никог није било. После отпуста, о. Константин је упитао владику: „Владико свети, Ви ћете сутра вероватно служити свештеничким чином?“ Јер није било ни ђакона, ни чтечева, за певницом — само матушка Надежда и старији појац. „Служба је по пуном архијерејском чину, – објавио је Владика — архијерејски дочек је у 9:30 ујутру“. И повукао се код себе на одмор, не обраћајући пажњу на узбуђење и негодовање о. Константина. Код куће је узбуђени и збуњени баћушка причао о чудним захтевима архијереја својој матушки, када је одједном зазвонио телефон. Звао је ђакон из суседне парохије. Код њих је због неких околности отказана служба, и молио је за благослов да сутра дође код о. Константина да служи, тим пре што је сазнао за долазак архијереја. О. Константин се мало умирио – бар ће ђакон бити на служби. Мало касније зазвонио је старији прислужник, он је у последњем тренутку ипак одлучио да се тражи са посла ради празника, и сутра ће бити на Литургији. Такође се неочекивано појавио и други прислужник, а једна породица је одлучила да децу не шаље у школу, већ да дође на празничну Литургију. Дечаци такође знају службу, могу да помажу...

Мати Наталија са младим леснинским искушеницама

О. Константин је живнуо духом: све се неочекивано уредило. Остајао је само проблем са хором: зар ће матушка и стари појац морати сами да певају архијерејску Литургију? Одједном се зачуло куцање на вратима. Тамо је стајао непознат човек, обратио се о. Константину: „Ви сте старешина руске цркве? Да? Дозволите да се представим, ја сам диригент козачког хора, овде смо у граду на турнеји. Сутра ће бити служба? Веома бисмо желели да отпевамо Литургију. Знате и сами како Козаци поштују празник Покрова...“ И све се догодило тачно онако како је Владика предвидео. Дочек архијереја одржан је у 9:30 ујутру, уз певање моћног козачког хора, и Литургија је одслужена невероватно свечано, по пуном архијерејском чину.

Пред крај боравка Светог Јована на Западноевропској катедри, поставило се питање проналажења трајнијег места за Леснински манастир, пошто су власници смештаја у Фуркеу, где је манастир живео већ више од 10 година, одбили да продуже закуп. Са благословом Владике Јована, сестре су приступиле потрази за имањем, и са његовим благословом покренуто је прикупљање новца за куповину одговарајућег места за манастир. Премештен на Санфранциску катедру 1962. године, Владика Јован је наставио да прати процес потраге, и једно од његових последњих дела пред смрт било је писмо матушки Теодори са благословом да купе (за невероватно ниску цену!) имање које је пронашла монахиња Магдалина у селу Провемон. Писмо је стигло неколико дана након светитељеве кончине.

Манастир Лесна, главни конак, савремена фотографија

Прича о вези нашег манастира са Светитељем Јованом била би непотпуна без помињања његовог чеда, с. Катарине Глатоленкове, наше с. Каће-баштованке, која већ 64. годину живи у манастиру. С. Каћа — једно је од шанхајских сирочади Владике Јована, коју је он примио у сиротиште Светог Тихона Задонског. С. Каћа — једна је од оних које је Владика повео на острво Тубабао. Тамо је провела неколико година у шаторском граду у џунгли и била сведок тајфуна који је претио потпуним уништењем руског логора. Али Владика Јован је зауставио тајфун својом молитвом. Болести с. Каће онемогућиле су њен улазак у Америку заједно са другим избеглицама, и Владика Јован је замолио матушку Теодору да прими девојчицу у Лесну. Прозорљиви владика је предвидео да ће она овде стећи прави дом и породицу, да ће много радити и постати пуноправни члан нашег сестринства. С. Каћа је волела владику као свог најрођенијег. У Фуркеу, где је радила у трпезарији, неретко су је старије трпезарице подметале када Владика дуго није излазио из цркве, и она би гласно викала: „Владико, гладна сам!“ И владика Јован би се осмехујући излазио из цркве, рекавши Каћи: „Добро, написаћу апел Синоду, рећи ћу да леснинске сестре гладују...“

Владика Јован са леснинским монахињама, иза светог Јована у белој марами је сестра Каћа

Епископ Акакије Утешитељевски са леснинским монахињама, испред владике Акакије у белој марами је сестра Каћа

Поред с. Каће, Владика је молио матушку Теодору да привремено прими 4 монахиње, последње избеглице из Кине, већ након масовног одласка на Тубабао. Оне су биле из монашке заједнице Владимирскои иконе матушки Руфине и Аријадне и провеле су код нас више од годину дана. Ове сестре су чекале дозволу за улазак у Америку како би се вратиле у свој манастир. Једна од њих је била глувонема, и само је по молитвама Владике Јована успела да прође медицинску комисију и разговор са службеником конзулата, а да притом нису посумњали у њено стање, те су јој без проблема издали дозволу за улазак и настањивање у Америци. У исто време у Леснински манастир су ступиле 3 послушнице из кинеске пастве Владике Јована: сестре Серафима, Валентина и Људмила.

Такође, на молбу и са благословом Владике Јована, провеле су 2 године у Лесни избеглице из Свете Земље: Матушка Игуманија Јелисавета (Ампенова) и 6 сестара. Прогнане из свог родног Горненског манастира због нежеље да се придруже МП (Московској Патријаршији) након заузимања манастира, оне су касније основале Благовештенски манастир у Лондону.

Са своје стране, леснинске сестре су се, колико су могле, старале о владици. Већ сам поменула посебан вунени омофор који су му сашиле. Осим тога, манастирски иконописац м. Флавијана цртала је црквене грамате за владику. Леснински манастир је учествовао у куповини куће за уређење цркве у Паризу, у улици „Claude Lorrain“. Познато је да је Владика Јован настојао да иде бос, као и да никада није легао у кревет, већ се одмарао седећи. Од тога су му се, као и од дугог стајања на молитви, отвориле ране које крваре на ногама, које је владика упорно одбијао да лечи, све док му матушка Теодора није објавила: „Владико свети, влашћу која ми је дата као настојатељици манастира, наређујем Вам да легнете!“ Као примеран и послушан монах, владика се покорио – легао је у кревет и дозволио да позову лекара.

На фотографијама владичиних канцеларија и келија у кући Светог Тихона Задонског у Сан Француску и при храму у Сијетлу, у светом углу виде се репродукције Леснинске иконе урамљене у оквире. То је видљив знак да Владика Јован није заборављао нашу светињу, која му је била позната још од младости у Србији, и наравно, када је управљао свој молитвени поглед на ове картице, молио се за нашу обитељ и наше сестре, и за сву своју децу у Западноевропској епархији. Знамо да је Свети Јован отишао Господу пред Курском иконом Пресвете Богородице, направивши пред Њом земни поклон. Мислим да можемо да се надамо да је, обраћајући се Пресветој Богородици мало пре тога, погледао и Леснинску икону и у последњим тренуцима свог земаљског живота помислио на нас.

И након смрти Владика Јован не оставља наш манастир. У тешком тренутку јавио се у сну матушки игуманији Магдалини, поткрепио је и охрабрио. Године 2006. чувар капеле подигнуте у бившој гробници Светог Јована послао је матушки Макрини велику донацију. У пропратном писму било је испричано да се Владика Јован јавио чувару у сну и наредио да сва средства прикупљена у капели током те године буду послата у Леснински манастир. И од тада нам редовно стижу донације из капеле, у знак сећања на владичину бригу о нашем манастиру. А недељу дана пре нашег данашњег славља, владика нам је послао свој благослов. Баш у тренутку када сам се кајала због замишљеног усложњавања нашег празника и питала се: „Па зашто сам све ово започела?“, потпуно неочекивано стигао је пакетић из Сан Франциска са уљем од моштију, са мноштвом иконица освећених на моштима које данас делимо, и са другим иконицама и фотографијама. Нисам ни помислила да замолим било кога у Сан Француску за то, и ето, сам светитељ се побринуо за нас и дао нам видљив знак свог благослова за овај труд.

Запитајмо се сада, а шта нам је Владика Јован завештао? Каквим би желео да види нас, све нас: свештенослужитеље, монаштво и оне који се подвизавају у свету? Шта морамо да испунимо?

Као прво, Владика Јован нас позива на што чешће и што свесније учешће у богослужењима. Служба Божија била је најважнија ствар у његовом животу, и сви његови трудови, цео његов распоред, градио се око ње. Познато је да је уз њега увек био комплетан сет богослужбених књига, и ако због околности није могао да буде на служби, он би целу службу сам ишчитавао. Прича се да је једном у Паризу Владика Јован побркао возове, и уместо воза за Женеву у Швајцарској, сео у воз за Ђенову у Италији. На граници је откривена његова грешка и скинут је са воза. Морало се ићи по њега колима, и Владика је чекао много сати. Нашли су га на железничкој станици, потпуно неогорченог и неузнемиреног, већ окруженог књигама како чита службу. Нико га није спречавао да се бави својим најглавнијим послом, и био је миран. Знамо да Владика Јован није био наочит, леп архијереј, није код њега било неке посебне „школе“ богослужења. Код њега је потпуно недостајао музички слух и служио је без икаквог „ефекта“. Али његово служење и учешће у богослужењу остављало је незабораван утисак, и до данас хиљаде људи са великим трепетом слушају старе аматерске аудио-снимке са певањем врло просечних емигрантских хорова или леснинских старица и са једва разговетним возгласима и проповедима, само да би се некако приопштили служењу и молитви овог светитеља.

Као друго, Владика Јован нас позива да стално проучавамо и добро познајемо нашу Православну веру. Упркос својој скромности и истинском монашком смирењу, Владика Јован никако није био прост човек или незналица. Сетимо се да је завршио војну школу–кадетски корпус и имао два висока образовања: правно и богословско. Провео је доста година радећи као предавач и васпитач. Његови богословски чланци, написани на молбу и под руководством другог истакнутог руског теолога, митрополита Антонија (Храповицког), као и његове проповеди, откривају нам доброг познаваоца Светог Писма, богословски образованог човека. Владика Јован не би могао тако да воли и дубоко разуме православно богослужење без пажљивог проучавања Црквене историје и патристике, без макар и површног познавања древних језика. Његове проповеди посвећене руским светитељима указују на добро познавање руске историје и на осмишљавање духовног пута руског народа. Његово поштовање локалних светитеља и жеља да просвећује све око себе светлошћу Истине терали су га да се упознаје са историјом и културом земаља и народа међу којима је морао да служи: било да је то српски православни народ, паганска Кина, прелепа Француска или нови свет — Америка. И путем стицања таквих знања Светитељ Јован све нас позива на мисионарење, на проповедање Православља.

Епископи РЗЦ: Сава Сарачевић, Филарет Вознесенски, Јован Максимовић и Нектарије Концевич, освећење крстова, Сан Франциско, САД

Једном речју, Свети Јован нас позива на истинску побожност и на светост. Зашто управо његов пример може да нас охрабри и инспирише? Као и код многих од нас, код Владике Јована није било неких очигледних, изразитих таленатa или способности. Мали, неугледан, неспретан и немузикалан. Чак је и митрополит Антоније, који га је волео, рекао за њега: „Овај мали, физички слаб човек, изгледом скоро као дете“. Али је додао: „...он је чудо аскетске постојаности и строгости“. И слао га је у Кину „као своју душу, као своје срце...“ Владика Јован није дошао до тога одмах и лако. Сам је говорио у својој речи при наречењу:

„Лоше сам замишљао себи на почетку пут којим треба ићи. Одрастајући, мислио сам да се посветим војној или грађанској служби Отаџбини, која је тада била бедем и чувар истинске побожности“.

И иако је духовни живот увек привлачио Владику, тек у емиграцији, пред крај студија, у 30. години одлучио се за монаштво:

„Пропаст државне моћи наше Отаџбине која се догодила коначно ме је уверила у непролазност свега земаљског и слабост људских снага и способности, и одлучио сам да се одрекнем таштине земаљског света, посветивши се једино служењу Богу“.

Касније се Владика Јован никада није клонио људи нити је осуђивао световни живот, био је свима доступан. Одлазио је у госте код познаника. Његови бивши помоћници у алтару причали су да им је давао новац за биоскоп ако је сматрао да је филм користан. Матушка игуманија Александра (Черњавска), сећајући се свог детињства уз Владику Јована, причала је како се смејао њеним дечијим несташлуцима и како је заједно са њом маштао да ће долазити код ње на магарцу са намирницама када она постане монахиња-подвижница у пустињи. У захвалним говорима на свој имендан захваљивао је не ко само онима који су дошли да се помоле, већ и онима који су приредили свечаност, побринули се за пријем посетилаца. Својој деци и пастви давао је савете не само о духовном животу, већ и о послу, женидби, студијама, о визама и порезима.

Као и сви људи, имао је Владика Јован мане и слабости. Није био добар администратор, бивало је конфликата. Није се увек добро разумевао у људе, био је наиван и поверљив, и то је понекад доводило до озбиљних грешака. Неки су га називали јуродивим, и иако Владика Јован никада себи није дозвољавао поступке који би могли да умање или компромитују архијерејско достојанство, његово потпуно погружење у живот Цркве и равнодушност према свему таштом и земаљском, често су га чинили незгодним и незадовољавајућим саговорником или сарадником. Један од његових ђакона је рекао: „Са светима упокој, да. Али живети са њима — не дај Боже!“

Али све ове немоћи постајале су неважне и бледеле су у светлости најистакнутијег квалитета Владике Јована: његове бесконачне, свеобухватне љубави. Није мога себе замислити ван служења људима:

„... служење Богу, моћно позивајући моју душу да 'се одрекне себе, узме крст свој и иде за Христом' (Матф. 16, 24; Марк. 9, 24), у исто време је наметало унутрашњу потребу да постанем ловац људи... Не усуђујем се да мислим да сам достојан овог чина, свестан своје грешности, али се бојим и да га се одрекнем, чујући речи Господње упућене згрешилом, али кајућем се Петру: 'Ако ме волиш, паси јагањце моје, паси овце моје'. Свети Јован Златоусти, објашњавајући ово место из Јеванђеља, скреће пажњу на то да је као доказ љубави Господ захтевао не неки други подвиг, већ управо подвиг пастирства. Зашто је пак толико велико у очима Господњим пастирско служење? Зато што су пастири, по изразу апостола Павла, 'Божји сарадници' (I Кор. 3)“.

Будући велики подвижник и молитвеник, владика светитељ Јован успео је да споји овај подвиг са директним учешћем у животу свог стада. Сам је објашњавао:

„Старајући се о спасењу људи, треба се прилагођавати њиховим појмовима; да би се привукао свако, подражавајући у томе апостола Павла, и слично њему треба бити способан рећи: 'Био сам Јудејац као Јудејац, да Јудејце придобијем; беззаконик као беззаконик, да придобијем беззаконике. Био сам слаб као слаб, да слабе придобијем: свима сам био све, да како год спасем кога' (I Кор. 9, 21-22).

Старајући се о спасењу људских душа, треба имати на уму да људи имају и телесне потребе које гласно проговарају о себи. Не може се проповедати Јеванђеље без показивања љубави у делима. Али притом се треба чувати да бриге о телесним потребама ближњих не прогутају сву пажњу пастира и да не иду на штету старања о духовним потребама, сећајући се речи апостола: 'Није праведно да ми оставивши реч Божију служимо око трпеза' (Дејан. 6, 2). Све мора бити усмерено ка задобијању Царства Божијег и испуњењу Христовог Јеванђеља. Истинско хришћанство се не састоји у апстрактним размишљањима и учењима, већ се оваплоћује у животу. Христос је сишао на земљу не зато да би људима пренео нова знања, већ да би их позвао у нови живот. За вечни живот се припремамо у земаљском животу. Околности и догађаји привременог живота утичу и на духовни живот човека. Они који су јаки карактером превазилазе утицај околине, а слаби му подлежу. Они који су јаки духом челиче се у прогонима, али слаби падају. Зато треба, колико год је могуће, стварати услове у којима би што више људи могло духовно да се изграђује.

Пастир не сме да се уклања од учешћа у друштвеном животу, али у њему треба да учествује као носилац Христовог закона и представник Цркве. Свештенослужитељ не сме да се претвори у обичног политичког или друштвеног радника, заборављајући главну суштину свог служења и његов циљ. Христово Царство 'није од овога света' (Јоан. 18, 36), и Христос није уређивао земаљско царство. Не постајући политички вођа и не упуштајући се у партијске размирице, пастир може давати духовно освећење појавама живота, како би његова паства знала пут којег треба да се држи и како би се владали као хришћани како у свом личном животу, тако и у друштвеном. Архипастир мора бити способан да свакоме да духовни савет: и монаху пустињаку који чисти душу од помисли, и цару који уређује државу, и војсковођи који иде у рат, и обичном грађанину...“

Поменули смо људске недостатке Владике Јована, али не могу да се сетим случаја да је некога увредио или ражалостио, да га је неко оптужио за занемаривање било кога, за недостатак пажње или бриге. Може се претпоставити да су управо ова ватрена љубав, ова стална тежња да служи људима, и призвале на светитеља посебну благодат Божију и удостојиле га дара чудотворства, исцељења и прозорљивости. Господ Познавалац срца знао је да се Владика Јован никако неће погордити, нити ће уобразити нешто о себи или пасти у прелест, већ ће све усмерити искључиво на добробит своје пастве. У тропару Светом Јовану певамо „...тако верујемо, познавши љубав твоју, Светитељу Чудотворче Јоване!...“ Помолимо се њему, да нам измоли макар малу мрву ове највише врлине, такве праве хришћанске јеванђелске љубави. И обратимо му се његовим сопственим речима, некада изреченим у „Речи на прослављење Светог праведног Јована Кронштатског“, са чиме сам и започела ово излагање:

„...Узвикнимо му стога сада, када је пред свима засијао на духовном небу: 'Моли се за нас, светитељу оче Јоване, обрати све нас на пут спасења... да ти радосно ускликнемо: Радуј се, светитељу оче Јоване, пречудни чудотворче, и за нас пред Богом молитвениче! Светитељу оче Јоване, спасавај нас молитвама твојим!'“

Икона светог Јована Шангајског, рад леснинске иконописице мати Иоане

Са благословом игуманије Ефросиније (Молчанове) текст саставила

Јелена Редлих, 21. новембар 2020. / 9. април 2025.

(Српска верзија текста је у односу на руски оригинал скраћена, нап. уређ.)

Кратки историјат манастира Лесна ОВДЕ

Слава Леснинског манастира 2025. године ОВДЕ