Недеља тринаеста по Педесетници
Објашњење недељног Јеванђеља по приручнику за проучавање Светог писма
Новог завета Четворојеванђеља, архиепископа Аверкија Џорданвилског
(Мат. 21:33–46; Марк. 12:1–12; Лук. 20:9–19)
Ову причу нам сва три синоптика преносе потпуно истоветно. Одређени домаћин, под којим се подразумева Господ Бог, уредио је виноград, под којим треба разумети старозаветну цркву. Оградио га је оградом, под којом тумачи подразумевају Мојсијев закон и уопште све установе намењене томе да изабрани народ Божији, Јевреје, заштите од утицаја паганства; ископао је у њему пивницу (муљару) – базен или јаму у којој се цедило грожђе, и саградио кулу, која је била намењена стражарима који су чували виноград од лопова и животиња. Под „пивницом“ и „кулом“ Свети Оци подразумевају жртвеник и храм.
Учинивши све што је потребно за уређење винограда, домаћин га је дао
виноградарима, како је тада био обичај, са циљем да Му када грожђе роди плодове у
потпуности и у одређеној договореној количини достављају. Под „виноградарима“
се подразумевају јеврејски народни прваци, превасходно првосвештеници и чланови
синедериона. Затим је домаћин отишао: то значи да им је Господ поверио сву
пуноћу власти над јудејским народом, како би Му они касније принели плодове свог
управљања – односно показали да су народ васпитали како је требало, у духу
закона Божијег.
Након неког времена домаћин је послао своје слуге, под којима треба
разумети пророке. Али зли виноградари су ухватили Његове слуге, па „једнога
избише, а једнога убише, а једнога засуше камењем“ – тако су се поглавари
јеврејског народа опходили према Божијим изасланицима, пророцима. Они су
управљали народом не бринући о његовом духовном усавршавању, већ су следили
само своју личну корист и интересе, и зато су свирепо убијали пророке Божије
који су их подсећали на њихове дужности. О томе сведочи читава старозаветна
света историја (Јер. 44:4–6; 2. Дн. 24:20–21, 36:16; Нем. 9 и др.).
Напослетку, домаћин им је послао свог сина (према Марку, јединог и
љубљеног); последњи изузетни посланик Божији јеврејском народу био је Сам Јединородни
Син Божији, Исус Христос. „Ово је наследник“, рекли су зли виноградари: „ходите
да Га убијемо и да задржимо наследство Његово“. Господ Исус Христос се назива
„наследником“ у том смислу што је Му је Све предато од Оца Његовог (Мт. 11:27).
Првосвештеници и старешине јеврејске одлучили су да Га убију како не би
изгубили своју власт над јеврејским народом. Ухватили су Га, извели ван
винограда и убили – тако су јеврејски поглавари убили Господа Исуса Христа, извевши
Га ван зидина Јерусалима, који је био свештеног средиште старозаветне
цркве.
Завршивши причу, Господ је желео да слушаоци сами над собом изрекну (смртну,
нап. уред.) пресуду, што су они, према Светом Матеју, заиста и учинили, а према
Светом Марку, Господ је са Своје стране потврдио исправност те пресуде. Према
Светом Луки, првосвештеници и старешине су, схвативши да су ту пресуду изрекли
сами себи, тада рекли: „Да не буде тога!“ (Боже сачувај).
Под „доласком“ домаћина овде не треба разумети Други долазак Христов,
јер се даље говори о томе да ће Он, тј. Бог, „виноград дати другим делатељима“
(што значи да ће се земаљски живот људи још наставити), већ се то односи на
разорење Јерусалима, укидање првосвештеничке службе, укидање власти синедриона
и значаја књижевника и фарисеја. Тада ће на посао обраде Божијег винограда бити
позвани „други делатељи“ – Апостоли и њихови наследници, пастири Христове
Цркве.
На крају приче, Христос на Себе примењује 22. и 23. стих 117. Псалма,
називајући Себе Каменом који одбацише зидари (тј. вође јеврејског народа), али
Који је постао „Глава од угла“ – односно постао је угаони камен величанственог
здања новозаветне Цркве. Долазак Самог Сина Божијег у свет био је „од Господа“
и „диван је“ у очима људским, са тачке гледишта човека.
Називајући Себе каменом, Господ указује на две врсте људи који неће
поверовати у Њега и који ће због тога бити кажњени:
Једни, за које ће Он бити Камен спотицања, тј. саблазни.
Други, који су остали непокајани и који су се огорчено подигли против
Господа и почели да се боре против ширења Његовог Царства.
Кривица ових других је тежа. Онај ко се спотакне о камен и разбије, може
се обновити и исцелити, док смрвљеност (сатирање) изражава коначну пропаст која
ће задесити све огорчене противнике Христове. Као резултат такве непокорности
Јевреја, који су првобитно били одређени да буду изабрани народ Божији, „узеће
се од њих Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове“, то јест
новом народу Божијем – свим будућим члановима Царства Божијег, или Цркве
Христове, који су овде представљени као један народ – нови Израиљ.
Схвативши до краја цео дубоки смисао приче, „првосвештеници и
фарисеји... гледаху да Га ухвате, али се побојаше народа“, то јест могућности
народне побуне која је могла избити у одбрану Господа, Кога су сматрали
пророком.
Извор: Аверкије
(Таушев), архиепископ. Руководство за изучавање Светог Писма Новог Завета. Џорданвил, Њујорк: Манастир Свете Тројице,
1954 (I део), 1956 (II део)
Нема коментара:
Постави коментар